Japanski kolos iz Kurea

Na današnji dan pre 72 godine u hladnim dubinama Tihog okeana nestalo je čudo inženjerstva i tehnike, ubedljivo najveći ratni brod iz vremena najšireg i najžešćeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva.

Japanski bojni brod "Jamato" izašao je iz brodogradilišta sa deplasmanom od 65.000 tona, za trećinu većim od najnovijih stranih brodova istog tipa, nemačkog "Bizmarka" ili britanskog "Kralja Džordža Petog", a nakrcan gorivom, opremom i ljudstvom istiskivao je čak 72.800 tona vode.

Tu ploveću tvrđavu, koja je gutala 70 tona goriva na sat i sekla talase brzinama do 27 čvorova, štitio je oklop težak čak 23.000 tona, a palubu joj je krasilo devet topova kalibra 460 milimetara - bile su to najveće artiljerijske cevi ikada postavljene na jedan brod - moćne, impresivne i za neprijatelja preteće.

Tri kupole u kojima su bili smešteni ti divovski topovi težile su svaka po 2.700 tona - više od ukupne mase tadašnjih razarača. Prasak i udarni talas koji se su oslobađali prilikom paljbe tim oruđima toliko su bili snažni da su se konstruktori, kao meru predostrožnosti, opredelili da svih sedam izviđačkih aviona i čamce koje je brod nosio rasporede u njegovoj unutrašnjosti da ne bi bili zbrisani sa palube.

Simbol japanskog umeća i moći - relikt prošlosti?

Čelični kolos, kojeg je opsluživalo preko 3.000 članova posade, izgrađen je u brodogradilištu u luci Kure, nedaleko od Hirošime, sa željom da zapadnim silama jasno, fizički demonstrira inženjersko i zanatlijsko umeće svojih tvoraca, sposobnost japanskog uma i ruku da nadmaše dostignuća zemalja koje su sebe smatrale za svetionike civilizacije i prirodne gospodare sveta.

Njegovo porinuće pratili su i nada i očekivanje da bi, skupa sa drugim brodovima iste klase koji su bili na projektnom stolu, kao udarna pesnica carske mornarice i čelično otelotvorenje rastuće vojne moći Zemlje izlazećeg Sunca, mogao da zavlada Pacifikom i nadaleko pronese slavu japanskih ratnika.

Međutim, na neki način tragično, već u vreme kada je silazio sa dokova brodogradilišta "Jamato" je postao anahronizam - morsko bojište više nije bilo ring u kojem su moćne topovske platforme, nalik bokserskom dvoboju, lice u lice razmenjivale teške udarce, već bogato lovište za rojeve ljutih aviona i čopore podmuklih podmornica.

Paradoksalna činjenica da je tehnologija budućnosti, odnosno, nova tehnička rešenja za niz problema u vezi obrade čelika, konstrukcije korita i oklopa ili razvoj municije, bila iskorišćena za proizvodnju relikta prošlosti nije odmah bila primetna.

Mada su se nad ostrvskom carevinom već nadvijali tmurni oblaci koji su najavljivali sukob sa američkim Golijatom, kada je kobilica "Jamata" spuštena u more u leto 1940. godine Japan je još uvek vojevao samo sa ekonomski i tehnološki zaostalom Kinom, beležeći vojne uspehe, iako su Kinezi imali pomoć u naoružanju i vojnom materijalu iz Rusije i francuske Indokine i uživali političku i finansijsku podršku SAD.

Japanski vojni vrh je verovao da je konstrukcija pokretnih pomorskih tvrđava koje vatrenom moći i debljinom oklopa nadmašuju sve što poseduju Amerikanci dobar način za suprotstavljanje ogromnom proizvodnom kapacitetu Vašingtona, koji bi u eventualnom budućem sukobu oko prevlasti u zapadnom Pacifiku na plavo bojište nesumnjivo izbacio mnogo više brodova od njihove zemlje, pogotovu kada se uzme u obzir da su širina i dubina Panamskog kanala ograničavali veličinu plovila koja su mogla da izađu iz brodogradilišta koncentrisanih na istočnoj obali SAD.

Ispredale su se priče o tome kako je "Jamato" neuništiv zbog debelih naslaga oklopa, velikog broja odeljaka koji mogu da efikasno zaustave veće plavljenje, ali i da po potrebi budu namerno ispunjeni vodom ili gorivom kako bi celu konstrukciju držali pravo u slučaju da zbog udara torpeda počne da se naginje.

