Како се СФРЈ "спасила" од хиљаду самоубица из Џоунстауна

Амбасада СФРЈ отворена је у соби хотела "Пегасус" у Џорџтауну, главном граду Француске Гвајане 1976. године. Радојко Богојевић, каријерни дипломата у пензији, тада је имао 26 година.

На прву службу долази сам, као претходница амбасадора Милана Зупана. Касније службује у Египту, Финској, Литванији и Пољској, где је одликован Командорским крстом, орденом, који се додељује странцима и Пољацима у иностранству за посебан допринос развоју Пољске.

Од 24. маја 1993. до 21. јуна 1996. године, био је отправник послова у амбасади СРЈ и СЦГ у Лондону.

У масакру у Џоунстауну умрло је 918 људи. Пре колективног самоубиства "црвена стража" је на аеродрому Порт Каитума убила сенатора Леа Рајана, дописника Ен-Би-Сија Дона Хариса, тонца Боба Брауна, сниматеља Грега Робинсона и Пати Паркс која је хтела да побегне из Џоунстауна. Шерон Амос и њена деца Лиана Харис, Криста и Мартин Амос умрли су у кући у "Ламаха Гарденсу", својеврсној управној згради пољопривредног добра Храма народа. Преосталих 909 умрло је у Џоунстауну. 

За сусрет са људима Џима Џоунса, који ће неколико месеци касније учествовати у највећем колективном самоубиству, праћеном убиствима на америчком континенту, каже да је одлаган неколико пута и да су у амбасади схватили да је Храм народа апсолутна утопија. У белешкама које је објавио ФБИ стоји да су Шерон и Тим, Џоунсови људи од поверења, у амбасаду СФРЈ дошли 13. фебруара 1978. године.

Зашто је Југославија изабрала Француску Гвајану да отвори амбасаду и откуд Ви на првој служби у Џорџтауну?

Завршио сам приправнички стаж у Савезном министарству спољних послова, одређен сам био да идем у Атину. Међутим, тадашњи начелник Управе зе западну Европу Миливоје Максић је рекао да, уместо у Атину идем у Гвајану са његовим кумом, Миланом Зупаном који је одређен да буде амбасадор у Џорџтауну.

Ја сам рекао у реду, али је требало да видим на мапи где је уопште та Гвајана.

И ја сам отишао у мају 1976. године. Изнајмили смо једну собу у хотелу "Пегасус" и отворили амбасаду.

Важан је, међутим, и политички контекст.

Гвајана је изабрана јер се 1978. године одржавао Самит несврстаних земаља у Хавани. Тада је било веома битно да већина несврстаних не следи политику Кубе, која је заговарала што тешње повезивање са совјетским блоком. Југославија је била "на линији" да то не буде тако него да блок несврстаних остане доследан самом себи.

Тада су односи са Совјетским Савезом били доста хладни, да не употребим неку тежу реч и због тезе Брежњева о такозваном ограниченом суверенитету социјалистичких земаља и због јако добрих односа са Западним светом. Тих година је и Картер долазио у посету код Тита.

Гвајану смо до тада "покривали" из Њујорка, из Уједињених нација.

Њихов изабрани премијер Форт Брнам заменио је дотадашњег премијера Чеди Џагана који је био просовјетски човек. Брнам је показао да жели да одступи од те спољне политике и да се више окрене језгру несврстаних земаља, да не прати то што хоће Куба и СССР. Зато је донета одлука да СФРЈ отвори амбасаду у Гвајани. Постављен је амбасадор Зупан и у мају 1976. године сам дошао у Џорџтаун, у тај хотел "Пегазус", изнајмили смо једну собу, нашли секретарицу и отворили амбасаду. Тада није било интернета, мобилних телефона, чак ни телевизије у Гвајани.

Али било је новина? Да ли се писало о томе?

Да, Гвајана хроникл су њихове најпознатије новине.

Два дана након што сам дошао, јављају ми са рецепције да неки новинар тог листа хоће да направи интервју са мном. Ја сам тада био клинац, знао сам енглески солидно, али не перфектно. Желео је да зна зашто је Југославија ту, и онда му ја испричам. Два дана после тога зову амбасаде - британска, америчка, Французи хоће да се сретну са мном. Онда сам схватио колико је Југославија важна.

Југославија је тада била "невидљива империја".

Та држава је имала фантастичан утицај у несврстаном свету, а самим тим су и велике силе и те како водиле рачуна о интересима и о томе шта ради Југославија.

Две године смо радили на припреми Самита у Хавани.

Поруке смо могли да шаљемо само телефаксом. Амбасадор обави разговоре са премијером Брнамом, и он каже да хоће да нас подржи. И сад, како јавити?

Шифроване ствари смо морали да шаљемо из Каракаса, а за одлазак тамо и повратак био је потребан читав дан.

Амбасадор је онда послао поруку: "Домаћини су са нама решили да заједно певају Ој, Мораво".

Према документима које је објавио ФБИ, људи Џима Џоунса 13. фебруара 1978. године, неколико месеци пре колективног самоубиства, долазе у амбасаду СФРЈ, да се распитају о политици Југославије и евентуалном колективном пресељењу. Како су уопште дошли до амбасаде, претпостављам да није баш могуће доћи и рећи: "Добар дан ми смо људи Џима Џоунса, хтели бисмо да разговарамо о колективном пресељењу у Југославију"?

Био је битан политички контекст. Они су имали одличне односе са амбасадом СССР-а, јер је њихов сан био, барем како је причао Џим Џоунс, да створе друштво једнакости, по угледу на Совјетски Савез, а тамо није било амбасаде других социјалистичких земаља осим СССР-а и Југославије.

