Још једном о Блајбургу

По образовању историчар, по професији новинар, Карл Петер Шварц (рођен 1952. у Вилаху, аустријска Корушка) био је дугогодишњи дописник из источне и југоисточне Европе за аустријски дневни лист Пресе и немачки FAZ (Франкфуртер алгемајне цајтунг). Између 1996. и 2000, у време другог таласа распада Југославије (први талас 1991–1995), Шварц је радио као заменик главног и одговорног уредника споменутог аустријског листа, што му је оснажило позицију и блиског праћења догађаја и утицаја на јавно мњење немачког говорног подручја.

Његов коментар објављен у листу Пресе 17. 5. 2018. нуди тачно ону врсту аргументације којом се организатори блајбуршког скупа покривају још од првих дана "слободе", што ће рећи од проглашења самосталне Хрватске 1991/92. – да је то опело за мртве, које треба оставити на миру, једнако као и мртве којима се оно поје.

У тексту се налазе и неке директне материјалне грешке, на пример, ауторова тврдња да никад ниједна истакнута особа са хрватске социјалдемократске левице није присуствовала комеморацији на Блајбургу.

То је, међутим, мањи проблем. Шварцов текст је парадигматски за ону школу мишљења која, док пребире по ситним жицама хришћанског милосрђа, намерно затвара очи пред модерном употребном вредности блајбуршког скупа за ревизионистички покрет што актуелно тутњи Хрватском.

Сличних коментара овде има, иако они не представљају већинско мишљење. Овај је изабран само због лоше прикривене агресије, проминентности медија у ком је објављен и професионалног угледа аутора. Пажљиви читалац ће приметити – нису закључци из коментара увек погрешни, колико су у логичком смислу "спиновани".

Блајбург: О обичају примереног сећања на мртве

(Превод текста Карла Петера Шварца који је објављен у Пресеу 17. 5. 2018)

Унутар пола века, Хрвати су доживели два грађанска рата. Аустрији би боље било да престане да им дели лекције о култури сећања.

"Parturien montes, nascetur ridiculus mus" – тресла се гора, родио се миш (Хораз). Утихнула је медијска бука око "највећег фашистичког сусрета" који се наводно прошле суботе (12. маја) одвијао у Блајбургу.

Тамо се мирно као и сваке године до сада окупило на десетине хиљада Хрвата како би на миси сећања одали почаст земљацима које су у мају и јуну 1945. масакрирали комунистички партизани.

Правила која је диоцеза Гурк договорила са хрватском црквом су испоштована.

Аустријска полиција је опуштено обављала свој посао. Било је, као и сваке године, неколико хапшења и полицијских пријава. Новинари који денунцијацију схватају као своју професионалну дужност су вукли егзекутиву за рукав и цинкарили ко би испод мајице могао да сакрива истетовирано "У".

Да ли су се неонацисти, као што се могло чути уочи скупа, за време мисе повезали и после оченаша разменили визиткарте, није поуздано.

На протестном скупу у близини појавило се свега стотинак "антифашиста". У Немачкој блајбуршки скуп није занимао чак ни леве медије, иако се у старту чинило да се у жестоком секундарном узбуђењу солидаризују са аустријским колегама.

Какав пораз за нашу аустријску левицу! Пропаде им јединствена шанса да овој влади толерисања (Курц) и промоције (Штрахе) докажу директну подршку фашистичкој акцији, успут још и распале по Католичкој цркви.

Много је година Аустрији било потребно после слома нацизма не би ли се коначно ослободила менталитета грађанског рата.

Хрвати се суочавају са још горим историјским наслеђем. Након доласка Немаца, у Хрватској се у име жељно очекиване националне државе формирала најкрвавија од свих балканских диктатура.

Јасеновац, највећи међу више од 20 хрватских концентрационих логора, симболизује усташки терор, чији је декларисани циљ био без остатка "очистити" земљу од Срба и Јевреја.

Бројно, углавном млађе свештенство се прикључило фашистима, међу њима и велики број екстремно националистичких и фанатичних францисканаца из БиХ; успут, и два бискупа.

"Пракса је била таква да би, заједно са дивљим бандама, усташко војно свештенство под претњом оружја спроводило масовна конвертирања српског сеоског становништва", пише Клаудија Штал (Claudia Stahl) у изврсној биографији загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који се, како доказују многи документи, увек одлучно супротстављао усташама.

Грађански рат је настављен у Корушкој, кад су Британци у мају 1945. више од 200.000 заробљених антикомуниста предали Титовим партизанима, а они у само неколико дана и седмица убили половину тог броја.

Корушки историчар Флоријан Томас Рулиц (Thomas Rulitz) детаљно описује те догађаје у својој књизи "Трагедија Блајбурга и Виктринга".

Тито је једини међу масовним убицама великог формата у 20. веку који се и данас поштује, иако његови злочини навелико надмашују оне почињене од стране других комунистичких диктатора.

Оно што се догодило пре и после 1945. је у историји већ одавно темељно истражено. Али ни конзервативци ни бивша комунистичка левица у Хрватској не прихватају такве резултате (Другог светског рата, прим. В. К.).

