Popodne sa japanskim firerom

Svež, prozračni vazduh prohladnog prolećnog dana u Tokiju nemilosrdno para grmljavina razglasa postavljenog na kombi ispred male železničke postaje Oća no mizu, remeteći mir usporenog nedeljnog popodneva u kojem retki putnici u sitnim grozdovima lenjo cure iz usta skromne stanične zgrade.

Zagađenje bukom iz megafona nije retka pojava u Japanu. U toj zemlji izborna kampanja podrazumeva hiljade govora na raskrsnicama ispred stanica gradskog prevoza u kojima kandidati željni lepe političke karijere strpljivo peku zanat zasipajući oguglalo, nezainteresovano građanstvo talasima glasnih objašnjenja, kritika i obećanja, a aktivisti u vozilima naoružanim moćnim zvučnicima neumorno jurcaju između zgrada, bezbroj puta ponavljajući ime i partijsku pripadnost kandidata, pritom uzaludno upućujući uvežbane osmehe i pozdrave ravnodušnim prolaznicima.

No, vatreni govornik ispred stanice u kvartu Oća no mizu, koji ispaljuje duge rafale oštrih verbalnih projektila, optužujući establišment za korupciju i zagovarajući ukidanje gradskih skupština, nije običan političar – kao i njegove kolege koje nude propagandni materijal i pogledom šaraju po putnicima koji se razilaze oborene glave, on nosi crnu uniformu i vojne čizme.

Japanski crnokošuljaši

Dok ubeđuje flegmatične prolaznike da parlamente na lokalnom nivou valja ukinuti zbog korupcije i nesloge i stvoriti centralizovani sistem koji bi omogućio istinsko jedinstvo zemlje, šezdesetogodišnji Šuske Morigaki stoji nad stočićem sa japanskim državnim simbolom i pokraj kombija na čijoj strani je razapeta velika zastava njegove organizacije: Saveza nacionalne volje.

U njenom središtu je krupna stilizovana svastika iz koje isijavaju dugi, crveni kraci. Taj očigledni spoj nemačke nacističke zastave i ratnog barjaka bivše carske vojske Japana vrlo dobro sumira ideologiju Morigakijeve organizacije, japanske ultranacionalističke grupe koja inspiraciju nalazi u nemačkom fašizmu i čezne za domaćom militarističkom prošlošću, za zlatnim dobom japanskog imperijalizma kada je carska vojska u svojim rukama držala ceo zapadni Pacifik, istočnu i jugoistočnu Aziju.

Tu su i barjaci sa rečima "fanatični patriotizam", "večno živeo njegovo veličanstvo car" i "povratak izgubljenih teritorija", koji dalje jezgrovito opisuju karakter, posvećenost i stremljenja malo poznate ali bučne organizacije koja svojim nazorima i koreografijom na ulicama japanske prestonice oživljava atmosferu iz tridesetih godina prošlog veka.

Za razliku od Nemačke, gde se neonacisti konstantno osuđuju u medijima i protiv njih organizuju ulični protesti, u Japanu ekstremna desnica, mada na društvenim marginama, decenijama neometano maršira ulicama u crnim džipovima i kombijima zlokobnog izgleda, uzvikujući kroz razglase montirane na krovovima slogane i parole u kojima traže bespogovornu odanost caru, proterivanje stranaca, povratak teritorija koje je na severu zemlje na samom kraju Drugog svetskog rata zauzela Crvena armija, te kažnjavanje Kine i Južne Koreje za ono što oni doživljavaju kao provokacije i uvrede.

Oni, takođe, drže zapaljive govore ispred železničkih stanica i na trgovima, danonoćno opsedaju ambasade zemalja koje doživljavaju kao neprijateljske, poput Rusije i Kine, i povremeno uznemiravaju trgovce u kvartovima koji su naseljeni stanovništvom korejskog porekla.

Mada se u naučnim i intelektualnim krugovima čuju kritike na njihov račun, najveći deo stanovništva, kao i mejnstrim mediji, jednostavno ih ignorišu kao polukriminalne elemente i recidiv neprijatne prošlosti.

