Poslednji samuraj ili fanatik?

Prošle nedelje u Tokiju preminuo je Hiro Onoda, bivši vojnik Japanske carske armije, koji se nakon završetka Drugog svetskog rata skoro 30 godina skrivao u džungli na Filipinima, nastavljajući borbu sa lokalnim snagama reda sve do 1974. godine, kada je konačno položio oružje na poziv nekadašnjeg komandanta.

Onoda je stupio na filipinsko tlo 1944. kao mladi oficir bezbednosti, odmah po završetku obuke tokom koje je učio veštinu gerilskog ratovanja i vojnu propagandu.

Njegov zadatak je bio da na ostrvu Lubang organizuje otpor protiv nadirućeg američkog neprijatelja, ali su japanske snage već bile prinuđene na povlačenje, tako da se sva njegova delatnost praktično svodila na organizovanje evakuacije japanskih trupa sa Filipina.

Kada su u februaru 1945. godine preživeli japanski vojnici bili ukrcani na brodove i avione, Onoda i drugi specijalno obučeni oficiri ostavljeni su na Lubangu sa zadatkom da gerilskim akcijama izazovu nered i paniku u pozadini američke vojske i tako otežaju njeno dalje napredovanje kroz Pacifik.

Onodi je njegov nadređeni pri odlasku ostavio u amanet zapovest da nastavi borbu kao gerilac tri do pet godina, dok se japanska armija ne vrati na Filipine.

Međutim, američke snage su se vrlo brzo dokopale Guama i južnog japanskog ostrva Okinave, te otpočele kampanju nemilosrdnog bombardovanja glavnih japanskih ostrva koja je okončana bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki.

Neverovatno razaranje prisililo je državu na ono što se japanskom vojnom duhu činilo nezamislivim - bezuslovnu kapitulaciju.

Tokom 30 godina provedenih u džungli Onoda se hranio kokosima, bananama i divljači, te povremeno pirinčem i goveđim mesom koje je krao od filipinskih seljaka.

U tom periodu američka vojska i filipinske vlasti, kao i japanski građani, u više navrata su tragali za njim i njegovim kolegama, pripadnicima japanske vojnoobaveštajne službe, koji su se po iskrcavanju američkih trupa na Filipine pred kraj rata povukli u džunglu.

Nakon kapitulacije Japana u avgustu 1945. godine, Amerikanci su u više navrata iz vazduha bacali letke u kojima su pozivali japanske vojnike zaostale u džunglama jugoistočne Azije da se predaju jer je rat završen.

Onoda i njegova tri saborca ovo su shvatili kao ratnu propagandu i nastavili da se skrivaju u divljini, živeći spartanskim životom u teškim uslovima, izloženi opasnosti od zmija i infektivnih bolesti koje prenose komarci i pacovi.

Predaja tek na intervenciju ratnog komandanta

Pet godina posle završetka rata jedan od četiri japanska gerilca sa Lubanga predao se filipinskim vlastima, ali su Onoda i još dvojica nastavila da pružaju otpor poterama, ali i pljačkaju stoku u filipinskim selima.

U tim okršajima dva Japanca su poginula, tako da je Onoda početkom sedamdesetih ostao sam na brani cara i otadžbine, duboko iza neprijateljskih linija.

Filipinska armija bacala je iz vazduha pisma i fotografije njegove porodice i fotografije ne bi li ga ubedila da je rat završen, a u više navrata je i razglasom pozivan da se preda.

Uprkos svemu, on nije popuštao sve dok 1974. njegov bivši nadređeni oficir nije lično došao po njega na Filipine i saopštio mu da povlači naređenje o nastavku pružanja otpora, koje mu je izdao 1944. godine.

Onoda je tada napustio džunglu i predao svoj oficirski mač, japansku katanu, filipinskom predsedniku Ferdinandu Markosu, koji mu je taj mač odmah vratio, amnestirajući ga od ratne odgovornosti.

Tako, nakon pune tri decenije, u 52. godini života Onoda se vratio u svoju zemlju gde je dočekan kao heroj i smesta postao zvezda.

Japanci su već davno bili izgubili iluzije o militarizmu i bespogovornoj službi diktatorskoj državi, ali uprkos tome, Onoda je dočekan sa divljenjem kao otelotvorenje tradicionalnih japanskih vrlina samožrtvovanja i apsolutne posvećenosti dužnosti koje su nestajale u moru besmislenog materijalizma savremenog potrošačkog društva.

On se i obogatio zahvaljujući velikom honoraru koji je dobio od izdavača za knjigu o svom životu i borbi u filipinskoj džungli.

Izjavio je da je sve vreme života na Filipinima bio u potpunosti posvećen dužnosti prema caru i otadžbini i da nije razmišljao šta je dobro ili loše za njega kao pojedinca.

Ipak, kada je saznao da je rat bio brzo završen i da je uzalud proveo tri decenije u džungli, briznuo je u plač i priznao da se osetio glupim.

Kasnije je jednom prilikom i rekao da bi voleo da ne mora da spava i jede kako bi imao dovoljno vremena da nadoknadi sve što je propustio u te tri decenije.

Uprkos pažnji koja mu je ukazivana i određenoj dozi kajanja za propuštenim, Onoda je bio razočaran onim što je video u Japanu sedamdesetih.

On nije mogao da prepozna svoju zemlju. Japan je sada bio američki saveznik, a strane vojne čizme marširale su po bazama širom zemlje.

Japanski gradovi sravnjeni do zemlje uz milionske žrtve sada su već bili potpuno obnovljeni a Japan država sa najvećim ekonomskim rastom u svetu, ali car više nije bio božanstvo, već prosto simbolična figura, a građani povučeni u sebe i nevoljni da pričaju o ratnoj prošlosti.

Onoda je za to okrivio levičare, i, pristupivši malobrojnoj militantnoj desnici, izjavio je da ništa ne zamera Amerikancima, jer je njihov cilj, slabljenje Japan, bio jasan i poznat, ali da se razočarao u svoje zemljake.

Već naredne godine se iselio u Brazil, gde se u tamošnjoj japanskoj iseljeničkoj zajednici bavio poljoprivredom. Skoro deset godina docnije ponovo se vratio u Japan, oženjen, te otpočeo biznis držanje kampova koji uči decu preživljavanju u prirodi.

O Onodinoj smrti javnost je obavestila vlada, a možda više nego japanski, o njoj pišu strani mediji, fascinirani njegovom životnom pričom, ali i činjenicom da su pored Filipina, i u Indoneziji i na ostrvu Guamu sedamdesetih pronađeni japanski vojnici koji su se krili od lokalnog stanovništva čitave tri decenije nakon završetka rata verujući u povratak japanske carske vojske i izbegavajući ono što se u samurajskom vojnom kodeksu smatra najvećem mogućom sramotom, a to je da živi padnu u ruke neprijatelju.

Onoda je živeo najduže od njih dočekavši 92. godinu života.

On je, međutim, verujući da rat i dalje traje, ubio čak trideset i ranio blizu 100 Filipinaca, od kojih mnoge nedužne seljake, koje je doživljavao kao neprijateljski nastrojeno stanovništvo.