"Патриоте" или "народни непријатељи", ко је заправо издао Британију

Аустријски Пресе: "Тереза Меј се као мученица попела степеницама до гиљотине... да би још једном пропала пред Парламентом који ужива у властитом нихилизму." Немачки Шпигл: "Уједињено Краљевство је додирнуло дно европског стрпљења."

Франкфуртски FAZ: "Шта год питаш Британски парламент, добијеш пркосно "Нећу!" у маниру трогодишњег детета. Британски политички систем је у процесу растакања, штете по земљу су већ сада огромне."

Швајцарски NZZ: "Историјска димензија Брегзита је потонула у какофонији Британског парламента."

Минхенски SDZ: "Високо полетели, ниско пали. Ароганција торијеваца одвела УК у пропаст."

Свима заједничко: ЕУ више не испуњава жеље онима који излазе. Евентуално онима који улазе, али о том потом, кад изађу ови који су својим хаосом преплавили ЕУ.

Историја у настанку

Ренесансни енглески краљ Хенри VIII је убио две супруге, саветника Томаса Мора и институцију манастира. Протестантски пуританац Оливер Кромвел је на прагу новог доба убио песму, плес и енглеског краља Чарлса I.

Британски парламент је у двадесет и првом веку "убио" Европу у Британцима, и то пар деценија након што је премијер Тони Блер учинио доста да "убије" Србију у Европи.

Кад се подвуче црта, где смо сви скупа? Јер чак и они који кажу да их "Брегзит не занима", до сада су приметили да се ЕУ не бави ничим другим него Брегзитом.

То има посебну тежину у земљама као што је Србија, које се тешком муком труде да уђу у европски клуб, исти онај што га Уједињено Краљевство с презиром напушта.

Након масе текстова и електронских извештаја у медијима немачког говорног подручја, дописника са лица места, питања из студија "па шта то они раде?", знање о логичким досезима Брегзита остаје пуно рупа као ементалер.

Један текст који се пре неколико дана појавио у сто и кусур година постојећем лондонском часопису New Statement даје кристално јасан одговор за све који стоје збуњени пред толиком количином острвске аутодеструкције, деструкције и зловоље.

Написао га је Мартин Флечер (Fletcher), један од најпознатијих британских новинара, бивши уредник Тајмса, дописник из света, прослављени аутор обасипан наградама националних журналистичких институција.

Флечерова теза: Доњи дом одбија све предлоге, зато што у њему седе парламентарци, који су у две трећине гласали за останак земље у ЕУ. Они су про-ЕУ, само кукавице да то кажу. "Траже кичму" и скупљају храброст да нацији пренесу поруку да је најбољи дил са ЕУ чланство у ЕУ.

А кукавице су постали, под један, зато што су "клика" партијских опортуниста, и под два, зато што су "силеџије" брегзитери, који су иначе у мањини, креирали систем силе, застрашивања, денунцирања и претњи и тако блокирали сваки поступак "тражења кичме".

Главни закључак који читалац извлачи из Флечеровог текста је: УК неће никад изаћи из ЕУ. Нису луди да то учине, таква прилика за надгледањем, утицајем и контролом над европским асоцијацијама им се неће скоро указати.

Како је, из позиције континенталаца, Флечеров текст можда најинформативније што је до сада написано о Брегзиту, РТС нуди читаоцима његов превод у пуном обиму.

Британија се учи скромности

"Непријатељи народа" нису они који се супротстављају Брегзиту, већ неодговорни политичари који су нас довели у ситуацију самоуништења.

Ми смо још само то. Понижена, молећива британска премијерка која шест сати седи сама у некој покрајњој соби у Бриселу, док остатак ЕУ у сали расправља о нашој судбини. Британска влада више није способна за владање. Име наше земље је синоним за хаос и дисфункционалност.

"Уједињено Краљевство" је разједињено. Стотине хиљада Британаца тражи држављанство држава ЕУ. Индустрија се увија у бесу и фрустрацији.

Парламентарцима треба полицијска заштита да би изашли на улицу. Људи праве залихе хране и лекова. Јавни дискурс је пун отрова и жучи. Породице су подељене. Пријатељи посвађани. Војска у стању приправности очекује уличне нереде.

Шта год вам неко трубио, тако не изгледа "враћање контроле". То није поносна, независна, слободна Британија коју су обећали брегзитери.

Излазак из ЕУ је гротескни, суицидални, епски акт самоуништења за који није крив рат или нека друга катастрофа, већ наша властита глупост.

Прави "непријатељи народа" нису они који се супротстављају Брегзиту. Непријатељ народа није ни онај милион пристојних људи из свих социјалних слојева који су марширали Лондоном прошле суботе, није ни оних пет милиона који су потписивали петицију за повлачење Члана 50(1).