Ta vrsta nezainteresovanosti upravo i najviše boli ultranacionaliste, koji u njoj vide apatiju, defetizam i bezvoljnost svojstvenu moralno degradiranom i idejno besplodnom društvu. Savez nacionalne volje zato u svom političkom manifestu tvrdi da se bori za obnovu otadžbine koja je, po njima, moralno posrnula, dekadentna i porobljena od strane belog čoveka.

Za šta se, zapravo, zalaže ekstremna desnica u Japanu?

Za njih, međutim, ta borba, čini se, nema prosto lokalne, već globalne, gotovo kosmičke razmere: po njima, japanskom narodu predstoji velelepna bitka za uspostavljanje nove civilizacije i novog svetskog poretka, odnosno promenu toka istorije.

Ta nova civilizacija, "koja bi odmenila sadašnju, zatrovanu modernitetom, zapadnim vrednostima i hrišćanstvom", bila bi izgrađena na temeljima japanskih ideala i vrlina, poput zajedništva, moralne čistote i odanosti božanskom caru i bila bi zasnovana na poretku u kojem bi japanski narod vladao Azijom.

Za tako veliki cilj najpre je potrebna korenita reforma domaćeg političkog uređenja i podizanje svesti sopstvenog naroda. Savez nacionalne volje kao krajnji cilj svojih aktivnosti u zemlji postavlja "sreću naroda", koja, po njima, može biti ostvarena samo "maksimalnim korišćenjem i mobilizacijom ljudskih, materijalnih i finansijskih sredstava za izgradnju snažne države".

U tu svrhu najpre je potrebno eliminisati ili umanjiti ekonomsku i vojnopolitičku zavisnost Japana od inostranstva, pa se Morigakijevi ultranacionalisti zalažu za samodovoljnost Japana u svim oblastima, počev od proizvodnje hrane do odbrane. Japan trenutno zadovoljava samo 40 odsto svojih potreba za hranom iz domaće proizvodnje, i za očuvanje teritorijalne celovitosti i bezbednosti se u velikoj meri oslanja na američki nuklearni štit i prisustvo 50.000 američkih vojnika sa antiraketnim sistemima i najsavremenijim vazduhoplovnim i mornaričkim oruđima.

Interesantno, u cilju moralne izgradnje i odgoja stanovništva, Savez nacionalne volje traži ukidanje svih izvora prihoda osim rada, što znači da bi, u slučaju da oni zavladaju zemljom, ubiranje dividendi od akcija ili kamate na štednju postalo ilegalni čin.

Oni se zalažu i za ukidanje profesionalne vojske, koju smatraju plaćeničkom formacijom niskog morala, i za uvođenje služenja vojnog roka.

Snažne indicije totalitarizma moguće je videti u odredbi manifesta koja kaže da je "jedina dužnost Japanaca da duhovno i fizički služe naciji", te da interes pojedinaca ne sme biti u suprotnosti sa javnim interesom. No, ako čitalac partijskog programa Saveza nacionalne volje uprkos tome i dalje ima rezerve kada je u pitanju donošenje definitivnog suda o karakteru društva koje ona zagovara, reči u kojima kao svoj cilj definišu uspostavljanje jake centralne vlasti i apsolutni primat vlade u Tokiju nad svim drugim organizacijama i subjektima i izražavaju zahtev za ukidanje slobode medija, jasno ukazuju na njihovu privrženost totalitarizmu.

Osvajanje Pacifika i Azije kao "sudbinska borba božanskog naroda"

Savez nacionalne volje, predvođen plahovitim, glasnim liderom, kao sveti zadatak koji treba realizovati nakon što se po već navedenim smernicama ostvari politički prevrat i nacionalni preporod u zemlji, na sebe uzima zaštitu interesa obojenih rasa u borbi protiv hegemonije belaca i u sticanju nezavisnosti od zapadnih sila.

Za njih je zato viđenje Drugog svetskog rata i japanskih osvajanja u Pacifiku i Aziji, koja su vršena pod plaštom oslobođenja podjarmljenih azijskih naroda od zapadne čizme i radi stvaranja zajedničke zone ekonomskog prosperiteta, od presudne važnosti.

