Evropski konzervativci u duplom pokretu

Na prvi pogled bi se reklo uobičajena posledica skorih izbora, u Nemačkoj 24. septembra, u Austriji 15. oktobra. Jasno je da u takvim momentima partije napuštaju ugodne zavetrine i dvosmislene stavove, da se kreću i pokreću čak i kad im je statika milija. Isto tako je jasno da traže priključak sa što većim krugom elektorata, te barem do sastavljanja vlade više deluju kao pokreti, a ne partije.

Ono što se trenutno događa u biću relevantnih konzervativnih partija Evrope, nadilazi, međutim, transformacije tipične za predizborno vreme. One zaista imaju tendenciju ka tome da postanu pokreti, a da samo u imenu zadrže karakter stranke.

Šetnja kroz političke pejzaže brojnih evropskih zemalja pokazala bi slične rezultate, no za čitaoce u Srbiji nije neophodno jednostavno nabrajanje primera i ekstenzivno povećanje empiričke mase kako bi se dokazao fenomen "pokretizacije" konzervativaca.

Evidentno je da se i Srbija uklapa u taj evropski trend: od dvadeset i jednog člana nove vlade, samo trećina pripada većinskoj stranci u parlamentu SNS-u.

"Pokretizacija" politike, nije li to sinonim za totalizaciju društva, ono što trenutno radi Erdogan, a što su kroz istoriju radile ličnosti čija je imena bolje ne spominjati? Bilo nekad.

Današnja prekoračivanja partijskih granica imaju osnovicu u traženju što šireg demokratskog konsenzusa za rešavanje monumentalnih nacionalnih izazova, ne u istorijskim primerima.

Uopšteno se može reći kako Evropa čini prve korake ka vladi evropskog spasa.

"Pokret Sebastijan Kurc"

Kod novog, juče potvrđenog šefa austrijskih konzervativaca Sebastijana Kurca, stvar je i terminološki neupitna. Njegovi narodnjaci (Austrijska narodna stranka) ulaze u izbore kao "Bewegung Sebastian Kurz", dakle kao pokret, a ne stranka.

Prilika za komentatore nemačkog govornog područja da u tekstovima provuku čitav registar jezičkih igraonica u smislu "pokret krenuo u pokret" ili "pokrenuo se pokret" (Bewegung kommt in die Bewegung).

Funkcija političkih partija jeste da servisiraju demokratske sisteme, ali političke partije same po sebi nisu demokratska bića. One su vojni bataljoni sa nasmešenim licem.

Za dokaz te teze dovoljno je pogledati šta se ovih dana događa sa austrijskim Zelenima. Najpre su svog prominentnog člana Petra Pilca isključili iz partije i to opravdavali "demokratskom odlukom baze", a kad je popularni Pilc najavio vlastitu listu za predstojeće izbore i krenuo u otimanje glasova levog centra, optužili ga za nepoštovanje zelene centralističke hijerarhije. Neobavezne stranke su najstrože stranke!

U tehničkom smislu je Sebastijan Kurc izveo sledeću stvar: preuzeo je Narodnu stranku, ukinuo unutarpartijsku hijerarhiju i prebacio je na svoju ličnu, a samu stranku pretvorio u debatni klub. Sve to ne u diktatorskom puču, nego uz molbu i preklinjanje same partijske hijerarhije.

Austrijski narodnjaci su, kao partija, time demokratski razvlastili sami sebe ne bi li živeli i preživeli u otvorenoj formi personalne diktature. Svedeni na funkciju debatnog kluba, narodnjaci će u nastavku tolerisati svog mladog, dinamičnog, u dvostrukom smislu "pokretnog" diktatora sve dok on donosi rezultate. Ako pobedi na izborima, ako im donese premijersko mesto, ako "unese pokret" u sve usporeniji ekonomski razvoj zemlje i okrene trendove opasno rastuće nezaposlenosti.

U suprotnom, na jesen počinje politička demontaža Sebastijana Kurca. Takva je sudbina dobrovoljnih diktatura, njihov vek trajanja zavisi od privrednih pokazatelja, ne od policijskog aparata!

Kurc je "negde između Angele Merkel i Viktora Orbana", piše austrijski Prese.

Reč je o sugestivnom aktu, kategorizaciji koju je proširio sam Sebastijan Kurc, time što je preko "tvita" poslao slike kako se rukuje sa Merkelovom i Orbanom, jednu pored druge, tako da svi shvate unutar kojih ideoloških gabarita se kreće novi šef austrijskih konzervativaca.

Kurc je bliže CSU, nego CDU, njegovo lovno područje je centar sa širokim teritorijama političke desnice. U izbegličkoj krizi misli kao Orban, povodom homo-braka kao Merkelova – ne slaže se, ali se neće boriti protiv njega.

Prese objavljuje na naslovnoj stranici tekst skurilne frojdijanske greške o "Sebastijanu Kernu", u kome u kratkim crtama pokazuju ko je ko u svetu evropskih konzervativnih vlada.

Usput, Srbija je takođe prikazana na toj "konzervativnoj mapi". Od Bugarske i Hrvatske kao dva balkanska kraka, preko Srbije i Mađarske, Poljske i Nemačke vijuga ornamentalno zaigrana konzervativna linija, da bi posle Nemačke preskočila na četiri tačke – Norvešku, Veliku Britaniju, Irsku i Španiju.

