Berlin, Berlin između ostalog

U međunarodnim organizacijama vladaju dva običajna i nenapisana pravila. Prvo: Velika politika je za velike zemlje, mala politika je za velike zemlje. I drugo: Neočekivani preobrati događaja, u kratkim dinamičnim ciklusima vraćaju malim zemljama mogućnost aktivne male politike.

Kod velikih, to ohrabruje sklonost ka eksperimentu bez odgovornosti, kod malih vežba strpljenje i kulturu čekanja povoljnog momenta.

OEBS nije izuzetak iz tog običajnog prava. Samo što je u januaru došlo do smene na čelu te organizacije, austrijski diplomata Martin Sajdik, vođa Kontaktne grupe Minsk (panel Moskve, Kijeva i istočnoukrajinskih pobunjenika) je izjavio "kako se sada može očekivati više koherentnosti" u mirovnom menadžmentu ukrajinske krize.

Prevedeno, to znači da je Sajdiku prošle godine "šef" po poziciji bio Ivica Dačić, a sada je Valter Štajnmajer, te da ta činjenica ima posledica na delatne sposobnosti OEBS-a.

U izjavi za austrijski dnevni list Prese, Sajdik odmah objašnjava da tezu o "više koherentnosti" u ovoj godini ne treba shvatiti kao kritiku Beograda u prošloj.

Jednostavno, Berlin je zajedno sa Moskvom, Parizom i Kijevom deo takozvane Normandijske grupe. Kako ta grupa predstavlja direktno egzekutivno kormilo, tamo gde je OEBS samo političko-principijelno, normandijski format ostaje "prečica" za svakog ko se bavi ukrajinskom krizom, bez obzira da li je rešava ili samo zloupotrebljava.

Sajdikova izjava simbolički stoji za meru diplomatske "koherentnosti" u jednom evropskom forumu. Srpska koherentnost je prošle godine bila ne napraviti grešku, nemačka koherentnost će ove godine biti institucionalni povratak prava na grešku.

Kultura dijaloga - dijalog kulture

Jedan od problema nemačkog diplomatskog uspeha je u tome da je ta zemlja do nedavno - konkretno, do govora predsednika Gauka na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru pre dve godine - agirala kao mala zemlja.

"Mala" u smislu da se zadovoljavala time da joj je razvoj događaja u Evropi posle Drugog svetskog rata dao za pravo kako je njena nacija opet najvrednija, ekonomija najbolja, a jezik najlakši čim su svi spremni da ga uče.

Iako ekonomski velika, njene su diplomatske misli bile "male", pozadinske, pokrivene i sakrivene kao berlinski Rajhstag u leto 1995. kad ga je upakovao objekt-umetnik Kristo. Nemački patuljasti refleks je verovatno bio posledica toga da se ne može dva puta uništiti Evropa i pola sveta i istovremeno zadržati neopterećeni osećaj za zdravu diplomatsku inicijativu.

Koliko god to zvuči neobično, Nemačka je "novak", pridošlica, sveži član u klubu velike politike. Rečeno u cinizmu Slobodana Selenića, ona na otvorenu diplomatsku binu izlazi "nevine duše i kaljavih cipela".

Tako gledano, čitav niz novijih nemačkih poteza postaje logički razumljiv - od sankcija Rusiji, preko jednostrane suspenzije evropskih zakona (Dablin), do euforičnog igranja na tursku kartu u rešavanju migrantske krize, ili amaterskog uletanja u poljsku klopku o kvalitetu demokratije u Varšavi.

Berlin je neiskusan na otvorenoj bini samo utoliko da mu (opet) fali osećaj sredine puta i predvidljive umerenosti, u svakom drugom on je div koji od prvog nacionalnog ujedinjenja 1870/71 budnim okom posmatra Evropu.

U nizu svečanosti kojima je Štajnmajerovo ministarstvo prošle nedelje obeležavalo preuzimanje turnusa unutar Trojke, izdvaja se ona pod naslovom "Kultura dijaloga - dijalog kulture", održana u utorak u Berlinu, dva dana pre formalne primopredaje u bečkom sedištu OEBS-a.

To je trebalo da bude dostojanstveni momenat političkog trijumfa linije Merkel, uz Mocarta, probranu humanističku inteligenciju i ozbiljne novinare ozbiljnih medija. Tema: Nemačka ukroćena duhom evropskog zajedništva širi mir tamo odakle Evropi stiže samo rat.

