Zemlja, planeta azilanata

Na rubu ekonomskog skupa u švajcarskom Davosu, nemački ministar finansija Volfgang Šojble je izjavio kako ga je vest iz Beča "na trenutak ostavila bez vazduha", zato što Merkelova nije bila informisana o zaokretu austrijske politike u odnosu na migracionu politiku.

To nije istina, poručio je austrijski kancelar preko dnevnika Kronen Zajtung - Merkelova je dan ranije obaveštena o novom političkom kursu Beča.

Svejedno, Merkelova se oseća izdanom. To je Beču stavljeno do znanja indirektnim putem, preko kancelarkinog najvernijeg ministra. Kao neko koga je sudbina gurnula u poziciju da rešava problem globalnog siromaštva, kancelarka nema vremena da lično reaguje na sitnije političke prepreke.

Upravo se o tome radi - Angela Merkel već mesecima ne vodi ni nacionalnu, ni evropsku, već svetsku agendu.

Čak i ako je njen globalni humanizam u skladu s Božjim kodeksom, da li je ono što Merkelova radi uopšte legalno po ljudskim zakonima sekularnih država, pitaju se komentatori nemačkog govornog područja. Britanski su još konkretniji - da li će Nemačka treći put zaredom uništiti Evropu, ili barem ono što od nje ostane kad je Britanci napuste?

Glavni modni detalj 2016: Granice

Kako groteskni momentum u odnosima Merkel-Fajman po važnosti nadilazi okvire te dve zemlje i direktno se spušta Balkanskom rutom, sve do egejskih obala Grčke i Turske, neophodno je nekoliko lokalnih objašnjenja.

Fajman razgovara sa javnosti preko Kronen tabloida samo kada nekoga politički ruši, izdaje ili se bori za opstanak. Kronen zajtung je Fajmanova populistička kuća u trenucima krize, kuća koje se on stidi u mirnijim vremenima.

Bivši austrijski premijer Guzenbauer srušen je svojevremeno u internom partijskom puču kroz sinergiju Fajman-Kronen, odnosno kroz otvoreno pismo tada socijaldemokratskog partijskog funkcionera Fajmana, da je Guzenbauer izdao austrijske nacionalne interese unutar EU.

Sada i ovde, to znači da je Fajman konačno prepoznao destruktivni i autodestruktivni potencijal službene nemačke politike i vratio se kući na medijski oporavak.

Dalje, ako su novinari u Beču još u utorak znali da će Austrija dan kasnije postaviti gornju granicu između trideset i četrdeset hiljada, teško je zamisliti da to nije znala kancelarkina služba u Berlinu.

Insistiranje na suprotnom je u taktičkoj funkciji psihološkog zastrašivanja Evrope, politike koju vlada u Berlinu sprovodi već neko vreme: ako svi ne prihvate integraciju na nemački način, doći će do novog rata na Balkanu, dezintegracije Unije, propasti evra i društvenog prihvatanja kulture izdajništva.

"Nemačka vladajuća koalicija je u panici", piše komentator frankfurtskog dnevnika FAZ Jasper Altenbokum.

"Poverenje u plan Angele Merkel je potrošeno. Gde god se pogleda, nigde tračka svetla - ni na spoljnim EU granicama, ni u Turskoj, ni u raspodeli kvota. (...) Umesto toga, Berlin je početkom godine uz zvuk fanfara poslao u svet poruku o "jakoj Nemačkoj". Iz Evrope nam sada, posebno posle Kelna, stiže eho: ako ste jaki, onda radite sami! Kad se zna koliko je režim Šengena važan za Nemačku, onda se posle svake nemačke "pretnje" o raspadu Evrope postavlja sledeće pitanje - kome to preti Angela Merkel, sebi ili EU? (...) Uprkos svemu, koalicija se i dalje vrti u krugu, sve paničnije, sve fatalnije, dok je njen cilj za redukciju izbegličkih brojeva sve dalji."

Odbijanje 27 članica Unije da prihvate "zajedničko evropsko rešenje" koje predlaže jedna članica, ma kako jaka, stvara i etički i legalistički neobičnu situaciju. Ko čini greh gordosti, dvadeset sedam ili jedan? Ko ruši Šengen, dvadeset sedam ili jedan?

Sigurno da situacija nije tako jednostavna, da je Grčka učinila više za suspenziju Šengena nego svi drugi zajedno, ali - ona se samo suočila s jednim problemom čije je biblijske razmere prepoznala, te ga vaninstitucionalno prebacila na "širu društvenu zajednicu", rečeno terminom jugoslovenskog samoupravnog rečnika.

