Tramp i Kina: Brojke koje puno govore

Kritički nastrojeni američki mediji poslednjih nedelja optuživali su novoizabranog predsednika Donalda Trampa da svojim nediplomatskim izjavama ruši temelje američke diplomatije u odnosima sa Kinom i da preti da izazove političke i ekonomske probleme velikih razmera u odnosu sa Pekingom.

Isticane su činjenice da je on prihvatio telefonski poziv predsednice Tajvana Cai Ingven, koja mu je čestitala pobedu na izborima, a koja se zalaže i za defakto i za formalnu nezavisnost od Pekinga, da je svojom izjavom doveo u pitanje spoljnopolitički stav SAD koje su, uprkos pružanju ekonomske i vojne pomoći Tajvanu, (bar verbalno) priznavale ideju o postojanju samo jedne Kine kao međunarodnog subjekta, da je vlastima u Pekingu zapretio uvođenjem visokih tarifa na uvoz kineske robe, da u nizu telefonskih razgovora koje je obavio sa liderima stranih zemalja neposredno po stupanju na dužnost nije bilo kontakta sa kineskim predsednikom Si Đinpingom.

Tu je i ocena da se okružio političarima koji zastupaju tvrdu liniju u odnosima sa Pekingom. U popularnoj američkoj štampi čak su se javile brojne spekulacije o mogućem ratnom sukobu sa Kinom, o tome kako bi on izgledao i kakve posledice imao.

Ipak, svetski mediji juče su preneli vest da je predsednik Tramp uputio pismo kineskom kolegi Si Đinpingu u kojem je izrazio želju za uspostavljanjem konstruktivnih odnosa koji bi koristili obema stranama. Danas je kineska nacionalna novinska agencija Sinhua saopštila da su dva lidera upravo razgovarala i telefonom i da je američki predsednik u srdačnom razgovoru pristao da podrži politiku jedne Kine.

Takođe, novi američki ministar odbrane Džejms Matis prošle nedelje je tokom svoje posete Južnoj Koreji i Japanu rekao da njegova zemlja neće preduzimati nikakve drastične vojne mere u Južnom kineskom moru.

Tako Trampova čvrstu i agresivnu retoriku prema Kini poslednjih dana, čini se, smenjuju pomirljiviji tonovi. Taj obrazac u kojem se pretnje pretaču u blaže tonove može se shvatiti kao lutanje nove američke vlade koja još nije u celosti definisala svoju spoljnu politiku.

On se, međutim, može shvatiti i kao smišljeno manevrisanje namenjeno da iznudi promenu u kineskoj ekonomskoj politici, ako se ima na umu da je problem koji više od tajvanskog pitanja, pa i jačanja kineskog prisustva u Južnom kineskom moru, utiče na život američkih građana problem odumiranja proizvodnog sektora koji je mnogo ljudi ostavio bez posla i doprineo brzom siromašenju industrijskih gradova u unutrašnjosti, a kojem je u poslednjih deceniju i po u znatnoj meri doprineo vrtoglavi rast uvoza jeftine kineske robe i premeštanje proizvodnih kapaciteta američkih kompanija u Kinu.

Osluškivanje i kanalisanje nezadovoljstva niskokvalifikovane radne snage iz unutrašnjosti, čiji je standard ugrožen globalizacijom i slobodnom trgovinom i koja je željna korenitih promena, jeste upravo ono što je predsedniku Trampu u znatnoj meri omogućilo pobedu na predsedničkim izborima. On je sada dužan da sprovede svoja obećanja biračima o zaustavljanju odliva radnih mesta u inostranstvo i oživljavanju domaće proizvodnje, u čemu izuzetno važno mesto ima promena ekonomske prema Kini, najvećem spoljnom trgovinskim partnerom, sa kojim SAD iz godine u godinu beleže gigantski deficit.   

Brojke koje mnogo govore 

SAD imaju najveći trgovinski deficit na svetu i neprekidno beleže negativan saldo u razmeni sa inostranstvom još od 1975. godine. U poslednjih par decenija, najveći deficit imaju upravo u razmeni sa Kinom – on je prošle godine iznosio 347, a u 2015. čak 367 milijardi dolara, što je blizu 60 odsto ukupnog američkog trgovinskog deficita.

