Beč i Moskva: Lepljenje polomljenog, krpljenje pocepanog

Taj bilateralni sporazum, pun detaljnih odrednica o kulturnim manifestacijama, sportskim destinacijama i turističkim imperijalnim mamcima, "nema veze sa političkim sankcijama" (austrijska strana), već "sa odnosom među ljudima" (ruska strana).

Ovakvo obrazloženje, koje su u skladnom diplomatskom plesu dale Elizabet Udolf-Štrobl iz austrijskog ministarstva nauke i ekonomije i Alja Manilova iz ruskog ministarstva kulture, sadrži, bez trunke ironije s novinarske strane, zadivljujuće zrno mudrosti - da "politika" nema veze "sa odnosom među ljudima".

Za sve one koji, uprkos zrele dobi i dalje veruju da politika ima veze s odnosom među ljudima, ova konstatacija je strahovito razočaranje, verovatno slično onom kada su im roditelji prvi put rekli da Deda Mraz ne postoji.

Politika dakle nema veze s odnosom među ljudima, ona samo reguliše odnos među ljudima. I to čini, ako se pogleda razvoj evropsko-ruskih poslova od proglašavanja sankcija Moskvi u martu 2014, na sve veću štetu, tako da ju je potrebno na trenutak odgurnuti u stranu kako bi se "odnosi među ljudima" nešto popravili.

Ako ništa drugo, barem malo i skromno, tek toliko da se Božić provede u Beču, za skijanje skokne u Alpe, poseti Eremitaž u Sankt Petersburgu, ili uživa u koncertu u Moskovskom konzervatorijumu.

Dajte da živimo!

Mereno turističkim bilansima, gde su Austrija i Rusija bile pre proleća 2014? Ili, ako tu sliku obogatimo emotivnom koloraturom javnosti s obe strane, gde su Austrija i Rusija bile pre Zimske olimpijade u Sočiju i Putinove iznenadne posete "prijateljima sporta" u austrijskoj kući olimpijskog sela?

Ta razlika je neophodna kad se govori o javnoj percepciji sankcija i momentu koji je između Beča i Moskve pokrenuo novi ciklus političkih razočarenja i osveta.

Na strani Austrije to je bio refleks političkog atavizma, istorijski osećaj da, menjali se režimi i vremena koliko im volja, Beč ostaje odgovoran za dobrobit naroda pod brigom habsburške monarhije. A tu onda spadaju i Ukrajinci.

Kod Rusa je to bio refleks uvređenog domaćina – da bez obzira kakav se niz atrakcija ponudio u Sočiju, to ili nije dovoljno, ili je oteto od prirode, ili je tip Potemkinovog sela, ili je hvalisavo, preterano i usmereno na jeftini publicitet, kao, na primer, iznenadni dolazak ruskog predsednika na kuvano vino i kobasice u austrijsku olimpijsku kuću u Sočiju.

Šta je samo Putin hteo da postigne time, zbunjeno se pitala austrijska štampa te zime.

Barem je odgovor na to pitanje jednostavan. Hteo je, naime, ono isto što i Obama kada su njegova supruga i ćerke svojevremeno pod velikom medijskom pažnjom sadile povrće u dvorištu Bele kuće – da pokaže kako politika ima veze sa odnosom među ljudima.

Gledano iz evropske vizure, put od Sočija do sankcija je bio logičniji nego put od pripajanja Krima do sankcija. Htelo se, moglo se, probalo se, etički opravdalo, državno-pravno osiguralo. Sad daj da vidimo, kako da ljude ponovo dovedemo zajedno!

Sve će to Mocart-kugle pozlatiti

Turistička 2013. godina bila je za Austriju zlatna što se tiče ruskih turista. Blizu 300.000 Rusa je te godine posetilo turističke magnete Beč i Salcburg, provodilo Božić i Uskrs u austrijskim hotelima, ispijalo silvesterski šampanjac na Kohlmarktu, išlo na skijanje u Salzamergut, ili se bavilo poznatom sportskom disciplinom "shop-till-you-drop".