Neizvesno je i koliko je zvanični Beč zaista spreman da stoji uz politiku usvojenu na sastanku sva tri državna nivoa (federacija, federalne jedinice, opštine) sredinom prošle nedelje. Konzervativni ÖVP je ostvario svoj cilj i progurao "gornju granicu", ali je Fajman već sa terminom "orijentaciona vrednost" svoje socijaldemokrate savio do pucanja.

Slep za legalističke, ekonomske, finansijske, društvene i kulturne posledice aktuelne situacije, pobunjenički blok unutar austrijskih socijademokrata već dugo odbija svaku interpretaciju migrantske krize osim one koja se kreće u okvirima ideološkog humanitarizma.

Tom bloku najteže pada subjektivni osećaj razvoja unatrag, pa nije slučajno da mu kao najveći neprijatelj važi ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc, kome se spočitava da je čudo prirode, "mlad, nazadan, nemoderan".

Naprotiv, objašnjavao je jedan komentar u austrijskim medijima uoči smene godine, "ministar Kurc je vrlo moderan, zato što su granice ponovo moderne".

"Jedno pitanje visi u vazduhu - ako Nemačka više nema partnera u Evropi, hoće li sama ući u politički i finansijski pakt sa Turskom?", pita se komentator FAZ-a.

Ako se čak i ignoriše etika rešenja gde bi Evropa platila Turskoj da milionima bliskoistočnih izbeglica administrativnom silom prepreči dalje seobe, opet je sve otvoreno.

Koja visina te nemoralne ponude bi zadovoljila Ankaru? Koliko je Turska realno u stanju da pomogne bilo kome, dok je u punom radnom vremenu angažovana u četiri paralelna rata - sa Kurdima, Asadom, Daešom, domaćom liberalnom opozicijom, i petom ekonomskom sa Rusijom? 

Kada se podignu sve etičke zavese koje preče pogled na migrantsku krizu, u centru izroni jedna prozaična stvar - novac. Svaki ministar finansija dobro poznaje tu dilemu: kome uzeti da bi se nekome dalo?

Kratka ilustracija o tome zašto je u Austriju prošle godine došlo devedeset hiljada, a u Slovačku niko dobrovoljno - zbog "minimalne garantovane sigurnosti" ("Mindestsicherung").

Svaki Austrijanac lošeg materijalnog stanja, svaki stranac urednih rezidentnih papira, svaki priznati azilant, ima pravo na tu finansijsku pomoć: 840 evra mesečno za pojedinca, ako živi u zajednici onda 1.250, plus za svako dete 150 evra, od četvrtog se može pregovarati za sumu. Jedini uslov je da lična imovina (osim stana) ne prelazi 4.000 evra.

Lako je uvideti mudrost te formule za prevazilaženje siromaštva, ne samo ovde, već na globalnom novou, ali do kada to Austrija može izdržati, a da ne postane Sirija? Ili Nemačka, sa mamutskim budžetskim suficitom od 12 milijardi evra - koliki deo će otići na integraciju azilanata, dezintegraciju domaćeg stanovništva i finansiranje turskih ratova?

U šest meseci unutar kojih su odnosi Nemačke sa zemljama istočne i centralne Evrope postajali sve lošiji, Berlin je sebi sigurno postavljao pitanje kako je došlo do toga da Nemačka izgubi političku, ekonomsku i moralnu polugu u tom delu Unije.

Zašto se te zemlje naizgled više ne boje autoriteta nemačkog benevolentnog diva? Pogrešno, one se itekako boje i finansijskih ucena, i ekonomskih lomova, i raspada Unije, jedino što se dezintegracije svojih društava boje još više.

Mantra sve usamljenijeg Berlina ostaje nepromenjena: čak i nekoliko miliona azilanata iz ratom uništenih zemalja Bliskog istoka, pod uslovom da se rasporede po poštenom EU ključu, neće dovesti do socijalne dezintegracije evropskih društava.

Možda - osim što već jesu, i osim što se više ne radi isključivo o ratovima na Bliskom istoku. Oni su postali samo manji deo široke socijalne revolucije globalnog neoliberalizma.

Sirotinja čitave planete je krenula u marš, nešto kao Oktobarska revolucija na islamski način. Ko još ima vremena da se u takvom odnosu snaga boji Nemačke?