Mirovni sporazum između Rusije i Japana još uvek daleko?

Ruski predsednik Vladimir Putin i japanski premijer Šinzo Abe susreli su se u ruskom letovalištu i olimpijskom gradu Sočiju 6. maja, gde su razgovarali o ekonomskoj saradnji između dve zemlje, modalitetima za rešavanje teritorijalnog spora koji opterećuje njihove odnose, te o bezbednosnom stanju u regionu istočne Azije i političkoj situaciji u svetu.

Po pisanju japanskih medija, premijer Abe je tokom tročasovnog sastanka izneo plan od osam tačaka o ekonomskom razvoju Dalekog istoka, a dva lidera saglasili su se da se ponovo sastanu prilikom održavanja "Ekonomskog foruma za istočnu Rusiju" u Vladivostoku u septembru ove godine. Vođeni su i razgovori o mogućnosti da predsednik Putin poseti Tokio, kako bi se konačno ostvario sastanak na najvišem nivou koji je bio zakazan za 2014. ali potom bio odložen na neodređeno vreme zbog situacije u Ukrajini.

Japanski premijer sastao se sa ruskim predsednikom uprkos signalima o protivljenju iz Vašingtona, koji nastoji da izoluje Moskvu od međunarodne zajednice. Analitičari u istočnoj Aziji taj potez japanskog lidera ocenjuju kao nastojanje da se tokom njegovog mandata prodube međudržavni bilateralni, ali i njegovi lični odnosi sa predsednikom Putinom, sve u cilju potpisivanja mirovnog sporazuma kojim bi se formalno okončalo ratno stanje između dve države koje traje od 1945. godine i stavila tačka na teritorijalni spor u vezi ostrva koja su u Rusiji poznata kao Južni Kurili, a u Japanu kao "Severna teritorija".

Japan i danas polaže pravo i zahteva povratak ostrva Kunaširi, Etorofu, Šikotan i sućušnog arhipelaga Habomai, koje je u poslednjim danima rata u Pacifiku u avgustu 1945. godine zauzela Crvena Armija i koja se od tada nalaze u sastavu Rusije, te predstavljaju razlog zašto Moskva i Tokio nikada nisu potpisali formalni sporazum o okončanju neprijateljstava iz Drugog svetskog rata.

Portparol japanskog Ministarstva inostranih poslova Jasuhisa Kavamura saopštio je da je premijer Abe sastanak u Sočiju okarakterisao kao napredak u rešavanju teritorijalnog spora i izrazio nadu za dalji progres u pregovorima. Razlog za optimizam japanska strana vidi u tome što je predsednik Putin pristao da se razgovori o rešenju teritorijalnog spora između dve zemlje povedu na samom vrhu, a ne na nivou ministarstava.

Međutim, "rešenje" se u Japanu, uglavnom, definiše kao povratak teritorija koje kontroliše Rusija, pa se, uprkos gestu poštovanja koji je japanski premijer ukazao domaćinu oglušivši se na pozive na diplomatsko bojkotovanje Rusije, postavlja pitanje da li je takvo rešenje moguće.

Višedecenijski spor

Japan i Sovjetski Savez zaratili su 1938. godine oko Mongolije i u tom kratkom i žestokom oružanom sukobu, jedinice kojim je komandovao budući maršal i heroj Sovjetskog Saveza Georgij Žukov nanele su poraz japanskom okupacionom kontingentu koji je pod svojom kontrolom držao sever Kine i izazivao čarke s mongolskim graničarima.

Jedan od rezultata tog rata bio je pakt o nenapadanju između Japana i Sovjetskog Saveza koji je u aprilu 1941. godine potpisan u Moskvi. Japan je taj sporazum nastavio da poštuje i nakon što je Nemačka izvršila invaziju na Sovjetski Savez juna te godine, uprkos tome što je bio deo pakta sila osovine, mada, po nekim istoričarima, postoje indicije da su stratezi u Tokiju razmatrali mogućnost da napadnu ruski Daleki istok u slučaju da Hitlerove trupe zaposednu Moskvu.

Kada je Crvena Armija neposredno pred kraj Drugog svetskog rata započela artiljerijski napad na položaje oslabljene Japanske carske armije u kineskoj provinciji Mandžuriji 9. avgusta 1945. godine, veliki broj japanskih vojnika je pao u zarobljeništvo i završio u logorima u Sibiru.

Sporna ostrva iz Kurilskog lanca našla su se u sovjetskim rukama nekoliko nedelja kasnije, a 1947. godine Staljin je učvrstio kontrolu nad njima proteravši sve Japance koji su tu živeli.

U Japanu se zauzimanje tih ostrva i danas doživljava kao podli čin ili izdaja, jer je, tvrdi se, Sovjetski Savez prekršio sporazum o nenapadanju koji je trebalo da traje do 1946. godine i na nehuman način iskoristio slabost Japana koji je upravo nekoliko dana ranije pretrpeo strahovita razaranja atomskim bombama.

