Pirati međunarodnog prava

Kako ne treba reformisati Ujedinjene nacije, kako izaći na kraj s posledicama ilegalnih ratova, zaustaviti eroziju međunarodnog prava i nahraniti gladne? O tim i drugim pitanjima civilnog opstanka sveta u klopci politike moći, za RTS govori dr Tomas Rojtner (45), profesor ratnih i mirovnih studija na bečkom Institutu političkih nauka.  

Kakvi trendovi se ovog trenutka pokazuju u međunarodnom pravu?

Ono se trenutno "ljušti" iznutra, prazni tako da spolja izgleda celo. Međunarodno pravo nije pravo naroda po sebi, već "saobraćajno" pravo država među sobom. U poslednjih nekoliko godina vidljiva je tendencija, pogotovu kod Sjedinjenih Država, da se pravila internacionalnog ophođenja opuste i spinuju, i to uglavnom teče preko debate o reformi Ujedinjenih nacija. Ali nisu Amerikanci jedini, i u EU postoji želja za slobodom od striktne vezanosti za mandat Saveta bezbednosti. Ako neko sprema vojnu operaciju na međunarodnom terenu, potreban mu je mandat UN. Kad mandata nema, to je onda ilegalni rat. Sada je trend takav da operacija postaje legalna ako je ne zovete ilegalnom. Rat oko Kosova 1999. je dao odlučujuće impulse za međunarodno-pravnu situaciju u dvadeset i prvom veku. On je apsolutna nulta tačka svih kasnijih ilegalnih poteza, kao u Iraku 2003. Drugi slučaj je da mandat postoji, kao u Libiji, ali se on kreativno proširuje u hodu. Intervencija u Libiji je direktni, iako ne i jedini uzrok današnje situacije u Siriji. Rusi su posle Libije utvrdili lekciju: Zapad će ili prekoračiti mandat, ili ga se neće pridržavati, ili ga neće ni tražiti.

Mi se sada navikavamo na posledice ilegalnih ratova?

Između ostalog – da. Pre je za države postojalo pravo na rat, sada ne. Međunarodno pravo se kao sistem normi upravo razvilo oko postupne zabrane upotrebe sile od 17. veka na dalje. Ono je po definiciji antiratno pravo, jedino što se njegova trenutna redefinicija odvija prema natrag, ne prema napred.

Prvi put, drugi put, prodato!

U nekim tekstovima spominjete mehanizam supstitucije UN svojevrsnim slobodnim tržištem nabavke državnih interesa. Da li se tako može objasniti i glasanje u Unesku prošle jeseni o ulasku Kosova u tu organizaciju?

U principu, ništa radikalno novo. UN su uvek bile i "berza" suprotstavljenih interesa. To je porok koliko i vrlina, drugačije neke države ne bi ni razgovarale među sobom, treba im disciplina internacionalnog okvira. Prijatelj i neprijatelj samo tako mogu živeti pod istim krovom. Svet se na taj način pretvara u performativnu binu, na kojoj, na primer, jedan Kolin Pauel laže pred Savetom bezbednosti i čitavom međunarodnom zajednicom, kako u Iraku postoje zalihe oružja za masovno uništenje. To je formativno iskustvo, manje za države, više za civilno društvo u celini. Sad se svako bilo gde na svetu može prisetiti kad god želi: lagali su nas u velikom stilu! Nikad više!

Ipak, konsekvenci nije bilo, ako se izuzme regionalna posledica da se taj deo sveta raspada već 16 godina.

Ja još nisam spreman da se predam cinizmu! Činjenica da je ljudima tu servirana neistina ostaje urezana u pamćenje, postaje kontrolna instanca u glavama običnih ljudi. Svaka javna laž je know-how za isterivanje naredne istine.

Ipak, UN nisu forum građana, već država. Male države nemaju druge nego da se prilagode trendu po kom su UN sve manje pravo, sve više berza. I Srbija je u slučaju Uneska izašla na "slobodno tržište" i pokupila par glasova koje pre nikad ne bi dobila, a izgubila one koje je po pravnom i tematskom okviru morala da dobije.

Slobodno tržište međunarodnog prava je ideja neokonzervativne struje unutar Sjedinjenih Država. Moto UN je "snaga prava pre prava jačih", sada se on preokreće u ideologiju "pravo jačih pre snage prava". Toga je naravno uvek bilo, legitimno je, pitanje je samo u kojim razmerama i sa kojim štetama. Evropa je mogla da nauči mnogo više iz raspada Jugoslavije – o zajedničkom životu, konfliktima koji ga prate, njihovom balansiranju – ali nije. Taj proces je bio pun poučnih lekcija za budućnost, ali ne bi se reklo da je on postao deo memorije EU. Ništa strašnije od grešaka u prazno, zaboravljenih grešaka.

