Svedočenje špijuna o Tajvanskom planu za nuklearni napad na maticu

Javnost na Tajvanu ovih dana uzburkala je vest o objavljivanju knjige, verovatno, najvećeg izdajnika u istoriji tog pacifičkog ostrva, pukovnika Čang Hsien Jia.

On je američkoj obaveštajnoj službi CIA tokom osamdesetih prodavao svoja saznanja i tajne dokumente o tajvanskom programu razvoja nuklearne bombe, nakon čega je Vašington pripretio prekidom ekonomske i vojne pomoći Tajvanu i tako vladu i vojni vrh u Tajpeju prisilio da se odreknu oružja koje su oni smatrali neophodnim za očuvanje bezbednosti ostrva, sa obzirom na ogromni ljudski, nuklearni i ekonomski potencijal Narodne Republike Kine.

Sedamdesetrogodišnji Čang je bio zamenik šefa velikog Naučno-tehnološkog instituta "Čungšan", čiji su stručnjaci radili na programu razvoja tajvanske nuklearne bombe. Po njegovom svedočenju iznetom u novoobjavljenoj knjizi "Nuklearna bomba! Špijun? CIA: Zapisi intervjua sa Čang Hsien Jiem", tajvanska armija planirala je da u naoružanje uvede minijaturne atomske bombe koje bi mogao da nosi borbeni avion domaće proizvodnje "IDF", na čijem konstruisanju se u to vreme radilo.

Ideja je bila da se domet tog lovca–bombardera u razvoju uveća na 1.000 kilometara kako bi mogao da zahvati veću površinu NR Kine i da se po uvođenju u upotrebu naoruža nuklearnim oruđima malih dimenzija koja bi bila napravljena tako da izgledaju kao spoljni, potkrilni rezervoari za gorivo. U slučaju rata, jedan ili više neoženjenih pilota bi bili upućeni na zadatak bombardovanja meta u matici Kini, pri čemu im ne bi bilo rečeno da zapravo nose nuklearne bombe, već samo da je misija izuzetno opasna i da je velika verovatnoća da se iz nje neće vratiti.

CIA je Čanga regrutovala još u ranoj mladosti, kada je bio kadet na vojnoj akademiji. Po stupanju na dužnost vezanu za nuklearni program 1982. godine, on joj je punih pet godina odavao tajne o tajnim naporima za izradu atomske bombe, kao što su nabavke opreme i goriva, proizvodnja komponenata i obogaćivanje plutonijuma, te dostignuti stepen tehnološkog razvoja, sve dok on i njegova supruga nisu prebegli u SAD 1988. godine, nakon čega je administracija u Vašingtonu tajvanskoj vladi iznela svoja saznanja i prisilila je na zatvaranje reaktora i drugih postrojenja koja su radila za potrebe programa za izradu nuklearnih bombi.

U svojoj knjizi Čang pravda sopstvenu špijunsku delatnost time da je odavanjem tajni Amerikancima zapravo sledio politiku tadašnjeg tajvanskog predsednika Čang Čing Gua, koji se navodno zalagao za razvoj nuklearnih kapaciteta koji imaju potencijal za korišćenje u vojne svrhe ali i za uzdržavanje od proizvodnje same nuklearne bombe, odnosno, da je špijuniranjem izneverio samo ambiciozni vojni vrh, a ne političko rukovodstvo ili narod, piše tajvanski list Tajpej tajms. On je i, u intervju za tajvanske medije, izjavio i da ga je plašila mogućnost da bi neko od ambicioznih ljudi sa vrha mogao da zaista upotrebi nuklearno oružje.

Međutim, više tajvanskih stručnjaka za bezbednost i političara, uključujući tu i one iz vladajuće Demokratsko-progresivne partije, koja se zalaže za blisko vojnopolitičko savezništvo sa SAD, reagujući na objavljivanje Čangove knjige, kritikujega kao izdajnika, koji je bekstvom u SAD umakao tajvanskom pravosudnom sistemu, ali kojeg je istorija osudila kao zločinca protiv svog naroda.

Strah od vojne moći komunističke Kine

Organizacione pripreme za razvoj nuklearnog naoružanja na Tajvanu počele su 1965. godine i bile su direktno motivisane strahom koje je političko i vojno rukovodstvo ostrva osetilo nakon prve kineske nuklearne probe koja je izvršena godinu dana ranije.

Srce tajvanskog nuklearnog programa bili su civilni Institut za istraživanje nuklearne energije i vojni Naučno-tehnološki institut Čungšan u Longtanu, čiji su stručnjaci radili koristeći nuklearni reaktor uvezen iz Kanade, nuklearno gorivo kupljeno u Južnoj Africi i SAD i opremu nabavljenu u zapadnoj Evropi, pod izgovorom da su namenjeni za civilne svrhe.

Uskoro je razvijen i program za izgradnju nuklearnih centrala i domaću proizvodnju plutonijuma. Međutim, sredinom sedamdesetih inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju otkrili su pokušaje tajvanske vojske da proizvede atomsku bombu i tu činjenicu obelodanili.

SAD su svega nekoliko godina ranije, 1972. uspostavile diplomatske odnose sa Narodnom Republikom Kinom i priznale komunističku vladu u Pekingu kao legitimnog predstavnika cele kineske nacije, pa se međunarodni politički i pravni položaj Čang Kaj Šekovog režima na Tajvanu naglo pogoršao. U želji da izbegne narušavanje novouspostavljenih odnosa sa Pekingom, vojnu eskalaciju u Tajvanskom moreuzu i zadrže to ostrvo pod svojim jakim vojnopolitičkim uticajem, Vašington je 1976. godine izvršio pritisak na Tajvan da se odrekne proizvodnje nuklearnog oružja.

Tajvan je u tom trenutku već posedovao plutonijum pogodan za proizvodnju nuklearnog oružja i, u izveštaju koji je dvadesetak američkih naučnika i analitičara iz Grupe za proučavanje politike vezane za nuklearnu energiju 1977. podnelo vladi u Vašingtonu, on je skupa sa Izraelom, Južnom Korejom, Južnom Afrikom i Jugoslavijom svrstan u grupu država koje se nalaze na samo korak od proizvodnje atomske bombe. No, uprkos političkom pritisku SAD, Tajvan je u tajnosti nastavio rad na razvoju nuklearne bombe i osamdesetih čak izveo malu nuklearnu probu.

Taj rad, međutim, obustavljen je nakon prebega pukovnika Čanga, jer je on Amerikancima predao mnoštvo dokumenata koja su ga u potpunosti raskrinkala.

O važnosti vojnog instituta čiji je Čang bio rukovodilac govori podatak da u njemu danas radi čak 14.000 ljudi.

Rano regrutovanje i višedecenijsko korištenje Čangovih usluga, koje je za posledicu imalo razoružavanje Tajvana i njegovo zadržavanju u podređenom položaju Vašingtonu, jedno je od najvećih uspeha CIA u Aziji.

Nekoliko godina kasnije, tokom trvenja sa NR Kinom sredinom devedesetih, tadašnji tajvanski lider, predsednik Li Teng Hui, predložio je u parlamentu reaktiviranje programa izrade atomske bombe, ali je od toga vrlo brzo odustao, jer nije uspeo da obezbedi dovoljnu unutrašnju i spoljnu podršku, jer se smatralo da bi i sam pokušaj da se proizvede nuklearna bomba naveo Peking da interveniše. Tako Tajvan ni danas nema nuklearno oružje i u svojoj odbrani u velikoj meri zavisi od Vašingtona.