Ruska strana, međutim, tvrdi da je već u aprilu 1945. godine Sovjetski Savez formalno stavio na znanje vladi u Tokiju da taj sporazum više ne važi, postupajući u skladu s obećanjem da će otvoriti novi front protiv Japana u severoistočnoj Aziji, koje je u februaru dao svojim američkim saveznicima tokom važnih pregovora Staljina, Ruzvelta i Čerčila u Jalti.

Desetak godina posle završetka Drugog svetskog rata, za vreme vlade generalnog sekretara Nikite Hruščova, Moskva i Tokio su postigli dogovor o okončanju ratnog stanja i vraćanju dela okupiranje teritorije Japanu.

Ta zajednička deklaracija iz 1956. godine, koja je ratifikovana u parlamentima obe države, predviđala je da Sovjetski Savez zadrži dva veća i vrati preostala ostrva Japanu, ali je Tokio kasnije, pod uticajem SAD, ovaj dokument odbacio, i zbog toga što je prevladala svest da bi njegovo sprovođenje praktično značilo odricanje od ostrva Etorofu i Kunaširi, čija površina zahvata više od 90 odsto sporne teritorije.

Pola veka kasnije, za vreme drugog mandata predsednika Vladimira Putina, u Japanu se javila nada da bi bar deo teritorije mogao biti vraćen, jer je, po izveštavanju japanskih medija, ruski lider inicirao razgovore sa japanskim državnim rukovodstvom u cilju sprovođenja sporazuma iz 1956. godine.

Po mišljenju analitičara u Tokiju, ta inicijativa bila je deo Putinove "diplomatije prirodnih resursa" čiji je cilj razvijanje ruske ekonomije i širenje političkog uticaja u svetu kroz sklapanje velikih ugovora o prodaji ruske nafte i prirodnog gasa.

Po njima, ruski predsednik je nudio povraćaj dela spornih ostrva da bi privukao japansku državu i kompanije da investiraju u izgradnju dugog i skupog naftovoda u istočnom Sibiru i u terminale za skladištenje i utovar tečnog prirodnog gasa u transportne brodove na poluostrvu Kamčatki.

Putin je 2012, u vreme kada je bio na funkciji premijera, izjavom da bi rešenje teritorijalnog spora trebalo da bude takvo da predstavlja nerešeni ishod a ne nečiju pobedu, u Tokiju nanovo probudio nade o skorom povratku bar jednog dela teritorije.

Ekonomsko i vojno jačanje Kurila

Uprkos tome, međutim, ruski predsednik je poslednjih godina, a naročito nakon izbijanja krize u Ukrajini, u više navrata dao izjave o neotuđivosti i celovitosti ruske teritorije, dok je premijer Dmitrij Medvedev posetio sporna kurilska ostrva čak tri puta, od čega jednom u svojstvu predsednika Ruske Federacije, čime je jasno demonstrirao stav da su ona neraskidivi deo ruske teritorije.

Smatra se da Rusija, u sklopu svoje strategije razvoja, planira da u narednih 20 godina udvostruči isporuke svoje nafte i gasa klijentima u Azji, ne samo da bi ojačala svoju ekonomiju u celini, već i smanjila zavisnost od evropskog tržišta.

U tome bi, pored istočnosibirskog naftovoda i terminala na Kamčatki, važnu ulogu trebalo da odigraju i novi projekti eksploatacije resursa u Ohotskom moru, zašta je Rusiji potreban strani kapital koji se traži u Kini, Japanu i Južnoj Koreji.

Premijer Medvedev, tokom svoje najnovije poseti spornim ostrvima u avgustu prošle godine, nedvosmisleno je izjavio da Rusija u istočnoj Aziji traži ekonomske partnere koji će ulagati u projekte razvoja resursa ali da to nikako ne treba povezivati sa političkim statusom Kurilskih ostrva, koji su sastavni deo Ruske federacije.

Rusija je, na sve češće pozive iz Tokija da se ostrva vrate pod okrilje japanske države i pokušaje de se ona ekonomski u većoj meri vežu za Japan, u poslednjih pet godina odgovorila i jačanjem ekonomskih ulaganja u njih, a pored rasta standarda, Moskva sve više radi i na vojnom opremanju južnih Kurila-izgradnji novih kasarni i snabdevanju tamošnjih jedinica većim količinama modernog naoružanja.

Upravo zbog rastućeg ekonomskog značaja Ohotskog mora, činjenice da Kurili u vojnom pogledu predstavljaju strateški važno područje jer ruskim podmornicama i brodovima omogućavaju neometani izlazak u Tihi okean, kao i zbog šireg političkog konteksta u kojem Rusija nastoji da međunarodnoj zajednici, naročito Zapadu, čvršće nego ranije pokaže da je odlučna da zaštiti svoje interese, teško je poverovati da bi nade u Tokiju o povraćaju čitave teritorije, pa i jednog njenog dela, mogle da se ostvare. Bar ne u bližoj budućnosti.