Blumberg: Rusija i Turska izgurale Zapad iz Sirije

Pošto su taj uništen ali svima važan grad zauzele snage predsednika Bašara el Asada, možda nastaje nova normalnost u Siriji – u kojoj je Zapad više posmatrač nego aktivni učesnik.

Uz to, dok razne strane, kao i obično, krive jedna drugu, razgovori se nastavljaju, a zapadne zemlje u njima ne učestvuju.

Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavio je u sredu da je "besmisleno" da razgovara sa SAD i da su pregovori s Turskom "efikasniji od mnogih meseci sedenja sa Sjedinjenim Državama".

Dok je zapadna štampa analizirala poruke na Tviteru iz poslednjeg uporišta pobunjenika u Alepu, Rusi i Turci su razgovarali sa pobunjenicima i Asadovim režimom, pokušavajući da finaliziraju Asadovu pobedu. Njihov dogovor obuhvata plan povlačenja pobunjenika koji će poštedeti civile daljeg krvoprolića, a Moskvi i Ankari omogućiti da istaknu svoje humanitarne aktivnosti i ogrnu se plaštom mirotvoraca, piše u komentaru.

SAD nisu imale pojma o tome. "Nije mi poznato da smo imali bilo kakve indicije da se vode bilateralni razgovori da bi se postigao takav aranžman", rekao je portparol Stejt departmenta Džon Kirbi na pitanje da li država zna da je Turska, saveznica SAD, uključena u te pregovore.

"Ne znam da li se prethodno za to znalo", rekla je Samanta Pauer, ambasadorka SAD u Ujedinjenim nacijama, iznenađena pošto je u Savetu bezbednosti UN održala optužujući govor, kriveći režim Asada, Siriju i Iran za "stezanje omče oko vrata civila" i zapitala ih: "Da li ste zaista nesposobni da se stidite?"

Na konferenciji za novinare u Berlinu, u utorak posle podne, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland govorili su o "katastrofalnoj" situaciji u Alepu koja im "kida srca", ne nagovestivši da znaju da se priprema sporazum, i napadajući Rusiju zbog blokiranje pregovora.

U utorak uveče, nastavlja se u komentaru na sajtu Blumberga, Merkelova i nemački ministar inostranih poslova Frank Valter Štajnmajer su telefonom sa svojim ruskim kolegama razgovarali o Siriji. Tada je sporazum već bio objavljen.

Kremlj je protumačio da su se Merkelova i predsednik Vladimir Putin "dogovorili da pojačaju bilateralne kontakte", čime je jedva prikrio da je Merkelova negodovala što je nedovoljno informisana.

To se dešava kada sile Zapada ne žele ni da se bore, niti da sklapaju dogovore, piše u komentaru.

Američka i evropska "pretnja prstom" malo je pomogla ljudima u Alepu, što će se zapamtiti zajedno s krvoprolićem i bezobzirnošću Asadovog režima. Zemlje koje su bile spremne i da se bore i da pregovaraju jačale su kao pravi igrači, ukazuje Blumberg.

Međutim, interesi tih igrača nisu savršeno usklađeni. Rusija i Turska imaju oprečne interese u Siriji. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je zakleti neprijatelj Asada, a Putin je njegov saveznik.

Za Erdogana je veliki problem enklava Kurda u Siriji, za koje on veruje da destabilizuju stanje u Turskoj.

Putin je tiho podržao Kurde, a Rusija je insistirala da učestvuju u svim pregovorima o budućnosti Sirije.

Pre godinu dana, turska avijacija je oborila ruski ratni avion pošto je nakratko upao u turski vazdušni prostor blizu granice, što je dovelo do konfrontacije Putina i Erdogana, koja je trajala dok Putin nije brzo i nedvosmisleno podržao turskog lidera kada je letos protiv nega pokušan vojni udar.

Ne postoji očigledno rešenje rusko-turske razlike o Siriji, osim podele te zemlje na "rusku zonu" i "tursku zonu", duž linije od pre Prvog svetskog rata tadašnjeg Irana između Rusije i Velike Britanije, piše u komentaru. Možda stvari kreću prema takvom rešenju, jer su Putin i Erdogan razgovarali telefonom pre svakog velikog pokreta u Siriji. Nijedan od njih nije osetio potrebu da u to uključi zemlje Zapada.

Sada je jasno, piše na sajtu Blumberga, da je Rusija pregovore sa SAD o prethodnom primirju za Alep iskoristila kao paravan za operacije koje su imale samo jedan cilj – vojnu pobedu režima Bašara el Asada. Tursko oklevanje da im to kaže trebalo bi da više zabrinjava SAD, ali ne i da ih čudi. Turska je jedina članica Severnoatlantskog saveza, koja se usudila da obuje čizme i ode na teren u Siriji. Ona ima vojnu sposobnost za osvajanje bez pomoći SAD. Za to je ruski pristanak važniji od odobrenja saveznika u NATO-u.

Ako se te dve zemlje sada dogovore o tome kako da postupe sa zajedničkom pretnjom – Islamske države – one će biti u poziciji da pregovaraju o posleratnom rešenju sa raznim sirijskim stranama.

Turskoj i Rusiji je potrebna fer podela odgovornosti u borbi protiv Islamske države, ma koliko to bilo teško postići. Turske snage se aktivno bore protiv Islamske države u neposrednoj blizini Alepa, kaže turska vlada. To je osetljiva oblast za Asadov režim, ali, po svemu sudeći, tamošnja aktivnost Turske je u redu za Rusiju sve dok je turska vojska izvan Alepa.

Rusija u poslednje vreme nije bila aktivno angažovana protiv Islamske države, već je svoju vatrenu moć koncentrisala na Alep. Čak je bila primorana da povuče svoj mali garnizon iz Palmire, mesta glavne ruske pobede proslavljene ranije ove godine, te su ekstremisti ponovo preuzeli to istorijsko mesto.

Odbijanjem da preuzmu rizik na tlu, dok podržavaju najslabiju stranu u sukobu – pobunjenike koji su sada izbačeni iz Alepa, i kojima je potrebno mnogo pomoći Turske da bi se borili na drugim mestima, SAD su same sebe uglavnom otpisale iz Sirije. Svako, uključujući i saveznike, sada vidi uzaludnost oslanjanja na Vašington za pomoć ili rešenja, piše u komentaru.

Humanitarna kriza u Alepu, vojna pobeda Asadovog režima i postepen razvoj rusko-turskog odnosa u Siriji označavaju veliki poraz spoljne politike SAD. Ona će odjekivati širom Bliskog istoka i dolazećoj administraciji Donalda Trampa ostaviti težak izbor: da igra sporednu ulogu u regionu ili da pokuša da zategne mišiće, sprečavajući Rusiju i Tursku u podeli sfera uticaja, piše na kraju komentara na sajtu Blumberga, uz naznaku da tekst nužno ne odražava stav uredništva i vlasnika.