Na drugom mestu po veličini suficita u trgovini sa SAD tradicionalno se smenjuju Japan i Nemačka, obično sa oko 70 milijardi dolara viška. Ogroman suficit u razmeni sa Vašingtonom ima i Meksiko, godišnje oko 60 milijardi dolara, zahvaljujući pre svega tome što u toj latinoameričkoj državi svoja postrojenja imaju svi veći svetski automobilski proizvođači, koji su u poslednje dve decenije zdušno koristili mogućnost bescarinskog izvoza u SAD koji pruža Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), koji je, u Trampovim očima, još jedan veliki krivac za deindustrijalizaciju SAD, gubitak radnih mesta i siromašenje radničke klase čijim zaštitnikom on nastoji da se prikaže.

Mada trgovinski deficit može da ima i pozitivne implikacije, jer podrazumeva veliki uvoz a obilje uvezene robe često doprinosi obaranju domaćih cena i rastu kvaliteta života stanovništva kroz povećanje asortimana dostupne robe, oslanjanje na uvoz, dugoročno gledano, vodi zatvaranju domaćih preduzeća, ili zbog nemogućnosti da izdrže tržišnu utakmicu sa stranim konkurentima ili zbog želje da se, radi opstanka ili povećanja profita, kroz izmeštanje proizvodnje u inostranstvo gde je jeftinija radna snaga, smanje troškovi. To sve doprinosi rastu problema nezaposlenosti i gubitku znanja i tehnologija.

Stručnjaci Instituta za ekonomsku politiku u SAD procenjuju da su izmeštanjem proizvodnje u Kinu, u čemu prednjače američke kompanije iz oblasti elektronske industrije i informacione tehnologije poput "Epla", SAD u periodu od 2001. do 2015. godine ostale bez 3,4 miliona radnih mesta, od čega čak tri četvrtine u proizvodnji. To je period u kojem se američki uvoz iz Kine povećao četiri puta, jer je Vašington 2000. godine odustao od politike primenjivanja visokih tarifa na kinesku robu i potom se 2001. saglasio s prijemom najmnogoljudnije zemlja sveta u Svetsku trgovinsku organizaciju. 

Nevezano samo za trgovinu sa Kinom, izveštaj američke Fondacije za informativne tehnologije i inovacije čak govori o ukupno 5,8 miliona izgubljenih radnih mesta u proizvodnom sektoru samo u prvoj deceniji ovog veka u SAD, što je trećina ukupne radne snage u tom sektoru, i ističe da prestrukturiranje američke privrede sa proizvodnje na pružanje usluga i napredne informacione tehnologije nije pružilo korist u meri koja bi mogla da pokrije taj gubitak, zato što otvaranje novih radnih mesta u IT sektoru nije bilo dovoljnog obima i zato što država i u toj grani privrede beleži trgovinski deficit od početka ovog veka.  

Pretnje Kini kao manevar u borbi za smanjenje spoljnotrgovinskog deficita 

Jedan način za brzo smanjivanje deficita i sprečavanje seljenja proizvodnih kapaciteta u inostranstvo je jednostrano uvođenje tarifa na uvoz, što bi verovatno prouzrokovalo skupi trgovinski rat i eventualno imalo i druge posledice, s obzirom na to da Kina u svojim rukama drži nemali deo američkog javnog duga – američke državne obveznice vredne čak bilion i pedeset milijardi dolara (1.050 milijardi).

Kina bi, dakle, mogla da prekine kupovinu tih obveznica i tako oteža finansiranje državnog aparata u SAD, ili čak krene u njihovu naglu prodaju što bi umanjilo njihovu tržišnu vrednost i destabilizovalo Vašington, mada mnogi ekonomisti u SAD smatraju da, s obzirom na to da Kina poseduje manje od desetog dela američkog javnog duga, to ipak ne bi bio udar koji bi značajnije ili trajnije uzdrmao američku ekonomiju.