Деведесетих година прошлог века је великосрпска агресија још једном дала храну хрватским националним ресентиманима. Још једном је историја претворила злочинце у жртве, а жртве у злочинце.

Пре девет година је загребачки надбискуп и кардинал Јосип Бозанић први пут посетио спомен-комплекс Јасеновац.

На хрватској левици се још ниједан политичар није усудио да дође у Блајбург и тамо ода почаст Титовим жртвама.

Хрвати требају времена. Кад им се Аустријанци мешају, они само доцирају и подгревају старе конфликте, што Хрватима није потребно.

Хрватска: Све време овог света

(Дивља аргументација у јуришу: Реплика на коментар Карла Петера Шварца)

– Текст Весне Кнежевић, објављен у Пресеу 23. 5. 2018. године

Доста је времена прошло од када сам последњи пут наишла на тако грубу врсту оправдања, којом се фабулира у коментару "Блајбург, о обичају примереног сећања на мртве".

Ако се овде неко пита, како је тачно деведесетих година у медијским фабрикама мржње у Србији и Хрватској једна чиста информација мучена и спинована пре него што би се довољно дотерана пустила у јавност, одговор је – управо тако. Тенденциозно, намћорасто, безобзирно.

Овде само о најважнијим аргументационим линијама аутора:

– Новинари су тужибабе најниже сорте. Уместо да се праве да не виде усташку симболику која ту и тамо издајнички провири испод одеће учесника, уместо да достојанствено гледају на другу страну, они су такве пријављивали код егзекутиве.

Први Шварцов постулат према томе гласи: Пристојни новинари то не раде! Они не денунцирају неонацисте, посебно не оне са страним држављанством. Хрватима је потребно време пре него што схвате да се данас тако украшен у ствари не излази на улицу.

– У поређењу са Аустријанцима, Хрвати морају да претресу и обраде много страшније историјско наслеђе. То би био други Шварцов постулат.

Али одакле уопште та идеја, да је историја била милосрднија према Аустријанцима него што је била према Хрватима? Погледају ли се Аустријанци на историјској бини, у пакету са свим стварним и симболичким поразима, они се чак појављују као грандиозни губитници.

Да ли то сад значи, они смеју да марширају около окићени нацистичким девоционалијама...?

Осим тога, која је то институција овлашћена да мери тежину националних историјских хаварија, па да онда најлошије позициониранима великодушно нуди моралне рабате?

И да ли други Шварцов постулат важи само за Хрвате, или га је могуће применити и на друге несрећне нације? Срби су, на пример, патили 350 година под османском владавином; тешка судбина.

Како се нико није сетио да им деведесетих година одобри попуст за Милошевићеву политику? Па вероватно због тога што то није европска пракса, а није јер се националне судбине не могу користити као изговор.

– Најштетнији је трећи Шварцов постулат. Он гласи отприлике овако: Хрвати су управо били на стартној линији да отворе процес менталног и емотивног прочишћења у односу на наслеђе НДХ, кад их је погодила великосрпска агресија почетком деведесетих година. То је не само зауставило процес, већ "још једном злочинце претворило у жртве, а жртве у злочинце".

Парадигму злочин–жртва нису дакле окренули на главу сами Хрвати, већ је то за њих учинио главом и брадом хегелијански дух историје.

Хрвати таман били спремни да националну фусноту грађанског рата извуку из контекста светског рата и сепаратно је обраде, али не, није им се дало, јер је великосрпска агресија "још једном" прекинула тај процес.

И сад више немају воље да наставе. Нека се други народи забављају тиме, они, нација тако трагичне судбине, још само желе да искористе свој историјски рабат.

То је тако инфантилна аргументација – Срби су криви ако Хрвати данас нису спремни да НДХ виде као оно што је она објективно била, квислиншка држава, која је превасходно убијала за властити, а тек онда за Хитлеров рачун.

Још је гора следећа логичка импликација из постулата број три: Ако некоме данас жртве из Јасеновца изгледају као злочинци, а злочинци из Јасеновца или Јадовна као жртве, одговорност лежи на (велико)српској страни.

– Четврти Шварцов постулат – хрватска левица само погоршава ситуацију, тиме што се нико од њених представника не усуђује да "Титовим жртвама у Блајбургу ода дужно поштовање".

То је дебела лаж. Социјалдемократски премијер Ивица Рачан је 2002. посетио спомен-комплекс у Блајбургу и положио венац. Ствар, међутим, тиме није постала боља, јер се хрватска десница тек тада осетила потврђена у свом праведничком бесу.

– Из свих до сада излистаних постулата, на крају се појављује врховни: У модерном хрватском бићу у суштини и данас бесни стари грађански рат. Зато је потребно уздржати се од било каквог мешања са стране, оно би тај процес прекинуло "још једном", те Хрвате заувек гурнуло у наручје нацистичком духу времена. Укратко, Хрватима се мора дати још времена.

Зашто, за шта? Прошле су 73 године. Колико их још треба? Без неког пристојног рока, могло би се насести на криву претпоставку да су неофашисти само несхваћене душе које се сламају под тежином преуске историјске интерпретације.