EU i 2016. godina: Juriš na činjenice

Ako samo slušaju i čitaju izjave zajedničke političke vrhuške, Evropljani nikad neće saznati odgovor na to pitanje. Uglavnom zbog toga što im se odozgo sugeriše da je takvo pitanje defetističko. Jer, Unija može sve, osim što je bespomoćna.

Kao da EU nije ništa vredno, ako ne zagrabi prema zvezdama! Komično je samo to da Unijina svemirska politika (ESA, European Space Agency) jako dobro funkcioniše: "Rozeta" presreće komete, "Galileo" je od pre dva dana u funkciji.

Naravno, kad bi sad EU objavila da otvara koloniju na Marsu, opet bi se susrela sa vlastitom bespomoćnosti, ali to je isključeno jer je u toj oblasti Unija realistična i ne grize više nego što može da proguta.

Zvezde nisu problem, EU se muči ovde na Zemlji. Zaplet kao da je išetao iz nekog filma Vudi Alena: Ono što može lako Uniju ne zanima, ono što objektivno ne može je frustrira.

Koliko je EU bespomoćna?

Kulminaciju Unijine "bespomoćnosti" komentatori vide u razvoju situacije u Siriji.

"Naš bespomoćni pogled na Alep", piše austrijski dnevnik Prese. "Samit bespomoćnih" komentariše nemački Špigl. "Tragedija u Alepu frapantno odslikava nemoć i nesposobnost EU u poslednjih nekoliko godina" zaključuje švajcarski NZZ.

Ukratko, od Unije se očekivalo da će ona rešiti rat u Siriji bez velikih patnji civilnog stanovništva.

Nije nepoznato ni ko je gajio takva očekivanja ili potpuno nerealno postavio taj cilj - pre svega sam vrh Unije, sa snažnim vetrom u leđa od strane evropske političko-medijske klase.

EU do sada nije bila u stanju da deluje kao stabilizujući faktor ni na jednu arapsku zemlju koja je prolazila kroz političko "proleće", jednako kao što nije bila u stanju da Irak ili Avganistan u postinterventnoj fazi privede demokratiji.

Objektivno, za EU bi već bilo dovoljno da je na vreme postavila razumnu dijagnozu: da čitav Bliski istok i prednja Azija gore, da su Suna i Šia ušle u finalni međusobni obračun, te da u muslimanskom svetu paralelno teku politička i društvena revolucija sa tendencijom globalnog prelivanja.

Logistički, diplomatski, vojno, strateški, Evropa je tu u sličnoj situaciji u kojoj je bila 1939, jedino što sada to nije njen "svetski" rat, već tuđi.

Poruka istorije je jasna: ili će, kao i onda, ujediniti sve raspoložive resurse i aktivno ući u njegovo rešavanje, ili će, šifra Sebastijan Kurc, pokušati da ga zaustavi na svojim granicama.

Ali, takva situacija bi podrazumevala jasan cilj i jedinstveni diplomatski blok sa Sjedinjenim Američkim Državama, Rusijom, Kinom, plus državama koje su formalno još sekularne, kao Turska, ili pokazuju potencijal da to postanu, kao Iran.

A to ne može, zato što bi onda ta situacija "išla na ruku Putinu", kako tvrde manje više svi mediji nemačkog i engleskog govornog područja.

Zato je političkim i medijskim elitama Unije lakše da priznaju vlastitu bespomoćnost i oplakuju tužnu sudbinu sirijskog civilnog stanovništva, nego da preskoče vlastitu senku.

Evropska "mea kulpa" mantra nad tragedijom Alepa, Unijino degutantno samoproglašavanje vlastite nesposobnosti treba videti kao liniju manjeg otpora.

Dogovoriti se s Moskvom bi za nju bilo bi mnogo teže.

Hladni rat? Gore, hladna mržnja!

Koliko je, pred nasilnim potencijalom religioznog i kulturnog rata unutar muslimanskog sveta, svako za sebe "bespomoćan", dobro pokazuje primer ruske intervencije u Alepu.

Svima bi bilo lakše da su to što su hteli Rusi napravili brže, da su im opstrukcije sa Zapada smetale manje, ili da je sirijski Asad osoba vrednija pomoći nego što jeste.

To sve međutim samo dokazuje kakva radikalna linija razgraničenja prolazi ovog trenutka kroz društva belog čoveka.

U igri je ništa manje nego potpuno novo čitanje istorije - da će krvavi ratovi i revolucije dvadeset i prvog veka imati takvu formativnu snagu na sutrašnji muslimanski svet, kao što su one iz dvadesetog imale za današnju Evropu.

Ta paralela boli jer nama, Evropi, uzima univerzalističku interpretaciju istorije.

Ono što Uniju boli više od suza dece Alepa je činjenica da su Putin, pa čak i Tramp, kome njegov vlastiti biograf atestira teškoće u koncentraciji, to brže shvatili od Berlina, Pariza i Brisela.

I to je jedan vrlo opasan aspekt koji je, ako ne pre, postao očit na završnom Unijinom samitu za ovu godinu.

U tekstu pod naslovom "Hladni rat", nemački DWN (Deutsche Wirtschaftsnachrichten) konstatuje: "EU produžila sankcije protiv Rusije za šest meseci. Tačne razloge više niko ne zna. Sankcije su do sada nemačkoj privredi nanele štete u visini od 17 milijardi evra".