Drugi metod za brzo rezanje deficita su pregovori i diplomatski pritisak da druga strana liberalizuje sopstvene propise za uvoz američke robe i pusti tržište da samo određuje vrednost domaće valute. Trampove preteće izjave i gest prema tajvanskoj predsednici, pre nego kao izraz želje za stvarnom konfrontacijom sa Kinom, treba posmatrati u tom kontekstu – kao (nešto grublje) diplomatsko manevrisanje čiji je cilj bio da stvori više prostora za SAD u pregovorima o trgovini između dve zemlje koji će verovatno uskoro uslediti jer su prioriteti Trampove administracije smanjenje trgovinskog deficita, oživljavanje proizvodnog sektora i povećanje zapošljavanja.

Tramp, naime, sada može vlastima u Pekingu da kaže da će priznati politiku jedne Kine i postupati pažljivije u vezi s Tajvanom i Južnim kineskim morem, ako one ukinu kvote i umanje tarife na uvoz iz SAD, odustanu od dampinga, prestanu da regulišu kurs juana i pozovu domaće kompanije da povećaju nadnice svojim radnicima i na taj način dopuste da kineski izvozni artikli prirodno poskupe i samim tim postanu manje konkurentni na američkom tržištu, dajući priliku američkim proizvođačima da se oporave. 

Čvrst stav prema Kini, recept za Trampov reizbor

Trampovi kritičari iz redova Demokratske partije, međutim, tvrde da su za vreme administracije predsednika Obame kineske vlasti već pristale da lagano popuste kontrolu nad juanom, odnosno da dopuste godišnji rast njegove vrednosti do dva posto.

Oni ističu i da je nedavno u Kini napravljen privremeni pokušaj da se juan prepusti slobodnoj fluktuaciji, ali da je nakon te odluke on devalvirao, što pokazuje da realna vrednost juana zapravo nije veća od nominalne, kako misle Tramp i njegovi saradnici, već zapravo, u ovom trenutku, manja. Jedna opšta kritika je i da uvođenje tarifa na uvoz kineske robe i podsticanje domaće proizvodnje neće proći bez nezadovoljstva među američkim biračima, jer će skuplji domaći proizvodi ozbiljno opteretiti njihove novčanike.

Trampovi protivnici, takođe, ističu da, uprkos kontrakciji proizvodnog sektora, stopa nezaposlenosti u SAD, ukupno gledano, opada poslednjih nekoliko godina. Ovo sve, međutim, nema uticaja na predsednika Trampa, koji odumiranje proizvodnog sektora, produbljivanje deficita i ulogu koju u tome igra uvoz iz Kine i dalje vidi kao velike greške prethodnih administracija koje zahtevaju hitnu i odlučnu intervenciju. 

Za razliku od susednog Japana, gde su Trampove pretnje o uvođenju tarifa i zahtevi da se liberalizuje japansko tržište automobila kako bi se omogućio veći uvoz američkih vozila izazvali burnu reakciju vlade i prisili je da brzo formuliše investicioni paket od 150 milijardi dolara kako bi umirila predsednika Trampa i izbegla trgovinski rat, u Kini se oštre izjave novog američkog lidera uzimaju sa oprezom i tiho analiziraju, pri čemu po pravilu na njih reaguje kinesko Ministarstvo spoljnih poslova i državna novinska agencija, ali ne i figure iz najužeg rukovodstva partije i države.

Vlada atmosfera relativno napetog očekivanja u kojoj državni organi i kompanije, pogleda uprtog preko Tihog okeana, čekaju da vide šta će biti sledeći korak Trampove administracije, koja je trenutno u procesu formiranja, odnosno da li će ona uvesti drakonske tarife radi umanjenja trgovinskog deficita sa Kinom i oživljavanja domaćeg proizvodnog sektora.

Za Trampa i njegovu administraciju borba protiv deficita u trgovinskoj razmeni s Pekingom, protiv izmeštanja proizvodnje u Kinu i zatvaranja domaćih fabrika, čemu u velikoj meri doprinose američka preduzeća koja su radi sopstvenog profita produkciju svojih proizvoda poverili brojnoj i jeftinoj kineskoj radnoj snazi, znači borbu za održanje predizbornih obećanja i za reizbor.

Zato, uprkos blažim tonovima iz Vašingtona u poslednjih nedelju dana, neće biti iznenađenje ako u bližoj budućnosti Trampova administracija posegne za nekom vrstom protekcionističke intervencije protiv kineske industrije i nastavi pritisak na vlasti u Pekingu da liberalizuju uvoz iz SAD i popuste kontrolu nad svojom valutom.