"Potapanje" američke hegemonije u Aziji

Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD prouzrokovala je niz komentara političara, poslovnih ljudi i novinara u istočnoj Aziji, koji su uglavnom prožeti zabrinutošću i strahovanjem od onoga što će uslediti za vreme njegove vlade.

Anksioznost je naročito izražena u Japanu i Južnoj Koreji zbog izjava novoizabranog američkog predsednika tokom kampanje u kojima je pretio da će preispitati bezbednosne sporazume sa te dve zemlje, kako bi privoleo Tokio i Seul da ulože više novca u finansiranje američkih trupa na svom tlu.

Obe zemlje, zapravo, već sada izdvajaju ogromna sredstva i snose najveći deo troškova stacioniranja američkih snaga.

Tako, na primer, japanska država plaća ne samo rentu za zemljište i plate japanskih građanskih lica na službi u američkim bazama, već i sve troškove logističkog snabdevanja američke vojske na svojoj teritoriji.

Među kineskim komentatorima vlada oprez i uzdržanost – oni se s jedne strane nadaju da bi Trampova vlada, u skladu sa njegovim izjavama da želi miroljubive odnose sa stranim silama i da će u spoljnoj politici pre svega braniti interese svoje države, ali i nastojati da bude fer prema drugima, mogla da umanji vojni, politički i ekonomski pritisak usmeren na ograničavanje moći i uticaja Kine u istočnoj i jugoistočnoj Aziji, ali i strahuju od protekcionističke ekonomske politike koju je on najavio, odnosno od uvođenja visokih tarifa na uvoz kineskih proizvoda u SAD što bi moglo da osetno uspori ekonomski rast u njihovoj zemlji.

Zajednički za sve tri zemlje je osećaj neizvesnosti jer je za njih, za razliku od Hilari Klinton, koju su u istočnoj Aziji doživljavali kao jednog od glavnih arhitekata politike administracije predsednika Obame i kao nastavljača njegove spoljne politike, Tramp velika nepoznanica.

Jedno je, međutim, prilično izvesno: pobeda Donalda Trampa najverovatnije će na "smetlište" istorije poslati veliki regionalni sporazum o slobodnoj trgovini pod nazivom "Transpacifičko partnerstvo" (TPP), koji je trebalo da obuhvati 12 država sa obala Tihog okeana i posluži ne samo za stimulisanje ekonomskog rasta u njima, već i za obezbeđivanje američke ekonomske dominacije u regionu Azija–Pacifik.

Naime, jedan od osnovih uzroka Trampove pobede su obećanja koje je dao radničkoj klasi da će sprečiti dalje zatvaranje fabrika i premeštanje proizvodnje iz SAD u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, kao što su Meksiko i Kina, te da će uvesti tarife i carine koje će zaštiti domaću privredu od nelojalne konkurencije iz inostranstva.

On se zato tokom izborne kampanje snažno i dosledno protivio ratifikaciji TPP-a u Američkom kongresu.

I njegov ogorčeni protivnik Hilari Klinton, koja je kao državni sekretar proteklih godina na svojim putovanjima po Azijsko-pacifičkom regionu aktivno promovisala TPP, tokom kampanje je izjavila da odustaje od podrške njegovom sprovođenju kako bi pridobila levičarski nastrojenog senatora iz redova Demokratske partije Bernija Sandersa i njegove pristalice.

Uprkos tome, politički komentatori u istočnoj Aziji, koji su listom očekivali trijumf Hilari Klinton, potajno su se nadali da bi ona po stupanju na najvišu funkciju ipak oživela ideju o sprovođenju TPP-a, jer to nalažu realne ekonomske potrebe, jer je taj sporazum i njenih ruku delo, a i zato što odustajanje od njegovog sprovođenja nije bilo jedna od najbitnijih stavki njene kampanje.

Međutim, kada je Tramp u pitanju, smatraju analitičari u Aziji, ni nakon izborne pobede se ne može očekivati promena stava i oživljavanje TPP-a.

Ovo stoga što su zaštita radničke klase od posledica globalizacije i zapošljavanje radnika iz oblasti rudarstva, energetike i automobilske industrije koji su ostali bez posla usled politike razvoja ekološki čistijih tehnologija i izmeštanja proizvodnih kapaciteta u inostranstvo, suviše važni elementi u njegovoj politici da bi on promenio mišljenje i prihvatio sprovođenje sporazuma koji bi dalje otvorilo vrata jeftinim artiklima iz inostranstva i tako verovatno ugrozio poslovanje domaćih preduzeća iz pojedinih sektora.

TPP, više od ekonomije

U regionu Azija–Pacifik se već desetak godina na američku inicijativu, u sklopu strategije Vašingtona za prebacivanje težišta sopstvenog spoljnopolitičkog, ekonomskog i vojnog uticaja sa Bliskog istoka na Tihi okean, pregovara o potpisivanju multilateralnog dogovora o transpacifičkom partnerstvu.

