Денис Куљиш, одлазак најјачег гласа Хрватске

Денис Куљиш је био један од најзначајнијих креатора хрватске медијске сцене. За разлику од својих југословенских савременика упоредивог новинарског домета и спремности да у јавности праве тектонске поремећаје, пре свих Александра Тијанића, остао је дисциплинован и избегао да званично искорачи из новинарства међу оне којима се новинари баве.

То не значи да није у одређеној мери био протагониста догађаја о којима се писало и да у завршници каријере није дискредитован као неко ко је важан шраф у њиховом нестанку. Преминуо је у 68. години.

Каријеру у новинама почео је још седамдесетих година, када је радио за Омладински тједник, Полет и Студентски лист – детаљније о томе можете видети у ХРТ-овој играној серији "Црно-бијели свијет".

У периоду када су омладински и студентски листови истовремено артикулисали и контолисали политичке алтернативе и продоре на културној, пре свега музичкој сцени, Куљиш је био у епицентру тога.

Куљишев новинарски нерв да препозна тему и тренутак да се она пласира у јавност, његов колега Ненад Полимац у Јутарњем листу пореди са способности Роџера Ејлса приказаној у серији "Најјачи глас".

О тој серији сам писао а сва је прилика, ево сада када је евоцирана и због Куљиша, да ће она своја препознавања тек имати у нашој јавности.

Убрзо прелази у новине главног тока, Вјесник, касније уређује Старт, један од листова које памтим као нешто врло шминкерски и кул из детињства у СФРЈ, да би већ 1989. године основао медијско предузеће "Медија прес", које ће издавати чувени Глобус, први независни политички недељник у Хрватској.

Глобуса се јако добро сећам такође из детињства као обимне и интересантне новине која је имала утицај далеко изван Загреба.

Национал и Плејбој

Да није било Куљиша, можда један млади студент права који је јако добро познавао војна питања не би постао Мирослав Лазански каквог данас познајемо, а који је ето такође на крају ипак напустио новинарство и као амбасадор Србије у Русији и званично прешао иза тастатуре међу оне о којима се пише.

Каснијим фузијама и пословним потезима, "Медија прес" израста у нешто веће, Куљиш се са својом екипом осамостаљује и оснива Национал, који ми као љубитељу новина повремено долази у шаке за време сукоба и у фокус наше јавности стиже много касније, после Петог октобра, када се у тој новини расплиће регионална дуванска афера.

Но, тада је Национал више био новина Иве Пуканића, Куљиш је био на другим задацима. Важно је напоменути да Национал зли језици касније називају пионирским медијем рекеташке провенијенције, премда је таквих новинара било и у државним медијима у периоду СФРЈ, али то је све део Пуканићеве а не Куљишеве епохе.

Куљиш је дотле већ постао бренд, па не чуди да је њему било препуштено надгледање српског и хрватског издања Плејбоја, окушао се на телевизији са ток-шоуом "Култ личности", а покренуо је читав низ новина које нису успеле да заживе у различитим форматима.

Стога последњу деценију проводи махом као колумниста у штампи и на интернету.

Књиге о Титу 

У том периоду, Куљиш постаје и сјајан саговорник у разним приликама, својеврсна медијска личност, наш одговор на француске "брзомислеће" интелектуалце, и сасвим сигурно ће још јако дуго бити на врх језика новинарима када буду бирали госте за разне тематске емисије. Рецимо, јако би било занимљиво сазнати шта би Куљиш рекао о серији "Најјачи глас"...

Збирка Куљишевих текстова "Мајмуни, гангстери и хероји" може на свакој полици са књигама стати одмах уз Тијанићев "Тајни живот Срба, Хрвата и Словенаца" као једно од најбољих издања тог типа објављено на нашем језику. У младости је писао шпијунске романе по узору на Ијана Флеминга и Лена Дејтона, али их није објавио јер није било интересовања.

На крају је ипак објавио роман "Хрватски бог Меркур", али није испунио обећање да ово буде тек део серијала политичких трилера.

Са ријечким историчарем Вилијамом Клингером објавио је две књиге о Титу. Нажалост, пре неколико година Клингер је убијен у Њујорку под крајње бизарним околностима о којима би било занимљиво прочитати Куљишеву детаљну разраду.