Какав је био Ваш први утисак о тим људима?

Људи Џима Џоунса су се неколико пута јављали, али ми смо одлагали тај састанак.

Амбасадор и ја смо се договорили да их примим, пошто то није ниво за амбасадора. С обзиром на то да смо били отворени према свима, закључили смо да би требало да их примимо. Они су се јавили, објаснили ко су и шта су и дошлу у амбасаду, донели неке брошуре, објаснили шта је "Храм народа". Дошли су чамцима Демераром, једном од највећих река после Амазона и Оринока.

Џим Џоунс је слао само своје поуздане људе.

Причали су да имају стражаре који треба да их штите од Индијанаца и спољног света. Њима је Форт Брнам поклонио једну област на 800 километара од Џорџтауна. Било им је важно да буду поред Демераре да би могли да путују чамцима.

Није случајно што су тражили да се виде са нама.

Чак су нас и позвали, амбасадора и мене да одемо на тај посед.

Никада нисмо отишли, хвала Богу.

У јавно доступним белешкама које је објавио ФБИ, стоји да су желели да сазнају разне ствари о СФРЈ - каква је политика те државе, какво је уређење. Могу да се прочитају и Ваши одговори на та питања - да сте им рекли да је СФРЈ уређена по принципу самоуправљања, па чак и да је уметност уређена по самоуправном принципу.

Морам да кажем да смо имали веома добре односе са америчком амбасадом и њиховим саветником који је био на служби у Загребу, у конзулату, и говорио је наш језик. И ја лично. Могуће је да те белешке потичу одатле.

У то време смо имали одличне односе са Западом, а Американцима је тада веома било важно да Покрет несврстаних не скрене на страну на коју је била намера да се усмери на хаванском самиту.

И ту је Тито одиграо кључну улогу. Он је тада већ био болестан, али је решио да оде у Хавану да би то спречио, и успео је у томе.

У белешци ФБИ стоји и да су људи Џима Џоунса обилазили и амбасаду Кубе и Северне Кореје и тражили колективно да се преселе у неку од тих земаља.

Џим Џоунс је на спиритуализму заснивао пројекат. Људима је продавао маглу. Наводно, постоји прича да је новац пре тог колективног самоубиства проследио у Совјетску амбасаду. Али, шта је од тога тачно, ко зна.

Да ли сте о том сусрету известили тадашњи Савезни секретаријат иностраних послова?

Наравно, о томе смо информисали министарство.

Шта стоји у тим белешкама?

Стоји како су они дошли до нас, шта смо им ми одговорили. Не верујем да смо послали брошуре које су нам дали, јер смо схватили да је то неозбиљно.

Да се вратим на политички терен. Они појма нису имали о несврставању, али су главну подршку тражили у Совјетском Савезу и целом том "лагеру". А ми смо били нека колатерална штета. Зато што се Југославија звала Социјалистичка Федеративна Република, зато су нам се обратили. А, можда су их и Руси усмерили на нас.

Тако како је било, тако смо и јавили.

У белешци стоји да су Вас питали да ли би Југославија била спремна да прихвати велику групу миграната, и да сте им рекли да Југославија није на високом нивоу развоја, па не привлачи досељенике. Да ли сте били изненађени том њиховом намером?

Они нису тражили да се колективно преселе у Југославију.

То стоји у белешкама, да су Вас питали да ли би Југославија била спремна да прихвати велики број људи, али да сте им рекли да је Југославија на средњем нивоу развитка и да просто није земља која је спремна да прихвати велики број досељеника.

Могуће је али се, искрено, не сећам. Не сећам се да је уопште било таквих идеја. Можда су они то причали Американцима, али не да су тражили да се преселе. Они су били задовољни у Гвајани, како сам ја њих разумео. То питање пресељења у Европу, ја никад нисам чуо. Не сећам се да је уопште било идеја о томе.

Али, стоји и да сте на њихово питање о евентуалном колективном пресељењу одговорили са: "Зашто да не?"

Никада се у озбиљној дипломатији не каже: Не.

Да ли сте имали неко конкретно питање за њих, да ли се сећате, иако је прошло 40 година од тог сусрета?

Нисам имао много шта да их питам, јер су они причали, донели су брошуре, тако да нисам имао потпитања.

А искрено да кажем, није нас много ни занимало, објективно говорећи.

Схватили смо да се ради о некој врсти спиритуализма и утопистичком пројекту у самој Гвајани.

Пошто смо имали веома добре односе са Западом, а они се нису много свиђали Американцима, зато смо и били вероватно резервисанији, и кад је реч о одласку тамо, и о њиховом евентуалном пресељењу. То је увек била политика СФРЈ, па и сада, да се не замерамо никоме коме не морамо, посебно не великима.

Да ли су они могли да буду искоришћени као некаква "монета за поткусуривање" у геополитичким односима између Југославије и великих сила?

Они су били сувише безначајни да би их Југославија евентуално користила као "монету за поткусуривање" између тако великих сила. Свака велика сила покушава да искористи сваки моменат као монету. Можда су Совјети имали жељу да нам их "увале", али то из наше перспективе уопште није било реално. Није постојала ни најмања шанса да их позовемо, а камоли да дођу.

Каква је била реакција на њихово колективно самоубиство?

У Џорџтауну се то уопште није осетило.

Знало се све, знало се, али се није осетило, јер је било далеко, око 800 километара удаљено од Џорџтауна.