Pomorski gigant, čija je izgradnja počela krajem 1937. godine, ušao je u upotrebu 16. decembra 1941. godine, samo nekoliko dana nakon smelog napada na Perl Harbor.

Njegove mogućnosti i ograničenja uskoro su postali jasni, jer su brzo napredovanje u južni Pacifik i Indokinu i sve ozbiljniji sudari sa industrijskom i vojnom supersilom SAD prenapregnuli japansku vojsku i državu, stvorivši ekstremne uslove koji su predstavljali težak test sposobnosti i izdržljivosti za ljudstvo i tehniku carske mornarice.

Prvih pet meseci "Jamato" je korišćen isključivo za obuku i vežbe, da bi u junu 1942. godine, u skladu sa svojim statusom perjanice carske mornarice, poslužio kao komandni brod tokom, za Japance nesrećne, bitke za Midvej.

Nakon toga u više navrata je patrolirao između svoje domicilne luke u Kureu i važne japanske baze na atolu Čuk, u sklopu Karolinških ostrva, kao zaštita konvojima sa ljudstvom i materijalom. Ponekad je i sam, zbog velikog kapaciteta i dobrog oklopa, korišćen kao brod za transport trupa i oružja.

Međutim, zbog nedostatka nosača aviona koji bi mu pružili dovoljnu zaštitu iz vazduha, stalne pretnje od podmornica i činjenice da je trošio ogromne količine goriva koje je japanskoj mornarici bilo sve teže da obezbedi, najveći deo rata na Pacifiku, pogotovo u njegovoj poodmakloj fazi on je pažljivo držan van direktnih, težih okršaja.

Jedini put kada je "Jamato" upotrebio svoje moćne topove od 460 milimetara bilo je tokom bitke za ostrvo Lejte, kada japanske snage nisu uspele da zaustave američku ofanzivu za povratak kontrole nad Filipinima.

Put bez povratka

I dok je drugi japanski bojni brod iste klase "Musaši", izgrađen u Nagasakiju i predat mornarici na korišćenje sredinom 1942. godine, relativno brzo kapitulirao pred neprijateljskim vazdušnim udarima, potonuvši u oktobru 1944. u blizini Filipina, a treće plovilo iz te porodice, nazvano "Šinano" i preuređeno u nosač aviona, završilo kao plen američkih podmornica samo deset dana nakon što je uvedeno u stroj 1944. godine, "Jamato" je netaknut dočekao proleće poslednje ratne godine.

U to vreme Amerikanci su već bili zauzeli Marijanska ostrva Guam, Sajpan i Tinijan, odakle su na japanske gradove slali bombardere velikog doleta "B-29", te mornaricom napredovali prema arhipelagu Rjukju, čije je najveća kopnena masa Okinava.

I sam "Jamato" u drugoj polovini marta bio je izložen teškom bombardovanju kod kuće, na ulazu u luku Kure, ali je brzim manevrima izbegao veću štetu - za njega se pogubnim pokazao ovaj drugi element situacije na pacifičkom ratištu, nezadrživi američki prodor ka Okinavi.

"Jamato", koji je mornarica želela da sačuva u rezervi za odbranu četiri najveća japanska ostrva, smatra se, na brži nego planirani kraj osudilo je relativno nevino pitanje cara Hirohita, koji je primajući izveštaj o teškoj situaciji na pacifičkom bojištu, poželeo da sazna da li će i mornarica pomoći u bici za Okinavu.

Tako je, da bi se pokazala solidarnost mornarice sa drugim rodovima vojske i njena posvećenost odbrani otadžbine, borbena grupa formirana oko "Jamata" upućena na jug iako je bilo jasno da neće imati zaštitu iz vazduha, s obzirom da je Japan već ostao bez dobro obučenih pilota i da su letelice koje su bile upućene u prostor oko Okinave prvenstveno bile namenjene samoubilačkim napadima na protivničko brodovlje, a ne borbi sa tehnički i brojčano superiornim neprijateljskim lovcima za uspostavljanje preimućstva u vazduhu.

Japanska komanda nije očekivala da bi ta grupa mogla zadati jak udarac protivničkoj mornarici i preokrenuti tok velike bitke, jer je na Okinavu nasrnula armada od 1.300 američkih brodova, među kojima i puno nosača sa velikim brojem vazduhoplova.

Radije, vojni vrh se nadao da bi ona mogla da formira artiljerijski bedem ispred ostrva koji bi otporom do sopstvenog uništenja naneo velike gubitke američkim snagama tokom iskrcavanja, tukući prvenstveno po njihovim amfibijskim čamcima i pešadiji na obali.

