Проширење ЕУ, између аутоматике и садизма

Европска унија има паметнија посла него да се бави Балканом. Као фрустрација, као нервоза над нагомиланим, наизглед нерешивим проблемима региона, такав став је разумљив. Са једном исправком – није Балкан сам себи нагомилао све, чак не ни највећи део проблема због којих данас многима изгледа као политички спаљена земља.

Потенцирано британским случајем, ЕУ активности се ових дана често представљају у шемама, дијаграмима и картографисаним процесима, на енглеском такозваним "роад-мапс". Шеме поједностављују, али добро хватају суштину.

Ево како, шематски представљено, изгледа простор Балкана у последње три деценије: Бивше југословенске нације нису знале како да реше међусобне проблеме, па су у помоћ позвале ЕУ, тада још под другим именом (ЕЕЗ).

ЕУ није знала како да реши проблеме, па је позвала Сједињене америчке државе. Заједничким снагама, ЕУ и САД су на Балкану створили неодрживи архитектонски конструкт и сами себи честитали на добро обављеном послу. Нобелова награда за мир (Марти Ахтисари, 2008.) била је круна на балканском хаосу.

У међувремену су се подигле Русија, Турска и Кина, схватиле да су ЕУ и САД само додатно запетљале ствар и онда се и оне што политички, што економски убациле у регион.

Тако је створена синтагма о "вакууму" на Балкану. Тамо где нема Запада, тамо влада вакуум мање вредног политичког живота - Балканци и азијске силе које су се неочекивано, без дозволе, подигле на ноге.

Horror vacui

Сад Азија "петља" на Балкану: Кина која нема никаквог културног афинитета према Европи у целини; Турска која је читав деветнаести век, до почетка двадесетог, крвљу и ратовима избацивана с Балкана; Русија која је стигла касно и изгубила несхватљиво у полуаматерски одиграној игри у Црној Гори и Македонији.

Зашто би се Европска Унија сад уопште убацивала на Балкан, кад су у региону нарасли проблеми безизлазног типа?

Осим што ауторка овог текста детектира невероватни културни расизам у актуелним конотацијама термина "вакуум", који као црвена нит кружи европским и америчким анализама стања на Балкану, постоји још једна, чисто техничка замерка.

Вакуум значи празно. Будући да га Запад користи у односу на своје присуство, то би значило да је Балкан испражњен, или да је у процесу пражњења од западних амбиција и интереса, као и снага које их осигуравају физичким присуством.

Чињенице потврђују супротно. Американци су војно присутни на Косову; у НАТО су ушле Словенија, Хрватска, Црна Гора, Албанија, ускоро ће и Северна Македонија; Грчка одавно, Бугарска и Румунија од 2009.

Сваке године испочетка, НАТО покушава да Босну и Херцеговину укључи у чланство. У Босни су до пре 15 година биле НАТО трупе, сад су операцију преузеле војне снаге ЕУ (ЕУФОР). Србија и Босна су чланови НАТО програма Партнерство за мир.

Како стоје ствари у односу на ЕУ? Чланице Уније су Словенија, Хрватска, Бугарска, Румунија и Грчка; Црна Гора и Србија преговарају; Северна Македонија и Албанија су хтеле да преговарају; Сарајево и Приштина би хтели да преговарају, али не могу да докажу затворен процес државности.

Кад се све сабере, то је прилично војно и политичко присуство Запада у региону, пре гужва него вакуум.

Запад реагује на ситуацију коју из властите перспективе доживљава као празни простор. ЕУ наравно није само Запад, у њој је на делу више интереса, али како две главне силе, Француска и Немачка јесу, прва увек била, друга полако постајала после 1945, онда се и ЕУ у оперативном смислу може назвати Западом.

У односу на Балкан, Запад почиње да показује симптоме фобије "horror vacui", што је термин који се данас превасходно користи у историји уметности. То су они рељефи из старијих епоха, некад и модернистичке слике из прошлог века, где је сваки квадратни сантиметар покривен фигурацијом. Све попуњено, осликано, орнаменти и декорације где год поглед сеже, зато што се друштва која стварају такву уметност боје празног простора.

Све у страху од вакуума, Запад је од деведесетих година систематски преко ширег Балкана пребацио мрежу својих војних, политичких и, недовољно, економских интереса; темељно попунио простор, али како према том региону и даље има углавном рефлекс контроле, али не и осећај одговорности, доживљава га као - празан.

Обећање, лудом радовање

Северна Македонија је последњи случај где је на делу амбивалентни однос Запада према пуно-празном простору Балкана.

Македонцима је обећано да ће са њима бити отворени приступни преговори кад промене име и престану да присвајају делове грчке античке историје. Прошлих месеци није било политичке трибине у Бечу, није било изјава немачких и аустријских политичара посвећених региону, а да се случај Грчке и Северне Македоније није апострофирао као коначни продор у балканској негативној политици, парадигма на коју сви у региону треба да се угледају.

Као што су се Скопље и Атина договорили, "и ви ћете једног дана", поручивано је са таквих места Београду и Приштини.

Сарказам који се после недавног самита у Бриселу уселио у изјаве типа "будите као Северни Македонци па ће вам бити добро" није чак ни камуфлиран. Београд сада има у рукама непобитан доказ да Европска Унија нема осећаја одговорности према консеквенцама насталим на основу њене политике на терену, само дифузну грижу савести.

Код Приштине је мотивација нешто другачија, иако је резултат исти. Она ионако одбија сваку инстанцу која јој не даје апсолутну, безрезервну подршку, а како то ЕУ не чини, Приштина се још месецима раније прешалтовала са ЕУ на Вашингтон и Лондон.

