Berlin između satire, poniženja i slepe ulice

Problem sa "slučajem Bomerman" je u tome da on ima više dimenzija - pravnu, psihološku i političku - koje se međusobno praktično ne dodiruju, osim kroz personalne vertikale nemačke kancelarke i turskog predsednika.

Upravo ta činjenica pojačava razorni potencijal satirične pesmice koja se čula u emisiji "Neo Magazin Rojal" u programu nemačke ZDF-televizije 31. marta, jer je postalo evidentno kako rešenje kontroverze na jednom planu ne znači istovremeno i njeno deaktiviranje na drugom ili trećem.

Najjednostavnije rečeno, pravna, psihološka i politička dimenzija Bomermanove satire su se osamostalile i pripremile na odvojeni pohod kroz nemačku javnost, medije, političke interesne klubove i pavne instance.

Paragraf 103, uvreda "carskog veličanstva"

Da li je satirična pesmica iz konkretnog slučaja uopšte smešna? Ko voli taj tip grubog humora gde teku fekalije i tematizuje se seksualni kontakt sa kozama, verovatno nije bez potencijala, dok bi ga imalo finiji duhovi ignorisali, zevali, ili već na prvu strofu promenili program uz "...i za ovo se traži pretplata".

To Bomermanovu satiru jasno gura u blizinu verbalnog delikta, slobode govora i autonomnosti medija, ali istovremeno definiše i kao graničnu vrednost u pravnoj definiciji tih pojmova: Koliko daleko satira sme da ide u karikiranju konkretnih osoba?

Kako novinari, humoristi i mediji, suprotno svom subjektivnom osećaju, ipak ne smeju sve, nemački Krivični zakonik je predvideo kazneni član 185 kojim se pred sudom mogu preispitivati dometi slobode i odgovornosti izgovorene reči.

Smisao tog paragrafa nije ni pravno kontroverzan, niti usamljen bilo gde u Evropi - on omogućava svakoj privatnoj osobi da pred sudom zatraži odštetu za pretrpljenu bol i od optuženog eventualno dobije novčanu odštetu ili ga pošalje u zatvor na jednu (kleveta) do dve godine (kleveta praćena fizičkim napadom).

Turski predsednik je kao privatna osoba tužio satiričara po članu 185 i u tome nema ničeg kontroverznog, ni pravno ni politički.

Podnoseći tužbu protiv ZDF-a i njegovog satiričara, Turska vlada se, u odvojenoj tužbi pozvala na specifičan paragraf 103, koji je Nemcima ostao u nasleđe, provukao se, pretekao im iz vremena carstva i zaštite njegovog carskog veličanstva ("Majestätsbeleidigung").

U današnjoj modernoj verziji paragraf 103 štiti lično dostojanstvo visokih stranih državnika, propisujući sankcije između novčane kazne i tri godine zatvora (za uvredu), ili od tri meseca do pet godine zatvora (za klevetu). 

Da bi se tužilaštvo pokrenulo po članu 103 Krivičnog zakonika, preduslov je dozvola vlade, i upravo se o tome razgovaralo u Berlinu od osmog aprila kada je stiglo pismo Erdoganovog advokata, do petnaestog aprila kada je kancelarka izručila Bomermana pravosuđu po "carskom" paragrafu.

Za odluku je bio zadužen vladin kvartet u kome su pored kancelarke još sedeli njeni ministri policije De Mezjer (CDU), spoljnih poslova Šajnmajer (SPD) i pravosuđa Hajko Mas (SPD) - dvoje Unijinih političara je bilo za aktiviranje člana 103, dvojica socijaldemokrata su bili protiv.

Kako su i posle četiri dana rasprave - svađe, piše Bild - koalicioni partneri ostali suprotnog mišljenja, kancelarka je donela samostalnu odluku koju je drhtavim glasom i boreći se za dah, pročitala pred novinarima, dok su Štajnmajer i Mas u paralelnom nastupu saopštili javnosti da se oni ne slažu.

"Merkelina usamljena odluka", komentariše Špigl: "Kancelarka tvrdoglavo ignoriše rastuće nacionalno i interno koaliciono nezadovoljstvo da bi se i dalje držala svoje neodržive izbegličke politike", piše švajcarski NZZ.

Moralna epoha, lojalni akteri...

Jedan deo nemačkih medija se odlučio da kancelarkinu odluku interpretira kao pobedu pravne države - u smislu, nije na vladi da se bavi humorom i satirom, Merkelova je pametno dodala loptu pravosuđu i usput najavila vladinu zakonsku inicijativu za ukidanje "carskog" paragrafa 103 u naredne dve godine.

FAZ: "Dozvola za tužbu je izraz suverenosti, koju Merkel sada lukavo kao ogledalo podiže Turskoj da se prepozna u njemu kao moralni gubitnik. Samo je onaj istinski suveren u poslovima vladanja, ko se u kritičnim slučajevima poziva na vladavinu prava, čak iako je slučaj u pitanju tako malouman kao ovaj Erdoganov. A Bomerman? On će se sutra hvaliti kako je njegovom zaslugom ukinut paragraf za uvredu njihovih veličanstava, apsolutni trijumf. Erdogan će doživeti čistu blamažu."