Samo za poređenje, da bi se dobio osećaj šta za austrijance znači sintagma "ruski gost" - Austriju je te godine ukupno posetilo 5,8 miliona turista. Taj broj međutim obuhvata i kongresni turizam, biznis-putovanja, internacionalne umetničke manifestacije, kao i kratke ciljane šoping ture, nomade na službenom putu, reklo bi se.

"Ruski gost" je međutim onaj koji dolazi na duže i često, dolazi da se provede, da vidi i da potroši (uglavnom) ne pitajući za cenu. U dve reči, dobar gost.

Istovremeno, "ruski gost" je senzibilna dušica i ne voli kad se neko podsmeva njegovim nacionalnim manirizmima, kako se ponaša, oblači i kojim jezikom kog akcenta se sporazumeva. Posebno ne kada se ta vrsta manirizma uključi u političku konstrukciju "zemlje akutno opasnih namera", što je upravo političko-medijski mehanizam na delu od uvođenja sankcija Rusiji.

Dok je Rusija na Zapadu bila doživljavana samo kao zemja hronično opasnih namera, turizam je cvetao!

Od zlatne 2013, broj ruskih turista u Austriji je rapidno padao. Najpre na 230.000 (2014.), pa 160.000 (2015.), da bi ove godine mogao završiti na 100.000. Kako je na pres-konferenciji posle potpisivanja sporazuma u ruskoj ambasadi izjavila ruska viceministarka kulture Alja Manilova, broj ruskih turista u svim evropskim zemljama (osim Italije gde je porastao) pao je od 30 do 70 odsto.

Rusi koji ne dolaze su proklamovani politički ideal istočne Evrope, ali istovremeno noćna mora austrijske turističke privrede.

Istina, nisu austrijski hoteli i tur operateri (još) pali na prosjački štap. Ako ove tri godine nisu dolazili Rusi, dolazili su drugi, iz zemalja kojima Austrija nije objavila sankcije. Ovde samo mini-isečak sa dugih lista turističke statistike - 65.000 srpskih turista je 2013. posetilo Austriju, ove godine verovatno 75.000 Srba, plus 40.000 Hrvata.

Ali, u perspektivi, Austrija zna da je situacija sa Rusima koji ne dolaze neodrživa.

Najpre ekonomski - ako nisu tu, logika kaže da su negde drugde, u najgorem slučaju u Italiji. Zatim i politički - ako se momentum brutalno presečenih veza između ljudi i kultura nastavi, rascep će postati standard, a saradnja izuzetak.

I Moskva bi rado videla da broj austrijskih turista u Rusiji raste sa sadašnjeg proseka od 50.000 godišnje. Ekonomski razlozi su jasni. Politiki takođe: Moskva na taj način testira da li je mreža kulturnih i ljudskih odnosa, građena sa ostalim evropskim nacijama od raspada Sovjetskog Saveza, pouzdanija od one političke.

Politika šumom, turizam drumom

I zato su Beč i Moskva, od početka prošle godine, radile da bilateralnom dogovoru koji bi podigao turističke brojeve i prihode s obe strane, stvorio nove ponude, obogatio stare; ukratko, doneo ekonomski rast i kulturni prosperitet u atmosferu političkih i ekonomskih sankcija.

Dok je uredno podržavao svaku šestomesečnu tranšu sankcija protiv Rusije, Beč je istovremeno pregovarao sa Moskvom o prevladavanju šteta koje te sankcije ostavljaju iza sebe. Zanimljiva i retka situacija - dok nekoga daviš, brineš se da udobno sedi na stolici.

Stoga je RTS na pres-konferenciji u ruskoj ambasadi pitao - da li je dogovor o proglašavanju 2017. rusko-austrijskom turističkom godinom početak kraja režima sankcija?

Apsolutno ne, odgovorila je potpisnica dokumenta s austrijske strane, Elizabet Udolf-Štrobl, voditeljka Sekcije za turizam i istorijske objekte u saveznom Ministarstvu nauke i privrede.

Najpre, "zato što Austrija nije sama u režimu sankcija", a zatim i zbog toga što "turizam nije politika, već tvori posebnu nezavisnu oblast".

