Nacionalne države, internacionalni egoizam

Najočigledniji pokazatelj takvog razvoja je izbor Guteresa za generalnog sekretara UN-a. Od "žene i istočnoevropljanina" došlo se do muškarca, južnoevropljanina i operativca globalnih migracija. Za drugog i trećeplasiranog, Jeremića i Lajčaka, to mora da je olakšanje - niti se moraju podvrgnuti operaciji promene pola, niti priznati samostalnost Kosova zaradi nove funkcije.

Ali skretnice ka novoj definiciji tog uni-multi energetskog polja bile su postavljene i pre nego što su u glasanju za novog generalnog sekretara u Njujorku dostigle jasnoću školskog primera.

Novi trend je najlakše objasniti kroz način na koji se u tom okviru visokog dipomatskog napona formiraju projekcije, interesi, izgovori i paradoksi.

Projekcija stabilnosti, fer ili nefer?

Sjedinjene Američke Države, kao zemlja koja samu sebe, nekad čak s pravom, vidi kao globalnog čuvara liberalne demokratije, ne bira svog predsednika na opštim, direktnim, anonimnim izborima. Građani biraju delegate (541), koji prostom većinom biraju predsednika.

Činjenica da se najmoćniji čovek najmoćnije države bira po ritualima od pre 230 godina može biti tumačena na dva načina. Negativno, da SAD popuju svima, a sami se drže zastarelog izbornog zakona, donetog isključivo da bi se neutralizovao politički uticaj federalnih jedinica s robovlasničkog Juga. Pozitivno, da takva vernost temeljnim principima rađa osećaj stabilnosti, zbija generacije pod istom zakonskom strehom, šalje poruku svetu - mi smo uvek isti, na nas se možete osloniti.

Problem je samo da pozitivno više ne funkcioniše. U uslovima strukturne promene javnosti (internet, pametni telefoni, svet kao globalno selo), američki izbori više ne šalju poruku stabilnosti, već naprotiv krhkosti i lomljivosti.

"Putin dočekuje četvrtog američkog predsednika", naslov koji je u raznim varijantama protutnjao evropskim medijskim prostorom, odslikava novi trend - sad Rusija odašilje u svet signal stabilnosti, dok SAD šalju poruku konfuzije, nesigurnosti i urušenog identiteta.

Ne zato što Amerikanci biraju predsednika svake četiri, a Rusi svakih šest godina, već zato što je elektronska revolucija brze informacije stvorila utisak da Amerikanci bez prestanka biraju predsednika. Da oni, štaviše, ništa drugo i ne rade, osim što idu na izbore na kojima nemaju pravo direktnog izbora. Ova predizborna kampanja (sondiranja, prednomnacije, nominacije, kukanje nad nominacijama) je trajala dve godine; iduća bi mogla da naraste na tri. Još par mandata, i Amerika bi se mogla naći u fazi permanentnih predsedničkih izbora.

Ono što je trenutno na delu je situacija, pre dve decenije nemoguća, da Rusija emituje smirenost i stabilnost, Sjedinjene države nervozu. Te atribute treba naravno shvatiti u relativnim razmerama, ne u etičkom ključu.

Reagovanja iz Amerike, najpre iz krugova Demokratske partije, onda i sa državnog nivoa, "da se Kremlj meša u američke predsedničke izbore", dobro pokazuju činjenicu da je Vašington shvatio kakvu projekciju - u smislu imidža, a ne frojdijanskog mehanizma "projekcije" - Amerika odašilje u svet.

Američke poruke su sledeće: Pod jedan, da Rusija vrlo nefer koristi trenutnu situaciju u kojoj smo se mi pomalo pogubili; pod dva, ako Rusija ovog trenutka odašilje signal stabilnosti, to je zato što je dala gol iz ofsajda; pod tri, Rusija je mogla da da gol iz ofsajda, zato što smo mi, Amerika, bili zauzeti negde drugde, ili u propalim internacionalnim projektima, ili u biranju predsednika po zakonu iz osamnaestog veka.

Primenjeno na temu ovog ovog teksta o napetosti unutar matrice uni-multi, to bi značilo da se Vašington od Moskve ne oseća toliko ugrožen, koliko ismejan, te da bi se zbog toga mogao vrlo ljuto osvetiti.

Uništiće nas interesi u našim redovima...

Evropske države su nacionalne države. One su to postajale još od devetog veka, kada su unuci Karla Velikog rasparali dedino carstvo i tako postavili temelje stvaranju nacija hiljadu godina kasnije.

Šezdeset godina od rađanja EU, taj praroditeljski greh i dalje lebdi nad njenim članicama, potpuno nemoćnim da reše dilemu - jesu li one nacionalne države na putu ka konfederaciji, ili samo nacionalne države koje zbijaju redove pred nadirućom globalizacijom? Da li se oni udaljuju od zajedničke Evrope Karla Velikog, ili joj se vraćaju?

Kada su Francuzi na referendumu 2005. odbili evropski ustav, bilo je jasno da je suprotnost nacionalno-evropsko nadvladala strah od budućnosti. Od tog trenutka je teško pratiti politiku Unije, a ne videti koliko njene članice funkcionišu po principu podeljene ličnosti: Ponosni što žive u nacionalnim državama, ponosni što demontiraju nacionalne države.

