Перовић: Црногорски језик највредније икада створено

"Својим светоназорним, филозофским, лексичким, семантичким, семиотичким, синтактичким и прагматичким могућностима – избрушеним у историјским језичким радионицама црногорског народа – наш је језик могао бити по мери Његошевог генија", каже Перовић за подгоричке Дневне новине.

Иначе, на данашњи дан 2009. године црногорској јавности представљени су Правопис и Граматика, што је, како каже професор Перовић, био доказ да Црна Гора није језички мртва.

Перовић тврди да се из године у годину све снажније и све упорније, посебно у већини електронских медија, спроводи "катастрофална језичка антиполитика" чија су битна обележја: општа екавизацијска окупација простора јавне јечи, прогон акценатског система црногорског језика, неодољиво наметање "духа" и говора тзв. "Ибарске магистрале", насртање екавицом на образовни систем Црне Горе (почев од предшколских установа, па навише).

Говорећи о Правопису црногорског језика, чији је Перовић један од твораца, каже да је тај први званични Правопис црногорскога језика значио побуну против свих црногорских самозаборављања, укорењивања комплекса инфериорности и негирања да Црногорци имају свој језик, традицију, историју, културу, верско биће.

"Правопис је моћни доказ да Црна Гора није духовно ни језички пропала", навео је Перовић.

"Великосрпски рад на расцрногорчивању Црногораца свој магистрални смер увек је имао у стратегији уверавања Црногораца да им је језик архаичан и безвредан, чак и 'непостојећи'. Главни носиоци тога рада нимало нису марили да ће бити ухваћени у противречју, јер истовремено негирају постојање црногорског језика те присвајају и посрбљују све моћне духовне творевине настале на том 'непостојећем' језику. Многи Црногорци су интериоризовали њихов подли наговор и с генерације на генерацију почели преносити митологем о 'непостојећем језику'. Неки међу њима су властити језички суицид кукавно наплаћивали у Београду, Новом Саду, Титограду, Подгорици и Никшићу", додао је Перовић.

Нагласио је да "са суицидом у језику иде одбацивање личног и националног идентитета и достојанства".

"Тако су они прихватали инфериорност никоговића којима 'свака тица може променит правац'", истакао је Перовић.

Тврди да су тако настали "модерни" Црногорци који себе презиру, па чак и своја презимена акцентују туђим акцентима.

Мучно је, каже Перовић, њихово стропоштавање преко руба памети мерити са истинском вредношћу црногорског језика.

Према његовим речима, црногорски језик једино не ваља данашњој политикантској и незналачкој полуинтелигентској скоројевини и "медијској" клатежи која са свих страна силовито и плански, двадесетчетворосатно с већине тзв. медија запљускује Црну Гору омразом према њему.

"Та 'лингвистичка' охлократска клатеж одбацује брилијантску дијадему црногорског језика, да би своју имбецилност закитила безвредним и одвратним ђинђувама с познатих језичких бувљих пијаца", навео је Перовић и подсетио да, када је црногорски језик уставно нормиран као службени језик, политичка номенклатура одлучила на следећи корак који је најављивао стратегијски осмишљену и проводиву језичку политику.

Њено прво дело била је стандардизација црногорског језика, подсетио је и додао да је номенклатура уздржано реаговала на норму црногорског језика коју је утврдила Комисија којом сам руководио.

"Њен већи део није ни имао јасну свест о бићу црногорског језика. Њеном колебању допринела је и чињеница да су великосрпски кругови у Београду, као и у Црној Гори 'на нож' дочекали стандардизацију. Њихове патолошке реакције биле су знак спознаје да нормирани црногорски језик имплицира опроштај од империјалног сна о 'српској Црној Гори'", закључио је Перовић.