Напротив, непријатељи народа су они чије су лажи, острашћеност и неодговорност сломили Британију. Да не буде забуне ко су они, треба рећи њихова имена, прибити их на стуб срама, прозвати те самостилизоване "патриоте" због издаје земље и извести их пред суд будућих поколења.

Листу срамних имена отвара Дејвид Камерон. Он је починио првобитни грех кад је сазвао референдум. Сад тако невино седи на свом имању у живописној природи, пише мемоаре, ужива у одморима на егзотичним дестинацијама и држи говоре у реторичким клубовима.

Шта год вам неко рекао, британска јавност није тражила референдум о чланству у ЕУ. Кад га је сазвао, Камерон није мислио на земљу, већ на партију.

Циљ референдума 2016. је за Камерона био да уједини своје торијевце и ућутка УКИП(2).

Неинформисаном електорату Камерон је понудио бинарни избор о екстремно комплексној теми уставних консеквенци, а да пре тога није осигурао праг од 60 процената.

Била је то најлуђа партија карата икад одиграна од стране неког британског премијера. Изгубио је и широм отворио врата најгорој врсти шарлатана, штеточина и демагога из "Leave"(3) кампање.

Та банда је преузела и наставила да заводи гласаче хранећи их фризираним фактима и лажним обећањима. Распиривали су страхове, појачавали ресентимане и потпаљивали предрасуде.

Обраћали су се најнижим људским страстима, и на чистину извели најружније црте британског карактера – ксенофобију, шовинизам, агресију, инсуларни менталитет, ароганцију и перверзни животињски понос над властитим незнањем.

Побуњенички табор "Leave.EU"(4) Најџела Фаража(5) и Ерона Бенкса(6) прекршио је изборне законе, шуровао са саветницима Доналда Трампа и руским амбасадором.

Службени "Vote Leave" табор са Борисом Џонсоном и Мајклом Гоувом(7) лагао је све у шеснаест, идиотлуке типа – ако земља напусти ЕУ, британском здравству ће недељно остајати дивиденда од 350 милиона фунти; или, 80 милиона Турака има намеру да се усели у Велику Британију.

Џонсон је без трунке стида обећао да је "колач могуће имати и јести"(8). Гоув се спрдао са упозорењима економских експерата.

Џонсон, Гоув, Фараж и њима слични су нацији продали Брегзит из земље Фантазије – добитак без боли, all gain, no pain. Преговори о изласку биће "најлакши икад вођени у људској историји", рекао је Лијам Фокс(9).

"УК ће повратити своје место у врху светског стола, тамо одакле нас је ЕУ изгурала", рекао је Џон Редвуд(10).

"Апсолутно нико у ЕУ нема намеру да нас избаци са заједничког тржишта ЕУ", рекао је Данијел Хенан(11). "Политичари ЕУ ће као просјаци стајати пред нашим вратима и молити нас за трговински споразум", рекао је Борис Џонсон. "Од дана кад гласамо 'Leave', све су карте у нашим рукама", рекао је Гоуве.

Најгоре од свега, након што су победили Камеронову трапаву "Remain" кампању, испоставило се да ти Leave-лумени немају никакав план за имплементацију свог Брегзита из књиге сабраних бајки.

Неки осећају сажаљење према Терези Меј. Не наседајте! Нема сумње, био је то дивовски задатак, заменити Камерона у таквој ситуацији. Реално, обећања Leave-табора о безболном Брегзиту је било немогуће испунити.

Уз то, била је окружена министрима коју су сви желели да буду премијери уместо премијерке и на дневној основи јој радили о глави (искрено: да ли је Борис Џонсон икад размишљао о неком интересу који не би био његов властити?). Свеједно, сви су хтели место премијера, освојила га је Мејова и у наставку играла дрхтећом руком.

Тврдоглава, неинвентивна, склона игри иза кулиса, присталица кулоаорских договора, оперисана од шарма, она је спроводила најтврђи могући Брегзит, инсистирајући без трунке доказа да је то "оно што је народ хтео".

Потпуно је игнорисала оних 48 одсто који су гласали "Remain" и с презиром их називала "грађанима ничега". Она је активирала Члан 50 а да иза себе није имала никакву договорену стратегију изласка.

Распрчкала је парламентарну већину кад је нацију непотребно дигла у изборе пре две године, и опстала на власти само тако што је сингуларно злобни ДУП-у(12) ућуткала са митом од милијарду фунти.

Антагонизовала је ЕУ постављајући спектакуларно неквалификованог Џонсона за министра дипломатије. Потрошила је две драгоцене године тражећи консензус у властитој влади.

Мејова никада није искрено рекла британској јавности шта је главни спор у срцу Брегзита. Ево те тајне: да би се уживале бенефиције чланства у ЕУ, мора се бити члан ЕУ. Или барем играти по правилима ЕУ.

