Заједно смо јачи, само против кога?

Сви обележавају почетак нове године, па и војска. Аустријски министар Марио Кунасек је позвао Урсулу фон дер Лајен (Берлин) и Виолу Амхерд (Берн), на свођење рачуна унапред - о томе каква је у прогнозама војних аналитичара ова 2019. година већ била у односу на догађаје из прошлости чији ће се утицај тек осетити.

Скуп је протекао у релативној медијској тишини, поготово с немачке и швајцарске стране. 

Разлози су очигледни. Осим заједничког језика, војни министри Немачке, Аустрије и Швајцарске немају много заједничког. Недостаје им институционална моћ да као интересна група утичу на формирање ширих безбедносних стратегија. Осим тога, нису ни интересна група - Немачка је у НАТО савезу, Аустрија војно неутрална, Швајцарска није ни у ЕУ. 

Но иако њиховим наступима о карактеру мира и типу рата овог тренутка недостаје ургентност коју би имао сличан састанак глобалних војних актера, он је регионално значајан, јер даје увид у страхове, дилеме и опције европских нација.

Сајбер, миграције, блeкаут 

Чега се боји аустријска војска? О томе је у сали Војне академије међу присутнима - официрски кадар, безбедносни аналитичари, представници политике и медија - спроведено кратко дигитално испитивање са следећим резултатом: сајбер-напади, неконтролисане миграције, велики нестанци струје ("blackout"), тим редом. 

Успут, "blackout" се независно од војних експерата појавио и као тема и као фобија у овдашњој јавности пре неколико дана, када је скоро читав појас аустријско-немачке границе остао без електричне енергије. Шеф владине Агенције за енергију (E-Control) Андреас Ајгенбауер у петак је за дневник Кроне говорио о ризицима "тоталног мрака". Осим општих тема, као што су природне катастрофе или хакерски напади, споменут је и енергетски спор између Београда и Приштине, због којег су сатови у Европи почетком прошле године на тренутак изгубили корак с временом.

Вратимо се у свечану салу пуну униформи, чинова и њихових политичких управитеља док гласају о топ листи безбедносних ризика. Са страховима тог типа се Аустрија суочава тако што рачуна на јачу сарадњу унутар ЕУ.

Али не тако да би то водило стварању ЕУ-армије, јер за то нема "ни политичке воље, ни правне основе", каже Кунасек.

Немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен је међутим управо дошла у Беч да би заговарала оснивање ЕУ армије, односно "Армије Европљана", како се сама исправљала више пута.

Са своје стране, швајцарска министарка Виола Амхерд је скупу пренела "добру и лошу вест". Лоша је "да је безбедносна политика поново постала велики део обичне дневне политике", а добра да "питања безбедности коначно добијају пажњу какву заслужују". 

У смислу друштвених консеквенци, та изјава би се превела на следећи начин: лоша вест би била да стање европских демократија вие не зависи од изборних резултата, већ све више од милитаристичких аргумената; добра, да је војна безбедност постала скупа роба, луксузно добро за којим се сви грабе без обзира на цену. 

Или, још драстиничнији смисао изјаве швајцарске гошће - лоше је да се европска друштва милитаризују, добро је да то не примећују.   

Шта је ту добро?

Актуелно гледано, "ЕУ-армија" је идејно чедо Ангеле Меркел и Емануела Макрона, одраз љутње и разочарења над Трамповом политиком. 

Хронологија европских безбедносних структура открива међутим да је ЕУ имала војне амбиције и пре него што се наљутила на америчке бираче да су у Белу кућу довели некога као што је Трамп, политичара који води земљу онако као што је водио властиту фирму. 

Овде сасвим кратко и уз доста изостављања: Уговор из Мастрихта 1992. дефинисао је питања одбране и безбедност као "други стуб" од три на којима стоји Европска унија (први је економска и свака друга цивилна сарадња, трећи полицијска кооперација). 

Мастришки "други стуб" је 2009. Лисабонским уговором ("Устав" ЕУ) трансформисан у Заједничку безбедносну и одбрамбену политику, под енглеским акронимом CSDP (Common Security and Defence Policy).

CSDP је, и пре него што је службено сазван у живот, створио основу за још један делатни акроним, ЕУФОР (European Union Force). ЕУФОР је деловао у Македонији (2003, Операција Конкордија), Босни (Алтеа, 2004-7), Конгу у два маха (2003, 2006), Чаду (2008) и Сомалији (поморска операција Аталанта за борбу против пирата, траје од 2008). 