Kupi mi, kupi mi... državu!

Prema Rezoluciji UN 1244, Kosovo nije država, prema odluci većine članova EU – jeste. Kako objasniti pravnu diskrepanciju?

Međunarodno pravo postoji samo u konsenzusu. Kad postoji država, ili grupa država, koja kaže: mi to rešenje ne priznajemo, onda to rešenje nije formativno za međunarodno pravo. Tako je i kod priznavanja država. Ako neke članice UN kažu: Kosovo je formalno-pravno deo Srbije, onda Kosovo nije suverena država, čak i ako ga priznaje većina. Konzervativno gledano, da bi nešto bilo država, potrebna je državna teritorija, državotvorni narod i monopol na upotrebu moći. Ako toga nema, onda je teritorija te države srpska državna teritorija. Oni koji odbijaju da priznaju ozbiljne pravne nedostatke osamostaljivanja Kosova, čine to iz razloga koji imaju vezu sa ratom iz 1999, kada je pogaženo međunarodno pravo.

Taj rat ostaje siva zona međunarodnih odnosa?

Ne, to nije nikakva siva zona. To je bio ilegalni rat i na osnovu njega je u nastavku doneta ilegalna odluka. Ali da neki to pokušavaju da interpretiraju kao sivu zonu, da su spremni da ulože intenzivan političi rad ne bi li to na kraju ispalo kao odluka u skladu sa međunarodnim pravom, to je prava zanimljivost. Šta je država, a šta nije država – to je pravno regulisano, to nije zona slobodne upotrebe prava. Da li je, na primer, Islamska država zaista država, ili ne? Kad se kaže, protiv Islamske države se vodi rat u duhu međunarodnog prava, time se indirektno priznaje državnost ID. A ako je to samo ime, onda je i pojam države devalvirao. Kakav vojni angažman voditi protiv terorističke organizacije ne-državnog tipa i globalnih ambicija, to je nešto o čemu se tek treba dogovoriti unutar UN. Naravno, ne bih želeo da budem interpretiran kao da povlačim paralelu između Kosova i ID.

Rat kao ratna profilaksa

Da li danas imamo toliko mnogo malih ratova kako ne bismo morali da vodimo jedan veliki? Je li to na delu neka profilaksa trećeg svetskog rata?

Osećaj sveopšte dominacije rata vara. Što se tiče broja ratova, nema ih danas više nego pre. Neposredno posle 1989-90. vođeno je čak više ratova nego što se vodi danas. Ali njihov karakter se promenio. Za naš doživljaj sveprisutnog rata presudna je evropocentrična perspektiva. Ako na Rogu Afrike vlada rat koji s nama nema direktne veze – bez izbeglica, izvezenog terorizma i slično – onda je njega lako ignorisati. Trenutni ratovi odbijaju da budu ignorisani, vezuju svu našu pažnju i energiju, zabijaju se u samo tkivo evropskih društava. Mimo toga, verujem da postoje akteri u međunarodnoj politici koji svesno podržavaju stvaranje klime nepreglednosti međunarodnih odnosa, budući da su sami doprineli njenom stvaranju. Plediram za to da se debata o ratovima za resurse ne shvati kao prilika za flagelaciju (bičevanje) Zapada. Nije Zapad, nisu Evropljani krivi baš za svaki rat koji plane negde na svetu, zato što je beli čovek tamo jednom vodio nepoštenu trgovinu! Bivše kolonijalne žrtve su imale dovoljno vremena da preuzmu odgovornost za sudbinu svojih naroda.

Povezanost bezbednosti i resursa igra sve prominentnije (odlučnije) u globalnim uslovima. Kakvo međunarodno pravo se rađa iz tog koneksa (spoja)?