U pomoć jadnoj Udolf-Štrobl ("Nisam u mogućnosti da vam dam bilo kakvu izjavu o tome!") skršenoj pod teretom nelogičnosti čitave situacije, stigla je u pomoć ruska viceministarka kulture Alja Manilova.

Kako ističe Manilova "u turizmu se radi o odnosu među ljudima, a ne o politici", "politika i turizam su dve odvojene stvari", te treba pomagati svaku situaciju "u kojoj će ljudi sretati u miru druge ljude".

Rusko-austrijski dogovor je apsolutno pozitivan razvoj, možda zaista budući model po kome bi se sankcije ukidale, a da se ne ukinu. Ali ono što je tu zaista zanimljivo je situacija u kojoj predstavnici vladinih, dakle političkih institucija par excellance, pred grupom novinara brane i obrazlažu svoju odluku da "poprave odnose među ljudima".

Jesu li to novinari krivi za produžavanje sankcija?

Bele noći, crni dan

Zapravo, i jesu, premda ne nužno ti koji su sedeli na pres-konferenciji u pitanju. Ali, čitav medijski odjek, konkretno odsustvo svakog medijskog odjeka, kojim je austrijska štampa propratila potpisivanje bilateralnog rusko-austrijskog sporazuma, dobro pokazuje labilnu smislenu konstrukciju protivruskih sankcija.

Izveštaji o događaju su šturi, ozbiljniji tekstovi nepostojeći. APA objavljuje tekst koji je dobila od ruske ambasade, suvo i informativno. Prese koristi neobičnu formulaciju da je "ruska doministarka kulture Manilova potpisala sporazum sa jednom predstavnicom austrijskog ministarstva privrede".

Osim toga, i tako iskasapljen, izveštaj je moguće pročitati samo u onlajn, ali ne i u štampanom izdanju - do tamo se događaj nije probio, ispao je već u kvalifikacijama.

Ono što se međutim probilo u print-izdanje uglednog konzervativnog dnevnika Prese, čak prominentno na drugu stranicu, odmah pored komentara za taj dan, bila je najava novih sankcija protiv Rusije.

Prese: "Nema samo britanski ministar spoljnih poslova problem sa Rusijom. U čitavoj EU vrije. Posle propasti primirja u Siriji od septembra, novih teških napada na Alepo, kao i neuspehu u donošenju rezolucije o Siriji u Savetu bezbednosti, u EU je ponovo oživela debata o tome kako treba postupiti sa Kremljom u ratnom modusu. Ta debata podseća na razjedinjenost Evrope pred licem ruske intervencije u Ukrajini, i raspravi o tome, imaju li sankcije uopšte smisla. Ista argumentacija sad se ponavlja: Da li se dijalog sa Moskvom mora održavati po svaku cenu? Može li Zapad kroz pretnju kaznom zaustaviti Kremlj? I tako su nove sankcije postale aktuelne."

U tekstu se dalje nabrajaju zagovornici proširenja sankcija: najpre "vlada u Parizu", zatim švedska ministarka spoljnih poslova "u intervjuu Špiglu onlajn", a u Nemačkoj CDU političari na saveznom nivou, "dok su oni u federalnim jedinicama protiv, kao na primer Zaksen i Zaksen-Anhalt".

Kakav pogled na svet otkriva taj mali isečak iz novinskog teksta koleginice Jute Somerbauer, objavljen u listu Prese, medijskoj ikoni u kojoj su nekad objavljivali Teodor Hercl, Artur Šnicler, Štefan Cvajg, ili Karl Marks?

Pod jedan, da je "Kremlj" na ratnoj stazi. Pod dva, da vođe slobodnog sveta nevoljno, ali bez moralne alternative ustvari, koračaju prema odlučujućem obračunu s Rusijom.

Pod tri, da vođe slobodnog sveta ovog puta ne mogu računati na podršku Prusa – njima je dosta ratovanja s Rusima, oni bi sad s Moskvom radije razgovarali.

Ako ćemo već ratovati s Moskvom, bilo bi dobro pre toga serijom bilateralnih međudržavnih ugovora garantovati slobodan rad turističkom sektoru. Tako bi se osiguralo da se eventualni preživeli ne vraćaju u razorena društva, već direktno u turističke aranžmane.