Никад Мејова није интересе земље ставила у први план. Уместо тога је водила политику за десно крило торијеваца, додворавала им се чак и кад су је рушили, умиљавала им се до неукуса.

Стално је смишљала начине да опструише или заобиђе Парламент, иако је читава поента са Брегзитом била управо у томе да се парламенту као суверену(13) врате његове пуне ингеренције.

Како би држала владу и партију под истом капом, она је одлагала, једно одлагање за другим. Кад су сви рокови исцурили, прешла је на претње, уцене и кампању застрашивања, захтевајући од Парламента да прихвати дил који је апсолутно инфериоран у односу на статус кво, то јест британско чланство у ЕУ.

Камерон је најгори премијер наших времена, али Мејова му дише за вратом. У сваком случају она је једини шеф владе спреман да тврдоглаво спроводи циљ за који зна да је грандиозно штетан по националне интересе.

И нису само торијевци одговорни за хаос. Одмах поред Меј долази њен дефакто саучесник, Џереми Корбин. Он је притајени брегзитер који се маскира као "remainer"; опозициони вођа који одбија да води; лидер не толико "владе у сенци" колико "опозиције у склоништу", као то је рекао један коментатор.

Да је имала чак и напола пристојног опозиционог лидера, Британија никад не би гласала за Брегзит. Иако се Корбин и његова лева котерија саветника куну у вољу народа, са своје стране су учинили све што су могли како би разбили већинску про-ЕУ вољу лабуриста.

Обични чланови партије се осећају изданим. Скандирање "Где је Џереми Корбин?" пратила су марш прошле суботе.

А онда, ту је и лажно добронамерна European Research Group(14), партија у партији, милитантно језгро торијеваца. Води их Џејкоб Рис Мог, човек који режи иза осмеха.

Ти фанатици деснице имају нула посто интереса за добробит "народа" чије воље су им уста пуна. Они претварају Британију у земљу ниских надница и скромних радних регулатива, у Сингапур Европе, што сигурно није оно због чега је радничка класа подржала Брегзит.

Иако релативно скромни у бројевима, парламентарна аритметика је тим идеолошким екстремистима типа Рис Мог дала диспропорционалну велику моћ над мањинском владом Терезе Меј.

Они се умиљавају Трампу и шутирају европске пријатеље и партнере. У миниру лова на вештице они претресају институције ове земље – судство, чиновнике, Би-Би-Си, Bank of England – и јавно прозивају сваког за кога сумњају да се опире Брегзиту.

Та особа чак не мора ни да се изјашњава као про-ЕУ, сумња је довољна! У сваком другом погледу су торијевски брегзитери слепи – не примећују пораст расног насиља у УК, праве се да не виде страх проевропских парламентараца за властиту безбедност.

Северна Ирска и њен фрагилни мировни процес је тема према којој се торијевски брегзитери односе с презиром. Они су живот Терезе Меј претворили у пакао, а да сами нису испоручили ниједан реалистичан план за Брегзит.

"Воља народа" је мантра коју користе да сасеку сваки аргумент и сломе сваки отпор. "Воља народа" мора победити, вриште те силеџије, као што су некад викали бољшевици или француски револуционари с краја 18. века.

Али да већина "народа" још увек подржава Брегзит, врло је упитно. Мејова није добила мандат за тврди Брегзит – који је у ствари тражила у изборима 2017.

Скоро свако испитивање јавног мњења у прошле две године је имало "Remain" као јачу опцију. Потпуно је нереално да би брегзитери данас успели да изведу милион демонстраната на улице, као што су прошле седмице они из блока "Remain".

Или, кад би се то и десило, мислите ли да би про-Брегзит демонстранти били тако питоми и мирољубиви као што су ови били...

Сигурни на својим парламентарним платама, позлаћеним пензијама, благословљени породичним богатством, ти ултраши ноторно игноришу непобитне, све видљивије доказе да је Брегзит социјална, политичка, економска и дипломатска катастрофа за Британију.

Штавише, они су вољни да својим мање сретним суграђанима нанесу штету тврдог Брегзита само да би постигли своје личне циљеве.

Британски бизнис се жали због Брегзита? "Fuck business", као што је рекао Борис Џонсон на састанку с дипломатама ЕУ 2018.

ЕРГ је била срамотно потпомогнута и сервисирана од стране доброг дела британске штампе – пре свега Телеграф, Сан, Експрес и Дејли мејл.

Ти медији су испрали мозак британском народу кроз три декаде неуморно негативног и злонамерног извештавања о ЕУ, од оне врсте коју је Џонсон употребљавао док је радио као дописник Телеграфа из Брисела 1989–1994.