U tome je glavnu ulogu trebalo da odigra upravo "Jamato" sa svojim moćnim oruđima koja su na daljine do 42 kilometara ispaljivala granate teške jednu i po tonu i koji je pored tih, gigantskih topova od 460 milimetara, raspolagao i sa 12 cevi kalibra 155 milimetara.

Ideja je bila da se uspori napredovanje neprijatelja, koji je nedelju dana ranije već počeo sa iskrcavanjem na Okinavu, i uzdrma njegov moral pred odsudne borbe za glavna japanska ostrva, bez obzira kakva će biti sudbina branilaca.

Kada je bojni brod "Jamato" podigao sidro u blizini lučkog grada Tokujama i sa još osam razarača i jednom krstaricom prošao kroz moreuz koji razdvaja ostrva Kjušu i Šikoku da bi se zaputio u otvoreni okean, njegovim mornarima je bilo jasno da idu na put bez povratka, u očajničku akciju koja je od početka osuđena na neuspeh.

Ipak, ta svest, po svedočenju preživelih članova posade, nije umanjila uzbuđenje i ponos koji su osećali polazeći u odbranu otadžbine na brodu koji je bio uzdanica čitave mornarice i simbol pregalaštva i snage japanskog duha.

Ironično, borbena formacija čije je srce bio "Jamato" na svom putu ka Okinavi prve plotune ispalila je u nebo ne na neprijatelja, već na sopstveno vazduhoplovstvo, greškom oborivši jedan japanski avion, pre nego što su se drugi obrušili da bi u niskom letu brodskim artiljercima pokazali crvene krugove na svojim krilima.

Da stvari budu još gore, pokret japanske udarne grupe od početka je bio praćen, jer su poruke vezista o njoj odmah presretnute i dešifrovane.

Konvoj od deset plovila pod palicom vice-admirala Seići Ita, koji je komandovao sa broda "Jamata", uočile su dve američke podmornice samo nekoliko sati po polasku, pa je na njega ubrzo u nekoliko talasa upućen roj od blizu 400 letelica prikupljenih sa šest nosača aviona.

U presretanje japanske formacije zaputilo se i šest američkih bojnih brodova, praćenih krstaricama i razaračima. Njihova intervencija, međutim, nije bila potrebna, jer su američki vazduhoplovi tokom dva paklena sata u rano popodne 7. aprila japanskog diva zasuli stotinama bombi i torpeda.

Dramatični kraj

Nad japanskom bojnom grupom najpre su se pojavili izviđački avioni, a potom i lovci koji su uzalud tragali za japanskim letelicama koje bi trebalo da eliminišu kako bi otvorili put za svoje bombadere - "Jamato" i njegovi pratioci nisu imali nikoga ko bi ih branio iz vazduha.

Potom su u četiri talasa pristigla jata najopasnijih grabljivica. Teške bombe su lomile most, kidale komunikacionu i radarsku opremu, mrvile artiljerijska uporišta i izjedale teški oklop "Jamata".

Brojni udari avionskih torpeda istovremeno su mu sakatili telo, usporavajući ga i čineći ga sve težim za upravljanje, sve dok se nije pretvorio u beskorisno plutajuće brdo iskrivljenog čelika.

Za neprijatelje on je tada bio poput ranjene nemani, koju treba bez milosti dokrajčiti. Za mornare, koji su poput mrava hitali po njegovim leđima i povremeno nestajali u njegovoj dubokoj utrobi, on je bio nalik oslepelom zmaju u samrtnom hropcu, čije su uzde isklizle iz njihovih ruku i za kojeg se sad očekivalo da u svakom trenutku, uz krik, ispusti i svoj poslednji plameni dah.

Čelična grdosija tonula je dok su je kidale strašne eksplozije topovske municije i goriva, iz dubina zasipajući šrapnelima one koje nije progutao silni vrtlog i koji su slučajno ostali na površini da bi ošamućeni, izranavljeni i poluslepi od debelih naslaga izlivene nafte bili izloženi mitraljiranju iz vazduha i napadima ajkula.

Spasa se dokopalo nešto više od dve stotine iscrpljenih ljudi koje je nakon tri sata u vodi pokupio prijateljski brod.

U plavoj grobnici ostalo je 3.045 ljudi, od kojih su neki sami izabrali da umru zajedno sa svojim komandatom i čeličnim kolosom.