Био је новинар изузетног стила који је у текстовима волео да се бави разним хипотезама и доноси узбудљиве закључке, од којих многи јесу били крхки, суочени са информацијама које имамо, али су увек проширивали подручје размишљања о појавама које обрађује.

Временом, Куљишеве теорије добијале су тенденцију да постају све радикалније и теже за верификацију, али и даље је потписивао врхунску прозу.

Последњи див опатуљене професије 

Пре неких десетак година у хрватској јавности почиње да се суочава са јаким отпором млађе генерације новинара, да би пре осам-девет година то прерасло у полемику са Јерком Бакотином, додао бих доста неупечатљивим за тастатуром.

Бакотина је испровоцирала Куљишева теза да одумиру прави новинарски велемајстори, и ударио је на питање ко су Куљишеви послодавци, да ли он пише истину итд.

Међутим, ни Бакотин ни генерација коју је покушао да заштити нису оставили ниједан споменик новинарству у служби друштва којим би засенили оно чему се Куљиш на крају посветио – а то је уклањање истине у случајевима када омета наше уживање у стварности.

Уосталом када је, на крају крајева, истина могла да поквари утисак бритких колумни Тирнанића, Тијанића, Куљиша, Луковића, Цвијановића или Панчића, које су и кад су лагале успевале да буду врхунска проза и проширују наше видике и уводе нове углове гледања.

На крају, у епохи у којој је јако тешко бити новинар од формата, а нарочито у околностима када је квантитет садржаја постао императив због интернет портала, Куљиш је ипак успео да опстане и очува се као фактор.

Данас живимо у периоду када новинар који може набавити вест о ванбрачним авантурама фудбалера издавачима вреди више од врхунског колумнисте, и то генерално обесхрабрује сазревање наследника свих оних имена која сам побројао.

Када се на то дода и потонуће медија у вербалну агресију и неурачунљивост као правило а не изузетак, овакви ауторски гласови ће се у новинарству све теже јављати. А како их тржиште буде мање вредновало, подржаваће их неко други, и очекивати да раде у његовој служби.

Глуви моћници 

У свему томе, наравно, не би било поштено не елаборирати и велику примедбу која је стављана Куљишу на душу, а то је да знатан део каријере ради у служби појединих моћника, а не јавности.

Да ли се то може тумачити као његова кривица ако погледамо шта је све постигао у каријери или уписати на рачун друштва у коме ни човек са таквим постигнућем не може да избори аутономију, остаје тема за расправу.

Лично, стојим при овом другом ставу јер је таква судбина задесила многе Куљишеве колеге и савременике широм бивше Југославије.

Стога, штета је што сами моћници нису препознали интерес да таква пера оставе да буду слободна и евентуално прочитају нешто корисно за себе, уместо нечег похвалног о себи.

Куљиш је део генерације новинара која сада полако одлази са професионалне сцене и ту видимо каријере које су везане за по два-три велика медија и читав низ малих и неуспелих.

Далеко је то од оних старих доајена код којих се читава каријера могла сагледати кроз призму једног или два велика издања.

Шта ли тек чека ону генерацију која долази после Куљиша, која ни сада, док је активна, још за живота не може да сабере где све ради и објављује.

Контрола и труљење 

Денис Куљиш је човек који нам је оставио неке медије који су постали прототип организације новина на нашим просторима који и даље функционише.

ДНК Глобуса и све оне утицаје које је сам Куљиш преузео из страних медија па локализовао данас препознајемо у нашим недељницима. Исто тако формати у којима се он изражавао упркос скепси издавача и даље остају нешто чему новинари стреме.

Његови текстови су покушали да предвиде, испрате и рекапитулирају наш историјски бродолом и све што се дешавало око њега.

Пре тога они су говорили о једном друштву које је наизглед строго контролисано, а у ствари трули; после тога о друштву које наизглед трули, а у ствари је строго контролисано.

Умео је да пронађе малу причу и у њој препозна механизме ширих друштвених кретања, понекад на неочекиваним местима као што су естрада или маргина.

Ако су кад Куљишеви текстови одлазили далеко од истине, то данас гледам као добродошао слој естетизације нечега што је ионако на крају, упркос нашем труду и надама да ће бити боље, на крају било онако како мора.