Кад се читају ти листови, никад се не би помислило да је Британија велики, моћан играч са пуно савезника унутар ЕУ. Напротив, они шире слику да смо ми тамо усамљени, игнорисани члан, јадна земља која се племенито бори против завереничких континенталаца којима ништа није драже него да униште наш начин живота. Из тих листова нећете сазнати да је чланство у ЕУ повећало – а не смањило – глобали британски утицај

Или да је Британија била та која је, више него било која друга чланица ЕУ, заслужна за стварање тржишта ЕУ са пола милијарде људи.

За време и после кампање за референдум, ти медији су напустили сваки привид неутралности, сваку намеру да своје читаоце обавесте која је цена изласка.

Једино што раде је да пумпају пропаганду на нивоу другоразредне банана-републике. Скривају рапидно растуће трошкове Брегзита, силелџијски се обрачунавају са супротним мишљењима и оптужују ЕУ да је злонамерна у преговорима.

Типична насловница Сана описује ЕУ лидере као "прљаве пацове" (dirty rats) и објављује: "Не можемо дочекати да се ослободимо тих мафијаша од дв'ест пет цента који воде ЕУ".

У новембру 2017. је Телеграф на насловници објавио фотографије и имена 15 торијеваца као "заверенике анти-Брегзита". Злочин прозваних је био у томе што су подржавали оно што је, пре референдума, била службена политика њихове странке више од 40 година.

Телеграф је до те мере изгубио сваки привид пристојности, да је сад њихова главна вест понедељком извештај о томе какву је псеудочерчилијанску глупост Борис Џонсон управо произвео у недељној колумни за 275.000 фунти годишње.

Last but not least, и добар део парламентараца треба укључити у овај низ Брегзит-бешчашћа. Најмање две трећине њих је на референдуму 2016. гласало за останак земље у ЕУ.

Приватно, они Брегзит и даље сматрају чином лудила, националним суицидом. Неки су показали велику храброст и супротстављају се том чину, али превише њих је изабрало стазу мањег отпора, ставили су властите каријере испред интереса земље, изабрали су да прате, а не да воде.

Догађаји се сада смењују тако брзо да је немогуће предвидети чак и шта би се могло догодити између писања и објављивања овог текста.

Рецимо, један сценарио, довољан број парламентараца открије да имају кичме и онда се дигну да зауставе клизање земље у потпуну пропаст.

Или, рецимо, направе предах од лудила, да се упитају – а шта је то било тако страшно за Велику Британију у ЕУ да је излазак вредан такве драме? Или, рецимо, зауставе се зато што су схватили да нема бољег договора с ЕУ од чланства у ЕУ.

У супротном, Британија ће наставити да тоне у срамоту – осиромашена, маргинализована и радикално смањена, све директна последица највећег експеримента који је свет икада видео у области мултинационалне кооперације.

Неће бити радости и националних прослава с ове стране. Али док ми живимо са консеквенцама њиховог чина, брегзитери ће оптуживати сваког осим себе.

Нек се науживају сада и овде, јер, као што је рекао Доналд Туск, председник Европског савета, њих чека "специјално место у паклу."

________________________________________________________________________

1) Лисабонски уговор из 2009. је устав ЕУ у недостатку правог устава. Његов Члан 50 регулише добровољни "exit" једне државе.

2) Странка за независност Велике Британије (UK Independent Party), евроскептична странка у Парламенту.

3) Изборна кампања се водила између два блока: "Leave"/отићи из ЕУ и "Remain"/остати у ЕУ.

4) За излазак из ЕУ су врбовале две платформе "Leave.EU" & "Vote Leave" и успут стајале у међусобној конкуренцији. Државна изборна комисија се одлучила за "Vote Leave" и прогласила је официјелном британском платформом.

5) Најџел Фараж, шеф УКИП-а.

6) Arron Banks је британски бизнисмен, један од оснивача платформе "Leave.EU", и највећи појединачни донатор УКИП-а.

7) Michael Gove, торијевац, министер за екологију, храну и село у кабинету Терезе Меј.

8) "You can't have your cake and eat it", енглеска пословица. Или имаш колач на тањирићу испред себе, или си га појео. И једно и друго је немогуће.

9) Liam Fox, торијевац, министар за међународну трговину у првом и другом кабинету Терезе Меј.

10) Sir John Redwood, торијевац, члан Британског парламента.

11) Daniel Hannan, торијевац, члан Европског парламента.

12) Democratic Unionist Party, политичка партија северноирских протестаната. Мањинска влада Терезе Меј опстаје само захваљујући подршци ДУП-ових парламентараца – десет на броју у Доњем дому од 650 места.

13) "Суверен" је изборно тело једне државе. Парламент/скупштина је репрезентант суверена, суверен у малом.

14) ЕРГ је "истраживачка група" и установа за сондирање јавног мњења, која испоручује податке за торијевске парламентарце. Њен једини циљ је излазак земље из ЕУ. Групи председава Jacob Rees Mogg, ватрени брегзитер.