Čisto ekonomski gledano, TPP ima za cilj intenziviranje razmene između zemalja na obali Tihog okeana kroz drastično smanjivanje carina i ukidanje ograničenja na uvoz, što bi (bar teoretski), zahvaljujući rastu izvoza u svakoj od zemalja, trebalo da dovede do razvoja proizvodnih kapaciteta, saobraćajne infrastrukture i većeg zapošljavanja, te stimuliše razvoj novih tehnologija u uslovima pojačane konkurencije iz inostranstva.

Međutim, sporazum ima i izrazito snažnu geopolitičku dimenziju koja leži u činjenici da na pregovore nikada nisu pozvane Kina i Rusija, uprkos tome što geografski takođe izlaze na Pacifik i predstavljaju ogromna tržišta.

Naročito je isključivanje Kine, koja je najveći spoljnotrgovinski partner većine zemalja Azijsko-pacifičkog regiona, uz istovremeno učešće tradicionalnih američkih saveznika Južne Koreje, Japana, Kanade i Australije, snažan pokazatelj da je taj trgovinski sporazum zamišljen ne samo da doprinese ekonomskom rastu zemalja potpisnica već i da posluži kao instrument za čvršće ekonomsko i političko vezivanje zemalja na obali Pacifika za SAD, odnosno, kao sredstvo za ekonomsku, a samim tim i političku izolaciju Kine.

TPP se može smatrati hegemonističkim instrumentom i stoga što je oblikovan tako da u njemu SAD, po obimu ekonomije, veličini proizvodnih kapaciteta i broju radne snage ostanu bez premca i samo u izvesnim proizvodnim sektorima, kao što su elektronska i automobilska industrija, budu donekle tehnološki izložene oštroj stranoj konkurenciji.

Takođe, kritičari tog sporazuma u Aziji isticali su da će od njega najveću korist imati velike američke kompanije u oblasti informatike, telekomunikacija, hemije, farmaceutike i avio-industrije, koje bi ukidanjem carina i ograničenja na uvoz došle u poziciju da mogu da u potpunosti izbace sa tržišta, odnosno pozatvaraju srednja i mala preduzeća u istočnoj Aziji, pa i veće kompanije u jugoistočnoj Aziji i Južnoj Americi.

Posebno velika opasnost po Japan, Južnu Koreju i Tajvan ležala je u moći američke poljoprivrede koja raspolaže ogromnim obradivim površinama, gde parcele nisu rascepkane kao što je to slučaj u pomenutim zemljama i gde se stoga vrlo efikasno mogu upotrebljavati poljoprivredna mehanizacija i metodi zaštite od bolesti, što uz korišćenje jeftine radne snagom poreklom iz latinoameričkih zemalja rezultira u masovnoj proizvodnji jeftinih i kvalitetnih proizvoda.

To sve bi u istočnoazijskim zemljama ugušilo zemljoradnju i stočarstvo i umanjilo ionako nisku stopu samodovoljnosti kada je u pitanju proizvodnja hrane, te samim tim i ugrozilo njihovu bezbednost.

Dalje, po kritičarima TPP-a u Aziji, od tog sporazuma je i pretilo uspostavljanje monopola nad tržištem lekova od strane američkih farmaceutskih giganata, što bi dovelo do osetnog poskupljenja lečenja u regionu Azija–Pacifik.

Potapanje TPP-a

Uprkos svemu tome, u državama istočne Azije TPP je reklamiran kao u celini vrlo koristan sporazum koji će omogućiti povećanje izvoza i doprineti ekonomskom rastu, te biti i blagotvoran po džep domaćih potrošača, jer bi doprineo pojeftinjenju hrane i tehnike.

Posebno velike nade u realizaciju tog sporazuma polagala je japanska vlada, koja vodi tešku borbu za stimulisanje ozbiljno posustale ekonomije i koja je upravo na početku ovog meseca progurala njegovu ratifikaciju u parlamentu uprkos protivljenju opozicije koja je ukazivala da je to sasvim nelogičan potez u uslovima kada se oba predsednička kandidata u SAD, koje su inicijator tog sporazuma, njega odriču.

Iza tog postupka vlade u Tokiju verovatno se nalazilo i pomenuto očekivanje da će Hilari Klinton pobediti na izborima u Americi i vratiti TPP na dnevni red u američkom parlamentu.

Sada, međutim, ekonomisti u istočnoj i jugoistočnoj Aziji ocenjuju da je TPP "potopljen".

Uprkos tome što se Trampova Republikanska partija, koja sada ima većinu i u Kongresu i Senatu, generalno snažno zalaže za potpisivanje međunarodnih sporazuma o slobodnoj trgovini jer veruje u kompetitivnu prednost američkih kompanija i deluje kao zaštitnik domaćeg krupnog kapitala, i uprkos tome što bi TPP predstavljao vrlo moćno oruđe za ekonomsko potčinjavanje zemalja Azijsko-pacifičkog regiona i izolaciju Kine, taj sporazum ne može da opstane zbog unutrašnjih ekonomskih protivrečnosti u SAD, koje je Donald Tramp dobro identifikovao i iskoristio tokom kampanje, pritom se odrekavši i nekih od osnovnih republikanskih ideala kao što je trgovina s minimumom regulativa.

Tako unutrašnja slabost SAD, čini se, počinje da se na konkretan način odražava na slabljenje projekcije moći Vašingtona na Azijsko-pacifički region.