Antisemitizam iz bunara želja

Joahim Šreder i Sofi Hafner, autorski tim iz male minhenske producentske kompanije "Preview Production", isporučio je gotovi produkt krajem prošle godine, film pod punim nazivom "Auserwählt und ausgegrenzt. Der Hass auf Juden in Europa".

Nakon što su ga pogledala rukovodstva nemačkih javnih servisa i jednog francuskog odlučila su se za ćutnju, koja je, kao što je opšte poznato, preduslov svakog skandala u nastajanju.

Ćutanje je prekinuto pretprošle srede, nakon što je Jozef Šuster, predsednik Centralnog saveta nemačkih Jevreja, javno optužio WDR, ZDF i Arte za cenzuru.

Dan kasnije, Šusteru je odgovorio Alan Diberđe, direktor programa televizije Arte: Nije cenzura, nego su autori dokumentarca promašili temu. Njima je naručen film o antisemitizmu u Evropi, a oni su polovinu minutaže popunili antisemitizmom sa Bliskog istoka.

Prošlog ponedeljka, nemački Bild je na svom sajtu probio blokadu javnih televizija i na 24 sata objavio sporni dokumentarac. Po isteku tog roka, film se preselio na Jutjub.

Ajsberg, Goldberg, Rosenberg...

Film počinje glasom iz ofa: "Vama je sigurno poznato da su Jevreji krivi za svu nesreću ovog sveta. Čak i za propast Titanika. Neko će reći, čekajte, pa zar za Titanik nije kriv 'ajsberg' (eisberg = ledena santa)? Ajsberg, Goldberg, Rosenberg – kakva je razlika?"

Sledi arhivski snimak od 23. juna prošle godine, kada Mahmud Abas (Fatah), predsednik Palestinske autonomne oblasti, drži govor pred poslanicima Evropskog parlamenta. Rabini su molili izraelsku vladu da otruje izvore pitke vode iz kojih se snabdevaju palestinske oblasti, kaže Abas i zaključuje: "To je poziv na masovno ubistvo."

Na snimku se vidi kako Abas dobija ovacije od poslanika i članova Evropske komisije. Mogerinijeva i Šulc oduševljeno aplaudiraju. Šulc će nakon toga objaviti tvit da je Abasov govor za njega bio "inspirativan".

Posle takvog uvoda, prelazi se na vlastiti materijal sniman u Nemačkoj, Francuskoj, Izraelu i oblastima pod palestinskim upravom (Gaza i Zapadna obala).

Kroz stalnu promenu perspektive, lokacije i sagovornika, autori pokušavaju da prikupe kritičnu masu dokaza koja bi im dopustila da u tezama opišu prirodu novog evropskog antisemitizma.

Prvo: Evropski antisemitizam nije nestao, samo je, posramljen Holokaustom, postao oprezniji u javnim izjavama. Zbog toga njegovi nosioci rado prihvataju pomoć koja im stiže od muslimanskih useljenika druge, treće i četvrte generacije, kao i sasvim svežih jedan i po do dva miliona imigranata sa Bliskog istoka i Hindukuša.

Drugo: Evropska tradicionalna desnica više nije ciljna grupa importovanog muslimanskog antisemitizma. Moderne stranke nacističke i fašističke orijentacije su u Evropi male, retke i neuticajne, čak i tamo gde su tolerisane. Zbog toga islamski antisemitizam ulazi u asocijaciju sa snagama evropske levice i Zelenih – te stranke su postale centri iz kojih zrači stari evropski antisemitizam u novoj formi.

Treće pod a: Abasova uprava Palestinske autonomne oblasti//Države Palestine je koruptna interesna grupa koja kasira međunarodnu pomoć, ali nikom ne podnosi račune. Na primer: Samo 2014. godine je EU uplatila 307 miliona evra (najviše Nemačka); plus sama Nemačka posebno 143 miliona; plus SAD 440 miliona.

