Evropa posle Katalonije

U ono što se dogodilo krajem 20. veka malo ko je verovao: raspad tri savezne države. Jedne mirno – Čehoslovačke, druge ne baš mirno – Sovjetskog Saveza i treće ratom – Jugoslavije.

Zbivanja u Španiji istoričari opisuju kao separatizam duge istorije koji se javljao u različitim vekovima. Može li u ovom pokrenuti prekrajanje granica?

"U Evropi je mnogo toga moguće, to nas evropska istorija uči. Ono što mi se čini to je da mi Evropljani zaista kao Evropljani ozbiljno već vekovima ratujemo sa sopstvenom geografijom, i da nam nedostaje teritorija kako bismo ostvarili svoje nacionalne interese ili realizovali svoje separatističke ideje", ukazuje istoričar Dejan Ristić.

Smatra da ne treba očekivati secesiju Španije, niti će taj referendum, kaže, predstavljati jedan snažan impuls drugim separatističkim pokretima u Evropi, poput, recimo, škotskog ili južnotirolskog ili flandrijskog.

Baš te regije, i ne samo one, ne kriju da žele nezavisnost. Glasno se čuje i šapat nemačke Bavarske, francuske Korzike, španske Baskije...

"Očigledno je da separatistički pokreti širom Evrope jačaju. I, naravno, ono što jeste bitno da se svi slični pokušaji zapravo dešavaju u okviru demokratske procedure i da izostanu ovakve scene kakve su juče bile viđene u Barseloni. Ovo će biti samo još jedna u nizu dodatnih kriza koja će uzdrmati Evropsku uniju", navodi Dragan Đukanović iz Centra za spoljnu politiku.

Evropa, iako najmanji kontinent, ima najviše država. A one se rukovode interesima. Istoričari nemaju dilemu – od njih zavisi hoće li se mapa menjati.

"Evropa je podložna promenama, ona jeste jedan veliki uspavani vulkan koji uvek može da izazove neku erupciju u različitim delovima Evrope i zbog toga je jako važno posmatrati Evropu kao celinu, ne samo svaku pojedinačnu državu kao takvu niti Evropsku uniju kao takvu, nego sve to smeštati u kontekst čitavog evropskog kontinenta i pratiti te istorijske zakonomernosti koje su zaista čak i na početku 21. veka zaista vidljive" objašnjava Ristić.

Kako se demokratski menjaju granice primer je Čehoslovačka. Francuska, na primer, ne podržava separatistički pokret unutar Belgije, iako je deo tamošnjeg stanovništa frankofon.

Ono što, neretko, dovodi do razmirica u etnički i verski šarolikim društvima, a kasnije i do želje za podelom države, najpre je to što jedan narod smatra da je diskriminisan i da previše daje zajednici – baš kao što je to slučaj sa Kataloncima.