Kad razloge više niko ne zna, to znači da smo se oprostili sa racijom i prešli na teren emocija, a tamo je sve moguće i ništa isključeno.

Čežnja za zgodnom politikom

Špigl objavljuje top-ten listu citata sa samita u Briselu pre dva dana.

Na prvom mestu je francuski predsednik Oland sa sledećom izjavom o Alepu: "Može se uništiti grad, ali ne i čežnja. Čežnja za političkim rešenjem ostaje".

Kad se dobro razmisli, to je zbunjujući citat. O čemu je to vrh vrha Evropske unije, prvi ešalon kontinentalne egzekutivne branše, elita evropske politike, razgovarala čitav dan? O svojim osećajima, željama i čežnjama? O tome da su, kako glasi onaj citat kod psihijatra od 500 dolara po satu iz holivudskih filmova, "vrlo ljuti" na Putina?

Kakva dramska peripetija, kakav scenski obrt! Dok je publika napolju verovala da se tu vrti visoka politika mogućeg, učesnici samita su se međusobno žalili jedan drugom kako je ruski predsednik povredio njihove osećaje, ostavljajući im jedino čežnju za političkim rešenjem intaktnu.

Trenutni trend je najbolje objasniti kroz verbalno građenu strukturu u kojoj se odnosi Zapada sa Rusijom razvijaju poslednje dve decenije.

Za polaznu tačku uzima se momenat kada je Rusija u Savetu bezbednosti UN glasala za sankcije protiv Srbije, događaj koji se u evropskom računanju vremena može gledati kao formalni trenutak (početka i kraja) unipolarnosti svetske diplomatije.

Od tog momenta, zapadne emocije prema Rusiji su bile emocije podsmeha (pijani Jeljcin tetura iz aviona, Klinton ga čeka na aerodromu); dok je deo politike zapisan u formalnim dokumentima bio uglavnom racionalne promišljene prirode. Ukratko, pazilo se na reči.

U daljem razvoju se karakter te strukture menja, emotivni deo raste, podsmeha je manje, drugih negativnih emocija više, ali je istovremeno, i to je glavni problem, a ne ko se kome smeje i zbog čega, i racionalno promišljenog sve manje.

Od uvođenja sankcija Rusiji početkom 2014. godine u toj strukturi praktično nije ostalo više ništa od racionalnog, ona je sad temeljno determinisana negativnim emocijama ljutnje i besa.

"Struktura" zapadnih odnosa s Rusijom više zvuči teoretski nego što ustvari jeste.

Svaki čitalac koga je neki od roditelja izmlatio u detinjstvu i usput, da poniženje bude potpuno, još dodao "mene to boli više nego tebe" shvatiće iz kojih privatnih emocija se hrani izjava političarke Merkel da joj "nije lako što Moskvi uvodi/produžava sankcije" ili "lično me vrlo boli takvo rešenje".

I sad, od četvrtka i završnog EU samita za ovu godinu, ušli smo u novu, svečanu fazu: posle podsmeha, frustracije, ljutnje i besa, Unija je zakoračila na teren čežnji, snova, nade i želja.

Božić je, ide Nova godina, možda nas se neki Deda Mraz i seti. Može se izbombardovati tuđi grad, ali ne i naša čežnja!

Najveći deo EU samita (Sirija, sankcije, Ukrajina, bezbednosna politika) bio je posvećen odnosima s Rusijom, piše austrijski Prese i zaključuje: "Od nade u evropsko-rusko prijateljstvo se oprostilo, umesto toga dominira briga zbog ruskog širenja uticaja".

Kad se ispod iskreno doživljenog bola političkog vrha u Briselu podvuče božićna crta, ostaju sledeće racionalno objašnjive činjenice: Mi, Unija, mislimo da Moskva u Siriji i Ukrajini vodi politiku moći i strateške pozicije. Mi, Unija, u Siriji i Ukrajini takođe vodimo politiku moći i strateške pozicije, odnosno vodili bismo je da se nismo proglasili za bespomoćne.

Međusobni dogovor ne dolazi u obzir, zato što smo se oprostili od nade u evropsko-rusko prijateljstvo. Čija čežnja je jača, a gradovi slabiji?

Kako stvari stoje, za trenutne definicijske snage unutar Unije nema sreće dok im nova američka administracija ne ispuni želju daljeg zaoštravanja odnosa s Rusijom, ili barem obeća podršku za isti stepen neprijateljstva.

Tu se može biti ciničan, kao na primer DWN kada se pita "da li je kancelarka Merkel kontaktirala nekoga iz nove američke administracije pre nego što je Moskvi produžila sankcije? Koliko znamo nije".

Tramp im još može ispuniti tu želju. Istina, za sada ne izgleda tako, ali on više nije privatni preduzetnik.

Kao šef amerike državne egzekutive on ulazi u jedan istorijski usko skrojeni politički korset američko-ruskih odnosa, koji se steže i priteže već skoro 70 godina.

Koja je uopšte uloga pojedinca u velikim istorijskim zbivanjima? Mala, pisao je Lenjin.

Velika, rekao bi Napoleon. Ako pojedinac ne krene na Moskvu.