Treće pod b: O izbeglicama čitavog sveta brine se UNHCR. Postoji samo jedan izuzetak širom sveta – palestinske izbeglice. Za njih je zadužena posebna, samo za tu ciljnu grupu stvorena organizacija UNRWA. UNRWA nema nadzorni odbor, ne pravi godišnji bilans troškova, niti je UN primoravaju na transparentnost. Autori filma su u Gazi razgovarali sa šefom za medije UNRWA koji u kameru kaže da ne zna kuda odlaze pare. Ali će pitati.

Četvrto: Brojne nevladine organizacije koje sprovode direktnu antiizraelsku kampanju svake godine od EU, UN, evropskih vlada i crkava dobijaju u sumi 100 miliona evra dotacija. Te grupe koriste anticionizam kao izgovor za antisemitizam. Poimenice se spominju nemački "Hleb za svet" i kulturna platforma BDS (Bojkot, deinvesticija i sankcije), gde poznati umetnici pozivaju na bojkot Izraela ili bacanje izraelskih proizvoda – koje su, usput rečeno, često proizveli palestinski zaposlenici izraelskih firmi. Na arhivskom snimku se vidi Rodžer Voters iz "Pink Flojda" kako poziva na kulturne sankcije. Stop, Izrael!

Peto: Film se završava dugom sekvencom iz Sarsela, gradića na severnoj periferiji Pariza, u kojoj se obrađuju događaji iz 13. jula 2014. godine, kada su muslimanski useljenici mlatili učenike jevrejske škole i satima držali sinagogu pod opsadom. Policija je postala aktivna tek kada su posetioci sinagoge naoružani stolicama krenuli u proboj. "Građanska štampa je sutradan pisala da su Jevreji provocirali. Jevreje koji se brane niko u Evropi ne vidi rado", zaključuju autori.

Epilog: Učenici iz Sarsela, od kojih su neki 2014. završili u bolnici, kažu Šrederu i Hafnerovoj kako "jedva čekaju da završe školu i odsele se za Izrael".

Loš film ili loša stvarnost?

U međuvremenu, autori su film poslali na ekspertizu šestorici renomiranih akademika čija su specijalnost Holokaust i antisemitizam, između ostalog istoričaru Mihaelu Volfsonu i politikologu Gecu Aliju.

Svi oni potvrđuju da dokumentarac osvetljava novu formu jednog starog fenomena.

"Radi se o do sada najboljem, najintelektualnijem, istorijski najdubljem, nažalost visoko aktuelnom i istinitom medijskom svedočanstvu o toj temi", kaže Volfson.

Na pritisak akademske zajednice, Arte je prošlog utorka izdao još jedno saopštenje za javnost, u smislu, da su oni zgranuti potezom Bilda da objavi sporni film, ali "možda je to i dobro, jer sada svako može o tome da ima vlastito mišljenje".

Sa svoje strane, Arte i dalje odustaje od emitovanja, jer ne želi da filmu daje "dodatnu legitimaciju".

Ukratko, naručioci su hteli nešto malo i domaće, a dobili su veliko i svetsko. Hteli su da razotkriju mali deformisani antisemitizam koji čuči u kulturnim genima hrišćanskih društava, a umesto toga dobili veliki virulentni antisemitizam koji u Evropu masovno uvoze islamski migranti.

Medijske reakcije se dele na tri grupe: Na one koji tvrde da je to "loš film" (Prese), one koji samo ređaju činjenice (na primer Bild) i oni koji to otvoreno nazivaju cenzurom (Noje cirher cajtung).

"Mnogo buke oko jednog, u suštini lošeg filma", smatra glavni austrijski list Prese. A "loš" u tom smislu nema veze sa time da je film tehnički nečist – kamera se često vodi "iz ruke", a glave i nosevi tehničkog osoblja upadaju u kadar – već da je "sugestivan, sarkastičan i bez poštovanja za senzibilitet teme".

Autori filma, žale se kritičari, "sugestivno" spajaju prošlost i sadašnjost. Ali da li je za to kriv film ili realna situacija?