Али, осим оне у Македонији где је наступао заједно са НАТОМ, ЕУФОР је у свим осталим операцијама ангажован под покровитељством Уједињених нација, што значи да би могао да се зове било како, операција вољних, спремних и збрда-здола покупљених. 

Паралелно с тим флуидним хуманитарно-војним концептом, развијала се и идеја о чвршће структрисаној армији, правој ЕУ војсци, другом НАТО савезу, или бољим НАТОМ од НАТА. Први ју је изрекао 2003, то је прави виц историје, један политичар (пацифистичких) Зелених, онај исти који је седео у немачкој влади кад је 1999. слала бомбардере на Београд - Јошка Фишер. 

Идеја о "милитаристичком Шенгену" је почела да се остварује у рану зиму 2017. године, када је створена платформа PESCO (Стална структурисана сарадња), која би опет требало да представља организационо језгро ЕУ Одбрамбене уније, у перспективи Европске армије, "Армије Европљана", како је тај циљ називала немачка министарка у гостима у Бечу. 

Ако и ова кратка хронологија изгледа компликована, може се још упростити. ЕУ се војно креће различитом брзином на више возних трака: под Уједињеним нацијама, под НАТОМ, против Трампа, за северноатлантску лојалност, под немачким вођством, под француским безбедносним траумама, мало збир релативно суверених држава-нација, мало једна моћна држава више нација.

Једном речју, ЕУ не зна шта хоће. Услов да се нађе у једној оперативној возној траци обједињених материјалних ресурса, био би тај да претходно склопи мир са Русијом, за почетак престане да подгрева непријатељство с Москвом. 

То није у изгледу. Русија је последњих година огромним државним, политичким и економским ангажманом вештачи конструисана у главног европског непријатеља, тако да је у ЕУ тај тренд практично немогуће зауставити у скоро време, он се сад развија аутоматски.

Чувари, предатори и бегунци новог светког поретка

Бечки сусрет три војна министра немачког говорног подручја завршен је предавањем политолога и историчара Херфрида Минкерла (Herfried Münkerl), професора на берлинском Хумболт Универзитету. 

Минкелр (р. 1951 у Хесену) је славу стекао као теоретичар идеја које покрећу свет и успут убијају људе. Познат је као аутор бројних књига о немирној страни света - о рату, политичкој митологији, Макијавелију, Хобсу и Клаузевицу. 

Пред униформама и заинтересованим цивилима у Бечу Минклер је изнео неколико теза о безбедносно-политичком стању света. Највећи изазов би био тај, да су се УСА сходно Трамповој пароли "Аmerica first" повукле из своје улоге чувара светског поретка. Такав развој не само да подиже напетости на „напуштеним" територијама, већ анимира силе нижег ранга да провоцирају и тестирају границе могућег. 

Да би Кина као једна од "сила нижег ранга" отворено поставила захтев за преузимањем улоге глобалног вође, није вероватно, "зато што Кина не инвестира глобално једнако, већ само тамо где леже њени интереси", сматра Минкерл. 

Даље тезе: моћ Уједињених нација је у даљем паду, свет се дезинтегрише у мрежу утицајних сфера, трка за позиције је почела. 

Минкерл: "То је крај бинарног погледа на безбедност, где постоје рат, мир и ништа у средини. Напротив, свет данас лебди у простору који није ни рат ни мир".

Овде је потребно напоменути да су Минклерове тезе о рату који се не примећује и миру који личи на рат контроверзне и у самој немачкој јавности. Али он је усваком случају популаран, зато што неразумљиво злоћудним светским трендовима успева да залепи једноставне и разумљиве етикете, онако као на тегли киселих краставаца у супермаркету.

На пример, његова дијагноза светског стања дата у интервјуу регионалном дневнику Вестфалске новости (11.11.2018): "Од чувара међународног поретка, УСА су се претвориле у првог предаторског корисника тог поретка. То је врло забрињавајуће."

Шта предлаже Минкерл као контрамеру, не на предавању у Бечу, већ у споменутом интервјуу?
Европљанима је потребна моћ средине да се одупру геостратешким потресима који настају јер се "креатор" једног светског поретка претворио у његовог главног "предатора". Европљани се морају окупити око присутне, схватљиве, одговорне "средине", а та средина је према Минкерлу данашња Немачка.

Also, сви на позиције око Немачке, и ето "Армије Европљана" о којој говори Лајенова. Germany first.