Već ovaj jedan citat, a ima ih dosta sa istom porukom, otkriva da se tu, dok se govori o pravu, ustvari misli na nešto drugo - na kompikovanu mešavinu nacionalnog ponosa, patriotski, istorijski i vrednosno indukovanu superiornosti, na emotivne koordinate poniženja, trijumfa, pobede i blamaže, na, ukratko, čistu psihološku recepciju Bomermanovog slučaja u nemačkoj javnosti.

Bomermanova satira je neukusna, ali ona je bila neukusna pre deset i više dana, dok se Erdoganov advokat nije obratio tužilaštvu u Majncu, gradu u kome je sedište glavnog rukovodstva ZDF-a. U međuvremenu, ona je postala psiho-provokacija, lakmus tekst lojalnosti za nacionalne medije, koalicione partnere, nemačke Turke, pa čak i one televizijske gledaoce koji su se pitali zašto plaćaju pretplatu za tako brahijalni humor.

"Lojalnost" ovde nije upotrebljena u njenom negativnom značenju, kao svesna odluka da se pred višim autoritetom ne izgovori nepoćudno mišljenje, već u dramatično zaoštrenom duhu kojim epohe nekad proveravaju moral generacija - gde stojiš kada se sve oko tebe trese, propada i do neprepoznavanja menja?

Čim je pre desetak dana u telefonskom razgovoru poručila Erdoganu da je satira u pitanju "namerno napravljena da povredi", Merkelova je postavila smernice pravosuđu; čim je uzela nedelju dana da u političko-egzekutivnom telu raspravlja o "dozvoli" tužilaštvu, sama je čitav slučaj izvukla s pravnog i podigla ga na nevidljivi, ali ne manje realan afektivni nivo, na kome nacije definišu kolektivne doživljaje poraza i poniženja, pobede i trijumfa u međusobnim odnosima.

"Ovo klanjanje pred Erdoganom, padanje u proštac, lupanje čelom po podu pred jednim diktatorom, nam Angela Merkel nije trebala priuštiti", piše Velt.

Reagujući na atmosferu preispitivanja i utvrđivanja lojalnosti, direktor televizije Tomas Belut je promptno izjavio da će ZDF za sve vreme procesa stajati iza Bomermana, dok se sam satiričar trenutno nalazi pod policijskom zaštitom zbog direktnih pretnji iz redova nemačkih građana turskog porekla.

To je pravi otrežnjavajući momenat čitave situacije - činjenica da se, naravno ne svi, ali brojni pripadnici druge, treće, sad i četvrte generacije turskih useljenika u kriznim momentima solidarizuju sa vladom u zemlji porekla, a ne sa matricom vrednosti zemlje u kojoj su rođeni, gde žive i čije državljanstvo nose.

Psihološka seansa od šest milijardi evra 

Ako nekima nije uverljiva tvrdnja da kolektivna psihološka dimenzija Bomermanovog slučaja nadilazi pravnu, dovoljno je citirati iz intervjua koji je turski ministar za Evropu Volkan Bozkur prošlog petka dao austrijskom dnevniku Prese.

Dogovor EU-Turska o izbegličkoj politici za sada "funkcioniše na psihološkom novou", ali ako neki značajniji deo od obećaih šest milijardi "ovog meseca, u maju, junu ili julu ne stigne, ako bude uplaćen tek u novembru, onda smo izgubili psihološki mementum", pogotovu u kontekstu afere Bomerman "za koju se nadamo da neće pogoršati naše međusobne odnose" kaže Bozkur.

Prevedeno: Evropa politički terapira svoje migracione i religiozne fobije na psiho-seansama od šest milijardi evra, dok istovremeno pazi da neko njen ne povredi osećaje turskog predsednika.

Tako se i dolazi do slojevite strukture Bomermanovog slučaja s početka teksta, do njegovog karaktera nejestive pite: Dole pravo, u sredini isprovocirane nacionalne psihologije, gore politički dil od šest milijardi, a na samom vrhu dva političara koja govore za Evropu, misle za Evropu i planiraju za Evropu - Merkel i Erdogan.

Još dok se čekalo na kancelarkinu odluku da pravnu državu vrati njenim pravnim korenima, bilo je dovoljno političkih i medijskih analiza koje su plauzibilno ukazivale na činjenicu da Bomerman niije ni naivno ni slučajno proizveo trenutnu aferu.

On je znao da se to tako ne sme i da može završiti na sudu - na kraju krajeva on je i rekao u najavi da je to nivo „na koji dobra satira ne sme da se spusti", a onda se spustio na taj nivo da ličnim primerom demonstrira "šta se to ne sme".

Ali prava adresa njegove satire nije toliko bio turski predsednik, koliko nemačka kancelarka - nju je Bomerman provocirao, njenu lojalnost proveravao: Koliko daleko je Merkel spremna da ide da bi sačuvala klimav dogovor s „velikim Osmanom" (Welt)? Da li je Merkel „arapska majka" ili „nemačka majka"? Da li će, u moralno graničnoj situaciji, stati uz svog „zločestog satiričara" (kao da ih ima „dobrih"!), ili tuđeg „dobrotvora" koji Evropu spašava migrantske bede?

Da je pri tome Bomerman morao upotrebiti teško oružje, razume se samo po sebi - Erdogana nije teško isprovocirati, Merkel, naprotiv, jeste. Samo drastično formulisan podsticaj mogao je kancelarku naterati da odgovara na pitanje koje od nedavno ne zanima samo Nemce: Gde leži njena lojalnost dok se sve okolo trese, propada i do neprepoznavanja menja?