Austriju Prese ne računa u to društvo, iako ona to do pola jeste, budući da je u toj zemlji na vlasti udvostručeni političar kolektivnog imena "Sebastijan Kern".

"Pokret Angela Merkel"

Za razliku od Austrije, gde sasvim oficijelno postoji "Pokret Sebastijan Kurc", u Nemačkoj je na delu niži nivo personalne koncentracije. Tamo funkcioniše "Pokret Angela Merkel", energetska zona političke kakofonije formirana oko jedne osobe, političarke koja je postala simbol i pre nego što je sišla sa vlasti.

Šta je ona uradila sa svojom partijskom strukturom (CDU/CSU), kako im je izbrisala granice prema socijaldemokratskom centru, o tome se ove dve godine vodila široka debata u medijima.

Gledano na taj način, Merkelova je preteča transformacije fenomena "stranke" u "pokret". Kad kod vlastite partije, tačnije kod svoje konzervativne unije dve stranke nije dobila podršku za otvaranje nacionalnih granica i gradualno pretvaranje Nemačke u "islamistan", okrenula se socijaldemokratama i zelenima. Prekoračila je kategorijalne gabarite "stranke" i otišla po pomoć u fluidni "pokret", ad hok mobilizaciju po tematskoj, ne ideološkoj osnovi.

Za ljubav istine, nije ni Angela Merkel bila prva u "pokretizaciji" političkih stranaka na vratima dvadeset i prvog veka, već Franjo Tuđman. On je svoj HDZ zvao "pokret", a ne "stranka", što je imalo sasvim praktičan razlog – u jednoj političkoj partiji ne mogu sedeti zajedno ustaše i partizani, a između njih čitava harmonika ideološkog spektra. U pokretu mogu.

Konačni dokaz "pokretizacije" nemačkog političkog pejzaža stigao je krajem prošle nedelje kada je berlinski Bundestag glasao 393:226 za otvaranje institucije braka homoseksualcima. Merkelova protiv, 75 njenih poslanika za.

"Suprotno opštem mišljenju, Angela Merkel očigledno ne spada u zakone prirode. Sa današnjim danom je jasno: postoji delatna većina van granica velike koalicije. I više od toga – faktički gledano, velika koalicija je već istorija. Crveno-crvena-zelena većina, ojačana pridruženim konzervativnim parlamentarcima, ispraznila je vladajuću Uniju, ideološki je oljuštila iznutra kao bundevu", navodi Špigl.

"Razvod velike koalicije je već počeo. Posle glasanja u parlamentu o braku-za-sve, svima je jasno: Angela Merkel nije nepobediva", ističe minhenski Zidojče cajtung.

Neko će reći, na delu je opšti trend, "modernizacija Nemačke", kako piše Špigl, a ne Merkelova. Pogrešno, ona sama je svesno i namerno provocirala dinamiku braka-za-sve. Možda bi joj više odgovaralo da je tu kartu odigrala u koalicionim pregovorima na jesen, ali i ovako je sve njeno delo.

Angela Merkel je postupila po školskom primeru Maksa Vebera kad pravi razliku između etike savesti i etike odgovornosti. Njen osećaj državničke odgovornosti joj je rekao da je trend redefinisanja institucije braka nezaustavljiv, pa je poslanicima Unije ukinula stranačku disciplinu i rekla im da glasaju kao pojedinci. Njena savest joj je rekla da se sa tim trendom nikako ne slaže, pa je sama glasala protiv.

Iskreno, a možda i praktično, pogotovu ako Ustavni sud u nastavku ukine parlamentarnu odluku i njeno "njet" prevlada.

Pokret "Gde smo krenuli?"

Aktuelna tendencija topljenja partijskih granica nije fenomen koji nam dolazi iz istorijskog spremišta, iz poslovičnog "špajza" političkih etimologija, gde sve liči jedno na drugo, pa ničeg novog više nema i ne sme da bude.

"Pokretizacija" u gore navedenom dvostrukom smislu je samoodbrambeni refleks demokratija sateranih u ugao negativnim efektima globalizacije, pre svega velikom seobom naroda, ratničkim islamom u napredovanju, te generalnim slamanjem (Latinska Amerika) ili radikalnim odsustvom (Afrika) racionalne društvene organizacije.

Demokratije su konačno počele da se boje svetskih trendova i dale se u potragu za modelima preživljavanja.

Da se taj aktuelni proces pretežno odvija pod strankama konzervativne, narodnjačke orijentacije, a ne pod demokratskom levicom (socijaldemokratske i zelene stranke), govori u prilog tome da se konzervativcima pre drugih upalila lampica.

Evropski konzervatici počinju da se legitimišu nadstranačkom mobilizacijom snaga i podelom odgovornosti s pozicija snage, ne slabosti. Ne uoči izbora, ne za vreme izbora, već kao konstante u situaciji promenjenih pravila globalne društvene integracije.

U krajnjoj liniji, to ne mora biti dovoljno da bi se sačuvao distinktivni evropski identitet, ali je dobar početak. Tako je lakše čekati dok se i demokratska levica jednog dana ne probudi i spreči, barem koriguje, najeklatantnija ugrožavanja socijalne jednakosti koje bi konzervativci refleksno mogli da počine.

Jer kad dođe do socijalne pravde, konzervativci ostaju lojalniji svojoj izvornoj, istorijski usko elitističkoj ideologiji, nego odgovornosti za širu dobrobit društva.