Početak pogroma nad Jevrejima u srednjem veku označava 1348. godina, kada je u Evropi izbila prva epidemija kuge, koja je odnela trećinu tadašnjeg stanovništva. Sledeća je srezala demografiju na pola. Krivci su tada traženi i nađeni u Jevrejima koji su "otrovali bunare i izvore".

Kad dakle Mogerinijeva i Šulc na nogama aplaudiraju Abasu koji kaže da im "Jevreji truju vodu", da li je to ponašanje domaćina koji se iz pristojnosti pravi da nije razumeo šta je gost rekao ili kulturološka samorazumljivost Evropljana da su Jevreji i inače skloni "trovanju vode"?

Epizoda iz Evropskog parlamenta se još može doživeti i simbolički, znači pogrešno, s obzirom na to da simboli raspolažu prevrtljivim i nepouzdanim etimologijama.

Svesni da to nije dovoljno, autori filma puštaju Anete Grot da govori, poslanicu Levice u nemačkom Bundestagu, koja sasvim ozbiljno u kameru kaže da Izrael truje izvore vode u palestinskim oblastima, da se ti otrovi spiraju u Sredozemno more, te da to "nije dobro ni za koga".

Da, u filmu ima i sarkazma. Kad se, na primer, kaže da je posle prvog arapsko-izraelskog rata (maj 1948. godine – januar 1949. godine) bilo 700.000 palestinskih izbeglica, a danas sedam miliona, prateći komentar je da su Palestinci "jedini narod kod kog se izbeglički status nasleđuje kao komad porodičnog blaga".

Najnoviji razvoj događaja: nemački ARD je danas doneo odluku da se film pokaže na programu u sredu, 21. juna u 22.15. Folker Heres, programski direktor ARD-a (glavni nemački kanal), izjavio je da je bilo dosta diskusije o filmu koji niko nije video, osim na pravno neregularan način. Heres ponavlja izjave da je film "loše napravljen, ali da svako ima pravo da o tome izgradi vlastito mišljenje". To, međutim, neće biti tako jednostavno, jer on neće biti pokazan bez komentara – na kraju sledi diskusija u studiju. Ko su gosti, još nije poznato.

Kupi mi, kupi, roze Firerov kofer...

Teško je reći šta je to tako uzbudilo germanske duhove. Šreder i Hafnerova nisu rekli ništa novo, osim što su stvari "sugestivno" poređali.

Istorijska je činjenica da je jerusalimski muftija El Huseini u ratu 1939–1945. stajao na strani nacista, ali to je bilo političko, ne ideološki savezništvo. Isto su radili i Irci, po principu neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.

Svejedno, kad u noćnoj vožnji kroz Gazu, kamera Šrederovog tima uhvati blešteću reklamu trgovine "Hitler 2", iza čije staklene fasade u dva nivoa sede poslagani putni koferi u pastelnim bojama, gledalac je konfrontiran sa egzistencijom tvrdokornih istorijskih atavizama.

Film "Izabrani i odbačeni" idejno sledi dela kao što su "Hitlerovi dobrovoljni izvršitelji" Danijela Jonaha Goldhagena (1996) ili "Običini ljudi" Kristofera Brauninga (1992). Obojica su tvrdila da je mržnja uvek tu, samo je pitanje da li je politički sistem ohrabruje ili, naprotiv, civilizuje. 

Kako sad stvari stoje, evropske liberalne elite bi radije kupile Firerov kofer, nego što bi priznale da su se zaletele sa podrškom Abasu. Ili sa puštanjem Haradinaja iz zatvora. Ili sa stvaranjem Kosova i BiH. Ili sa ruskim sankcijama. Ili sa aplaudiranjem tzv. Arapskom proleću.

Svakako, legitimni izlaz bi za njih bio da nezgodne teme tog stepena izguraju na marginu javnog diskursa, upravo ono što je Arte sada napravio. Ali onda bi izgubile pravo da se nazovu liberalnim elitama.

Zaključak: potreban nam je privid žestoke društvene kritike. Treba kritikovati, ali fino, malo, kontrolisano, a ne tako grubo, gde su pare!