Ne tako davno su se na Rogu Afrike, ispred obale Somalije, okupile najvažnije vojne snage sveta u akciji protiv pirata. SAD, NATO, EU, Ruska Federacija, Narodna Republika Kina, Iran, Saudijska Arabija – svi su poslali mornaricu naoružanu do zuba da juri par stotina pirata. Ne želim da kažem da su to bili ljudi koje je trebalo ostaviti na miru, samo da je sila odgovora nadilazila snagu provokacije. Na prvi pogled, tu su se branili principi slobodnog protoka robe i sirovina. Na drugi, tu je tekla debata o stvaranju novih normi međunarodnog običajnog prava. Ko u tu gužvu nije poslao mornaricu, kao da se isključio iz debate! Pirati su se uništavali usput, u prvoj liniji rađalo se međunarodno pravo. Kinesko uređivanje maritimnog „puta svile" jeste njen nacionalni projekat koji je direktno rođen iz pravne "debate" na Rogu Afrike.

Kako se taj koneks bezbednost i resursa pojavljuje ovde u Evropi, u odnosu na integraciju migranata u strukture socijalno uređenih država?

Neophodno je praviti razliku kako se klasični, sasvim civilni problemi ne bi definisali kao bezbednosni. Mir je otvoreni pojam, bezbednost zatvoren pojam. U zavisnosti od toga da li na jedan problem gledamo kroz naočare bezbednosti, ili naočare mira, nude nam se sasvim različiti odgovori. Ako se problem migracije doživi kao bezbednosni, onda nam je potrebna jedna kutija s alatima, ako kažemo da je civilni, onda se zahvata u drugi kofer i s drugim tipom alatki.

Hoćete reči da se ovde ne radi o bezbednosnim pitanjima, ratu i miru, već
o iskorenjivanju svetskog siromaštva? Ali, nije li to onda još ozbiljnija situacija koja se mora završiti ratom, jer nikada niko do sada nije uspeo da iskoreni globalnu bedu?

Ja sam za definiciju migracije kao civilnog problema. Koliko daleko njegove konkretne forme ugrožavaju bezbednosne agende razvijenih društava, to je druga stvar. Istina, ratovi
čiji razvoj trenutno pratimo na jugu jesu konflikti raspodele resursa. Za početak, nije reč samo o tome da mi siromašnijim zemljama treba više da damo, nego da im manje ukrademo.

Pošteni posrednik nudi usluge, pozovi broj... kako nema?

Čini se da se rađa jedan novi primer istorijske megalomanije: nikad niko nije iskorenio globalno siromaštvo, ali mi, Evropa Angele Merkel, možemo i hoćemo! Kad smo već kod EU kao zajednice vrednosti, kako objašnjavate idealizam EU s Rusijom, a realizam s Turskom?

EU nije lako "pročitati", to zavisi od aktera, ko je trenutno na "cugu", protiv koga, s kojim sredstvima. EU takođe još nije rešila krizu identiteta: da li je ona vojna ili mirovna sila? Jedan razvoj je jasan, EU ima sve više vojnih instrumenata na raspolaganju. Od 2003. bile su već 33 spoljne intervencije, od toga dve trećine civilne, samo trećina vojne. Sad dolazimo u pravnu izmaglicu: kad se pogleda personal koji je učestvovao u tim civilnim misijama, onda je on tri četvrtine bio vojni. Recimo da EU ostaje asimetrična tvorevina u svakom pogledu.

Tako se različiti politički pristupi prema Rusiji i Turskoj pojavljuju kao integrativni elementi asimetrične logike?

O, da, tu definitivno imamo posla sa politikom nejednakih standarda. Evropska unija nije u Ukrajini nikakav neutralni posrednik. Ona je konfliktna strana koja se proglasila posrednikom, vrlo nepošteno. To sada ne znači da je Rusija neutralni akter, ali ona barem ne krije svoje interese. Generalno to ima veze s time da se, polazeći od političkog konteksta 1989-90, interesi Rusije konstantno gaze, od rata oko Kosova, preko rata u Iraku, dogovora o konvencionalnim snagama, proširenja NATO-a na Istok, prekoračenja mandata u Libiji, do obezvređivanja OEBS-a i automatskog odbijanja ruskog predloga "Helsinki 2". OEBS je nekad bio organizacija do koje je Rusija vrlo držala. Ako se sada on koristi da bi se u sferi ruskog uticaja vodila politika suprotna njenim interesima, pa ako je cilj OEBS-ovog instrumentarija postao saterati Rusiju u defanzivu, ja onda potpuno razumem rezervisanost ruskih aktera u odnosu na Zapad. Mislim da smo propustili čitav niz mogućnosti da popravimo odnos sa Rusijom, a nijednu da ga pokvarimo. Sve razlike među nama ne znače da u njoj ne možemo imati prijatelja, kome ćemo povremeno reći: znate šta, mi baš nismo oduševljeni time šta vi radite kod kuće...