Ista konfuzija očitava se i u menadžmentu raspada Jugoslavije, vođenom po principu nacionalnih država. Tamo gde on realno nije bio moguć, kao u Bosni, stalo se na stanovište "da se radi o procesu formiranja nacionalnog identiteta koji još nije završen" (iz poslednjeg izveštaja austrijske Službe za zaštitu ustava). Tamo gde on državno-pravno nije bio moguć, kao na Kosovu, oktroisan je.

Na Balkanu je time aminovana neobina situacija, u kojoj se od sve sitnijih nacionalnih država očekivalo da će voditi sve uzvišeniju politiku opšteg dobra. Prostor Balkana je uključen u širu evropsku pojmovnu konfuziju, u kojoj postaje moguće da se Srbija ponaša "nacionalistički" kada brani svoju državnu imovinu na Kosovu i Metohiji, dok tamošnji Albanci "jačaju nacionalni identitet i koheziju" dok uriniraju po hrišćanskim crkvama.

Sovjetski Savez je takođe razbijan po cilju stvaranja država nacija, s tim što je iz evropske vizure bio zamišljen kao poniženje za Rusiju. Anglsaksonski mediji, jednako kao i oni iz nemačkog govornog područja puni su tekstova i intervjua koji tematizuju činjenicu da "Rusija možda nikada neće postati normalna država". "Normalna" u tim primerima stoji za "nation state", nacionalnu državu, formu koju je Rusija simbolički napustila onog trenutka kad je objavila da američka politika eksperimenata na Bliskom istoku prestaje u Siriji.

Modni detalj sezone: Izgovori

Odbijajući da se suoči sa dilemom da li primat dati nacionalnim državama, ili procesu ujedinjavanja, ideolozi evropskog jedinstva su razvili više strategija za neutralizaciju te šizofrene situacije. Najčešće upotrebljavana je ona o nacionalnom egoizmu kao prirodnom refleksu nacionalne države.

Kad nemačka kancelarka Merkel optužuje Nemce da "moraju postati skromniji i naučiti da dele" sa milion i dvesta hiljada novopridošlih migranata, ili im, kao pre dve nedelje na vladinom sajtu, preporučuje da odmor provode u arapskim zemljama "kako bi se navikli na tu kulturu", ona im ustvari kaže, prestanite da budete egoistični kao "Višegrad" i Baltik! Naviknite se na svoju sudbinu koju smo vam ja, mi, vi, svi, ispleli!

Konstrukcija "povratka u egoizam" se može iščitati na dosta primera. Ovde je poslednji, iz intervjua koji je bivši poljski ministar spoljnih poslova Adam Daniel Rotfeld dao austrijskom dnevniku Prese: "U svim zemljama su vidljive tendencije povratka u nacionalni egoizam...zato što ljudi imaju osećaj da su se političke elite udaljile od njih."

Tačno, ali nedovoljno. Političke elite su uvek udaljene od ljudi nad kojima vladaju, s tim da se u demokratiji elite boje ljudi nad kojima vladaju. Ranije ili kasnije, dolaze izbori! Ono što je sada i ovde specifino za evropske elite, dakle one koje sede u Briselu, jeste da se one sasvim otvoreno ne boje ni ljudi, a, kako smo u sekularizmu, ni Boga; dok sa nacionalnim elitama, osim momentalno sa Berlinom, stoje u stalnom sukobu.

Nikad ne potcenjuj lepotu paradoksa

Da, Evropa je zbunjena zato što ne zna kako da razreši antinomiju između više Evrope i manje Evrope. Zbog toga Unija vodi nekonsekventnu, diskriminativnu i nedoslednu politiku. Jedini način da jedna država-nacija bude sigurna od loših posledica takve politike, jeste da bude unutra, a ne napolju.

Prvi paradoks: Jedino te članstvo u EU spašava od negativnih efekata EU nedorečenosti. Jedan čitalac je to dobro sažeo u komentaru ispod RTS-ovog teksta pre godinu dana - ne ulazi se više u EU da ti bude bolje, nego da ti ne bude gore. A ako kojim slučajem bude bolje, to je bonus!

EU je čudo, najveći poklon istorije, kaže Adam Daniel Rotfeld. Tačno - kada se pogleda istorija, postaje jasno da su oba "svetska rata" ustvari bili dva unutarevropska rata, koja su se razlila po svetu. Sigurno da je situacija mnogo kompleksnija, ali je nepobitno da je prvi počeo na Balkanu, drugi u Poljskoj. Oba su čeda evropskih državnih politika.

Drugi paradoks: Iako u tom smislu poseduju izoštrene istorijske reflekse, evropske nacije kao da ne prepoznaju da je sada na delu isti mehanizam, samo obrnute geografije. Sada suniti i šiiti, nacija za nacijom, ponegde pleme za plemenom, ulaze u međusobni rat, koji se polako razliva po svetu.

Samo jedna institucija poseduje taj nivo autoriteta i operativnosti, nažalost ne i volje, da preseče rat bilo gde na svetu - Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Istorija nas uči: U sudbinskom trenutku, strah od globalnih posledica preuzima primat nad nacionalnim interesima. U proseku, nisu političke elite belih kultura tako nerazumne. Kad je trebalo, Ruzvelt i Staljin su bili saveznici.

Ali kako znati da li se radi o sudbinskom trenutku, osim retrospektivno?