У чему лежи тајна успеха Реџепа Тајипа Ердогана?

Откако је дошао на власт 2003. године, турски председник Реџеп Тајип Ердоган именовао је сваку фазу током консолидације своје власти – прво је себе називао шегртом, потом калфом, а на крају мајстором.

Уочи јунских избора АП је пренео да Ердоган (64) каже да би га нови петогодишњи мандат унапредио у "великог мајстора" и помогао му да од Турске направи једну од највећих светских сила до 2023. године, када Турска Република обележава 100 година постојања.

Најмоћнији и најполаризујући лидер у историји Турске, како америчка агенција назива Ердогана, тражио је нови мандат на председничким изборима, који би могли да "зацементирају" прелазак Турске са парламентарног на председнички систем, за шта је добио тесну подршку на референдуму прошле године.

Некадашњи амбасадор Србије у Турској Душан Спасојевић је својевремено за Ердогана рекао да је политичар од расе, васпитаван у идејама патријархалног аскетизма и сунитског ислама, човек из народа ретке оштроумности и лидер с великим даром општења са масама и фамилијарности у личном контакту, човек према којем је, у уском избору између љубави и мржње, готово немогуће остати резервисан.

Уз Кемал-пашу Ататурка, који се на челу државе-наследнице Османске империје налазио 15 година, од 1923. до 1938. године, Ердоган несумњиво представља најзначајнију фигуру модерне Турске, пише Спасојевић у књизи "Између Турске и Европе: записи и сведочанства између две дипломатске мисије".

Ердоган је, наводи Спасојевић, прешао пут од уличног продавца ђеврека у сиромашној истанбулској четврти Касимпаша, преко успешног градоначелника највећег града у Европи и политичког затвореника, до неприкосновеног вође Партије правде и развоја, која годинама влада турском.

На политичкој мапи данашње Европе турског председника је могуће поредити само са два лидера.

Уз немачку канцеларку Ангелу Меркел и руског председника Владимира Путина, у новом миленијуму једино Ердоган суверено влада земљом која, захваљујући својој величини, броју становника, геостратешком положају, историји и традицији, има потенцијал да утиче на збивања ван сопствених граница.

За разлику од Путина и Меркелове, који су на свој пут до трона кренули из дубоко укорењених естаблишмената Русије и Немачке, вођа турских конзервативаца потекао је из миљеа који је претходних 80 година представљао прогањану маргину турског друштва.

За разлику од руског председника, који је од свог претходника на тацни добио прерогативе апсолутне власти, и немачке канцеларке, која је наследила све механизме једног добро устројеног система, Тајип Ердоган је у новембру 2002. преузео кормило климавог брода, чија је читава посада током првог мандата радила све да новог капетана онемогући у намери да турску лађу усмери у правцу за који је добио мандат од народа.

Прве године владавине харизматичног Ердогана и његове партије, чврсто укорењене у исламистичкој идеологији, протекле су у сталном одмеравању снага са бастионима секуларизма који су их окруживали са свих страна.

Насупрот Ердогану нису се нашли само друга по снази армија НАТО-а, читава администрација и правосуђе, већ и традиционално секуларна штампа и њени власници, оличени у неколицини најбогатијих турских породица.

Као у каквој шаховској симултанци, наводи Спасојевић, одважни и лукави Ердоган, попут Макијавелијевог "лава и лисице", једне је привукао на своју страну, а друге, без милости, до ногу потукао.

У успостављању апсолутне власти у Турској, Ердоган је истовремено успостављао невероватна савезништва – са Европском унијом у претпочињавању свемоћних турских оружаних снага, са утицајним исламским верским покретом имама из Пенсилваније, Фетхулаха Гулена, у успостављању контроле над правосуђем и полицијом, са дубоко укорењеним турским национализмом у овладавању масама.

Тајна успеха сваког владаоца лежи у одабиру компетентних и лојалних сарадника, те постизању и деоби благостања са својим поданицима. Ердоган је у великој мери успео и у једном и у другом.

Да срећа прати храбре сликовито говори и његов пример.