Минхенски СДЗ: "Сигурно, ни једна земља нема аутоматско право да уђе у ЕУ, само зато што се на карти налази западно од уралског планинског ланца. Наравно да заинтересоване земље морају да испуне све услове, нормално да се ЕУ плаши кад помисли колико исхитрено је некима отварала врата. Али сад због тога прогласити паушалну блокаду Албанији и Северној Македонији, како је то учинио француски председник Макрон? При томе се, пазите сад, и не ради о уласку или неуласку, већ о томе да треба почети преговоре који ће трајати годинама и бити отвореног краја. Па ЕУ је то чврсто обећала Македонцима, да би их навела да промене име државе! Почети преговоре са Скопљем, значи том измученом региону отворити перспективе и дати сигурну оријентацију. Русија, Кина, Саудијска Арабија: конкуренција не спава на Балкану, убацује се у простор. Макронови мотиви су пре свега политички, њему Марина Лепен маше пред носем високим бројем албанских азиланата у Француској. Али десне популисте Макрон неће ослабити тако да их имитира. Европа не постаје јача тиме што крши дату реч."

Франкфуртски ФАЗ: "За нешто више од обичне цивилизоване љубазности, Ангели Меркел и Емануелу Макрону недостаје снаге: нова ЕУ-Комисија, регулација извоза оружја, ЕУ проширење, где год се погледа, њима од руке полази само одлагање."

Швајцарски НЗЗ, у тексту под насловом непланиране вулгарности "Један хоће напоље, два унутра": "Скопљу и Тирани је ЕУ обећала зелено светло за почетак преговора. Северној Македонији ако попусти у прастарој свађи са Грчком око имена; Албанији ако темељно реформише правосудни систем. Упркос томе, већ је на министарском нивоу у Луксембургу прошлог уторка дошло до свађе: И поред тога што је Европска комисија потврдила да две земље испуњавају услове за преговоре, Француска је то категорично одбила, Холандија и Данска су такође биле против. Немачка реакција је "ми смо врло разочарани". Не можемо погазити оно што смо им већ неколико пута обећали, жалио се немачки министар за европска питања Михаел Рот. Осим тога то је и недопустиво, јер се друге силе као Кина или Русија убацују у празнину коју на Западном Балкану оставља ЕУ замор од проширења."

Добар део медија нема коментаре на Макронов балкански маневар, само преносе информације са бриселског самита на коме су Скопље и Тирана добили коначан одговор да нема ништа од преговора. Коначан барем за наредних седам месеци до ЕУ самита у Загребу идућег маја. 

Бечки Стандард је категорија за себе. Тај лист нема коментар, али спомиње једну француску аргументациону линију коју нико од медија немачког говорног подручја није пренео, или схватио на тај начин.

Стандард: "Осим црвеног светла за Албанију и Северну Македонију, Француска и Холандија би хтеле официјелну могућност да се пониште већ отпочети процеси прикључења."

ЕУ тренутно преговара са Србијом, Црном Гором и, ту заиста без икакавих помака, са Турском.

Врло интересантна реченица, с обзиром да је нема ни у једном извештају из Брисела. У сваком случају не тако директно да су Париз и Хаг нешто активно тражили, више у смислу да се нечег пасивно боје.

У доследној интерпретацији, то би значило да су Француска и Холандија тражиле да се пониште преговори са Црном Гором и Србијом. Са Црном Гором су отворена сва поглавља, са Србијом се иде, садистички споро, према половини.

То би ишло много даље од онога што већ годинама тражи Аустрија, да се преговори са Турском прекину, као што и јесу. Ишло би се на то да се неко избаци из школе иако је положио условни пријемни.

Бечки Стандард је, поготово кад за њега пише Аделајд Велфл, а углавном само она пише о Западном Балкану, неподношљиво про-косовски и про-албански лист. Није да су други медији про-српски, али углавном се труде да оптички, некад и стварно, остану на неутралним позицијама према Балкану.

Бечки Стандард не, он емотивно у потпуности стоји уз Приштину, спреман да рационализује сваку политичку авантуру њених власти. 

Аделајд Велф: "Проширење је већ годинама на леду. Реформе у Северној Македонији су пробудиле наду. Зато је сигнал за читав регион катастрофалан, јер је сада процес проширења за све доведен у питање. Реформа ЕУ није сама по себи у супротности са отварањем нових преговора, оба процеса би могла да теку паралелно. Макрон је то тако и рекао у Београду прошлог јула. Сада је очито опет променио мишљење."

Катастрофа или алтернатива? 

Осим Стандарда, ниједна анализа у медијима, ниједна изјава политичких актера не доводи у питање већ постојеће преговоре. Истина, они се вуку, али нико најновију одлуку о Скопљу и Тирани не преноси на Београд и Подгорицу.

Стандард и Велфл су нешто као гласноговорници албанских политичких опција - индиректни, али обавештени. Кад се у том листу појави нешто што другде није, значи да су то идеје и интерпретације онако како су у оптицају у Приштини, ређе у Тирани.

Нема сумње, одлука са ЕУ самита је тежак ударац не само за Тирану и Скопље, већ и за Приштину. Спроведена доследно, могуће поновљена у мају идуће године, она значи да ће Албанци ускоро престати да буду несретни због таквог европског става и искористити га као шансу да пређу на алтернативни план - отварање албанског питања у читавом региону.

Друго им не преостаје. На тренутке изгледа као да ЕУ намерно ствара ту врсту "вакума" на Западном Балкану, чекајући да се оконча државотворни процес на подручју између Србије и Грчке.

Али приписивати Европској унији толико интенције и свесног планирања било би преамбицизно за стање у коме она објективно јесте од кад Велика Британија излази, а Француска своју домаћу политику води као европску.