Дојче веле: НАТО је био јуче

Водећи немачки стручњаци за безбедност више не виде САД као најважнијег савезника и сматрају да би Берлин, када је реч одбрамбеној политици, више требало да се фокусира на ЕУ уместо на НАТО. То произилази из анкете спроведене међу 200 стручњака за одбрамбена питања из политике, привреде, међународних организација и медија.

Резултате истраживања објавио је бриселски труст мозгова "Пријатељи Европе" (Friends of Europe). У њој се износи тврдња да је привредно најснажнија европска земља, када се ради о одбрамбеним питањима, живела о трошку својих партнера, те да би сада требало више да учини за своју одбрану.

Аутор студије, новинар Пол Тејлор, сматра да се свет Ангеле Меркел последњих година драстично променио, те да сада и сама канцеларка мора да се мења. "Два велика шока су тргла Меркелову из опуштености када је реч о одбрамбеној политици, као и читаву Немачку са њеном удобном позицијом у центру Европе, окруженом савезницима из НАТО и партнерима из ЕУ", каже Тејлор за Дојче веле.

Та два шока су руска анексија Крима 2014. године и избегличка криза 2015. године. "Она је тада донела одлуке које су штетиле њеној политичкој каријери, али ти догађају променили су и њен поглед на свет и њено виђење Европе."

Тејлор каже да је Меркелова буквално дала да се израде географске карта на којој је истом бојом означена цела Шенгенска зона, како би сваком упало у очи да се Немачка "граничи" у ствари са Русијом, Украјином, северном Африком и Блиским истоком.

Ништа без више новца

Тејлор каже да је Меркелова увидела да је вишегодишњим смањењем војног буџета ослабила Бундесвер. До заокрета је дошло 2016. године. Ипак биће потребно много времена да се изједначе недовољна финансијска издвајања из прошлости. Отприлике петнаест година ће бити потребно да се модернизује ратно ваздухопловство.

При том, каже Тејлор, није проблем новац већ менталитет. Немачка је у могућности да издвоји више новца за одбрану. И поред историјског терета нема оправдања за то што Немачка другим земљама препушта "прљав посао". "Сенке прошлости су терет за Немачку, али истовремено јој омогућују комотну позицију."

Могућу промену курса Меркелова је већ наговестила. Њена чувена изјава "ми Европљани морамо нашу судбину да узмемо у своје руке", односи се на двосмислене изјаве Доналда Трампа о колективној безбедности НАТО. Али издвајањем тек 1,2 одсто друштвеног производа за војску, Немачка је далеко од обавезе од два процента коју предвиђа НАТО. И врло је мало вероватно да би амерички притисак, какав год он био, ту нешто могао да промени.

Улрике Франке из Европског савета за међународне односе чак верује да би притисак Вашингтона био контрапродуктиван. Она захтева нову оријентацију Немачке безбедносне политике у смеру ЕУ. "Трампова влада поткопава растућу спремност немачког друштва на већа издвајања за одбрану и снажнији ангажман. Трамп важи за заговорника рата и Немци страхују да би САД на челу са њим могле да започну рат у који би био увучен НАТО, па тако и Немачка."

ЕУ као излаз?

Говорећи о иницијативама у прошлости за заједничку европску одбрану Елис Билон-Галанд из Европске лидерске мреже, каже да се ради "о низу пропуштених прилика". Али има иницијатива које обећавају. Једна од њих је такозвана стална структурна сарадња. Идеја је повезивање ресурса које подржавају Немачка и Француска. Тако су две земље рецимо најавиле да желе заједнички да развију борбени авион и тиме подстакну интензивнију европску сарадњу на пољу одбране. "Општи је утисак да је сада време да се заиста нешто учини", каже Билон-Галанд.

Али без обзира колико Меркелова и њени будући партнери у влади издвоје новца за одбрану, Пол Тејлор верује да ствари треба битно мењати. Он мисли да би Бундестаг морао унапред паушално да одобри ангажмане Бундесвера, уместо да одобрава сваку мисију појединачно као што је данас пракса. Тејлор се залаже и за то да се олабаве прописи за извоз оружја. Он сматра да би ефикасније било када би прописи били регулисани на нивоу ЕУ.

"Дванаест месеци након референдума о Брегзиту, ЕУ је постигла више него у претходна четврт века на путу ка европској одбрамбеној унији", пише Тејлор. Он верује да излазак из ЕУ значи крај британске "блокаде" те да ће се тиме убудуће убрзати процес доношења одлука. Ипак, Берлину и Паризу саветује да и даље траже сарадњу са Великом Британијом, која више од свих европских земаља улаже у одбрану.

Сад или никад

Тејлор у књизи покушава да покаже наводне дефиците немачке одбрамбене политике и разоткрије тај, по њему, застарео начин размишљања. Истовремено он сматра да је "ретко када био тако повољан тренутак као сада да се направи велики корак напред". Претпоставка за то је, међутим, да се Немачка и Француска договоре шта су њихови главни одбрамбени приоритети.

"Договор би морао да обједини француску склоност ка брзим и оштрим војним интервенцијама и склоност Немачке ка широј тактици, која предвиђа избегавање сукоба и обухвата мере за успостављање стабилности након војних сукоба, за обнову земље и изградњу државних органа", пише Тејлор. Али "ако две водеће земље ЕУ пронађу компромис", уверен је Тејлор, "одмах ће им се прикључити већина других земаља чланица".