Kada bi njihovo tumačenje, po kojem japanska vojska nije imala cilj da zauzme brojne azijske zemlje radi eksploatacije njihovih resursa i zadovoljavanja sopstvenih osvajačkih ambicija, već u svrhu zbacivanja rasnog, kolonijalnog jarma, bilo široko usvojeno, ne samo da bi skinulo stigmu agresije i ratnog zločina s Japana nego bi i japanskoj državi i narodu priznalo ulogu važne, progresivne snage u svetskim razmerama.

Zato, kažu pripadnici Saveza nacionalne volje, dan kada su japanski avioni zasuli bombama Perl Harbor i razorili američku pacifičku flotu jeste dan kada se Japan "u ime obojenih rasa suprotstavio Anglosaksoncima i drugim silama bele rase", koje su vekovima držale porobljenu Aziju, Afriku i Južnu Ameriku.

Oni insistiraju da japanski građani danas treba da shvate da je sukob u Pacifiku bio "rat za opstanak za koji se apsolutno ne treba izvinjavati", te da je on "veliki protivudar koji je kao sudbinu na svojim plećima nosio božanski (japanski) narod". Štaviše, oni smatraju da je "velika japanska imperija" kroz taj krvavi, beskompromisni okršaj "svetu pokazala svoj slavni duh".

Kao dodatno opravdanje za ratovanje i osvajanja navode i shvatanje da se politika i međunarodni odnosi odvijaju po univerzalnom principu "jači jedu slabije", koji važi za ceo životinjski i biljni svet, te da u svetu postoje "dve vrste naroda: oni koji brane svoje postojanje i koji su vladari, i oni koji se pokoravaju drugim zemljama i uživaju u ropstvu".
Još jedan od širih, uslovno rečeno filozofskih, principa kojima oni racionalizuju skupi ratni sukob koji je Japan koštao oko tri miliona života jeste i to da bez rušenja nema građenja i obnove.

Ironični paradoks?

Osnivač grupe Morigaki, čini se, od rane mladosti je gajio posebne simpatije prema nacizmu: u njegovoj biografiji dostupnoj na internetu stoji da je još 1980. godine na jednom od dva najuglednija japanska privatna univerziteta, Vasedi, diplomirao političku ekonomiju s radom na temu "Nacionalsocijalizam – društvo koje treba doći".

Morigakiju, koji svesrdno oponaša Adolfa Hitlera ne samo u mišljenju već i u delovanju, izražavanju i oblačenju, čini se, ne smeta ironični paradoks da je nacionalsocijalizam, koji mu je obojio, a moglo bi se reći i potpuno odredio život, ideologija koju je iznedrila upravo (dekadentna) zapadna civilizacija, koju on nastoji da prevlada i zameni.

Niti ga brine to što su, uz značajan deo političke misli, i koreografija i kostimografija njegove organizacije preslikani od nemačkih i italijanskih fašista, koji su rečima i oružjem zagovarali superiornost bele rase na račun drugih.

Ironično, njegova organizacija protestuje protiv ekspanzionizma i kolonijalizma zapadnih sila, eksploatacije i poniženja koje je Azijatima naneo beli čovek, ali se pri tome služi pojmovima, metodama i fizičkim sredstvima koje su uspostavili i razvili najsuroviji i najbezočniji zapadnjaci i za sebe, zapravo, priželjkuje njihov položaj i moć.

Tako se može smatrati da Morigaki i njegovi drugovi i sami igraju po notama koje im je odredila, njima mrska, zapadna civilizacija. Jer dok u tipičnom maniru adlerovskih kompleksaša koji ozbiljno pate od osećaja inferiornosti, prema zapadnoj civilizaciji izražavaju gorki prezir i iz petnih žila se trude da dokažu kako su u odnosu na nju intelektualno i moralno superiorni, oni je, zapravo, kao vojnopolitički moćniju od sebe, istovremeno obožavaju i ostaju joj umno podređeni.