Dok kulture razgovaraju, čekamo ih u kafiću iza ugla

Problem je bio, da je između slanja ministrovog govora redakcijama u ponedeljak i njegovog čitanja pred gostima u utorak ležalo više od 24 sata, od čega je mladom sirijskom izbeglici trebalo samo nekoliko sekundi da se umeša u grupu nemačkih turista u centru Istanbula, aktivira pojas sa eksplozivom i digne i njih i sebe u vazduh.

Prvo što se može reći o tom govoru koji je Štajnmajer ipak pročitao jeste sledeća zastrašujuća činjenica: tekst čak nije morao da bude ni bitno menjan. Jedna rečenica iz prvobitne verzije je spominjala pakao terorizma "u Parizu, Istanbulu i drugde".

Ministar je mislio na atentat koji se dogodio ranije jesenas u Istanbulu, ali je rečenica svejedno sačuvala svežinu. Stari atentat, aktuelni atentat, ili onaj od sutra - referenca na terorizam ostaje formular u koji samo treba uneti datum.

Drugo, jedina prava promena u tekstu ticala se Štajnmajerove nelagode jer mu je teroristički čin oteo legitimaciju da govori o Mocartu, kako je izvorno planirao, kopča koja mu je trebala ne bi li uspostavio simboličku vezu između Beča kao grada Mocarta, OEBS-a i nove nemačke diplomatije: "Hteo bih da govorim o Mocartu, ali mi reči ne prelaze preko usana".

Treće, Nemci preuzimaju godišnji turnus nad OEBS-om sa idejom da će - kako bi Laza Lazarević rekao, a Mocart odsvirao - kultura sve pozlatiti.

Naime, iako je u sadašnjoj snazi "nova" u diplomatskoj igri, Nemačka ima jasnu predstavu težine aktuelnih problema sa kojima se suočava mirovni mehanizam OEBS-a. Zato se traži modus rada koji dobro zvuči i istovremeno prikriva činjenicu da Evropa samo kupuje vreme dok odbija da donese bolnu odluku o pomirenju s Rusijom.

U tu svrhu je srpska diplomatija prošle godine koristila metodu ekvidistance između SAD, EU i Rusije, znajući da je u isforsiranom odsustvu realističnih rešenja, najvažnije da samom sebi ne napraviš štetu.

Na srpsku ekvidistancu, sad se nastavlja nemački fokus na kulturu, što je opet neka vrsta dimne zavese za nedostatak efikasnih modela rešavanja konflikata.

"Kultura, muzika i literatura igraće centralnu ulogu u nemačkom predsedavanju OEBS-om", objasnio je Štajnmajer berlinski diplomatski moto za ovu godinu.

Nova ili ne, nemačka diplomatija nije od juče, što dokazuje nijansirana upotreba reči "kultura", definisana tek toliko široko da u sebe ne uključi i ekonomsku saradnju.

"Gde god i kad god je teško ili nemoguće uspostaviti politički dijalog između strana, jačajmo kulturne, naučne i društvene kontakte", kaže Štajnmajer. Poruka - oni trasiraju indirektni, duži, ali zato trajni put u mir.

Na prvi pogled je jasno da je iz tako opisane zaobilaznice ispala ekonomija. U sličnoj prilici bi svaki političar svake demokratske zemlje i bez napisanog govora napamet odverglao frazu "jačajmo kulturne, naučne, ekonomske i društvene kontakte, dok se ne dogovorimo o otvorenim političkim pitanjima".

U javnoj svesti, kultura, ekonomija, nauka i društvo se poslovično doživljavaju kao četiri bliska rođaka, uvek u sporu sa politikom koja "samo svađa ljude".

Ali, nemačkoj diplomatiji su vezane ruke, pa nije bilo drugog nego iz porodice povezanih kulturnih fenomena izbaciti bliskog rođaka ekonomiju. U protivnom, neko bi pomislio da to ministar Štajnmajer na najvišem mogućem nivou dovodi u pitanje logiku i pamet ekonomskih sankcija protiv Rusije.

Ili, još gore, da kod nemačkih poslovnih krugova budi lažnu nadu kako je ekonomija ponovo postala važnija od politike.

Kultura vrti tamo gde para ne sme.