Мартовски погром, 14 година касније

Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала три албанска дечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили.

"Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело било којег појединца или појединаца", наводи се у извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном после истраге утапања тројице албанских дечака у Ибру.

Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба.

Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године, бежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се. Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као "напад српских бандита", што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није било у стању да заузда.

Баранијева репутација, још раније била је прилично уздрмана, када је амерички дневник Волстрит џорнал истражујући ратне догађаје на Косову, открио да је измислио причу о паљењу тела косовских Албанаца у пећима комбината "Трепча".

Шездесетак сати "високог напона" на Косову окончано је пошто је НАТО упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном.

Број од 19 мртвих важи за званичан број жртава из извештаја Унмика, који су Уједињене нације објавиле априла 2004. године. Ван извештаја остало је неколико неидентификованих тела из приштинске мртвачнице. Према новијим извештајима, укупно је страдало 27 особа, 15 Албанаца и 12 Срба.

Повређене су укупно 954 особе, међу којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повређено у њиховим кућама. Запаљено још 90 ашкалијских кућа, као и две албанске. Протерано је више од 4.000 Срба.

Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага. Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.

Током таласа насиља, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима. Неки од њих и сами су постали мете екстремиста. Први од лидера косовских Албанаца, који је позвао на смиривање тензија, био је сада покојни Бајрам Реџепи.

Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени.

Истовремено, покренута је серија политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као једно од објашњења за једнострано проглашење независности Косова.

Два дана насиља

Нереди су почели пошто је број демонстраната у неколико косовских градова, уз контроверзна тумачења утапања тројице дечака у кључним медијским кућама попут Радио-телевизије Косова, са пар хиљада порастао на пуних 60.000. На врхунцу, насилне демонстрације су истовремено захватиле 33 места на Косову.

"Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања о догађајима 17. и 18. марта, ствари на Косову могле су кренути сасвим другим током", наводи се извештају приштинске канцеларије ОЕБС-а за слободу медија, објављеном два месеца после мартовског насиља.

Већ око поднева 17. марта, како се наводи у 44 стране дугом извештају Унмика, демонстранти су се окупили у јужном делу Косовске Митровице, блокирали прилазе граду и после краћег кошкања, прегазили барикаду на мосту на Ибру и засули околне зграде каменицама и "молотовљевим коктелима". Припадници Унмика су затим одговорили сузавцем и шок-бомбама успоставивши какву-такву контролу.

Међутим, учесници протеста су почели да спаљују Унмикова возила, што је одвукло пажњу полиције и омогућило да неколико неидентификованих особа наоружаних "калашњиковима" пређе на северну страну. Настављено је бомбардовање каменицама.

У Призрену су у рано после подне затворене све продавнице у центру града, а окупљена маса се прво обрачунала са возилима међународних мисија, да би, затим, попалила све српске објекте у граду, укључујући цркву, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике, изазивајући бес медија у својој држави.

Приштина је у време мартовског погрома била готово етнички чиста – у граду је остало свега нешто више од 200 Срба. Тог 17. марта демонстранти су запосели станицу Унмика у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила.

Тридесетак Срба било је тада у згради "ЈУ програма", коју су Албанци запалили. Након више покушаја, снаге Кфора евакуисале су угрожене Србе. Запаљена је и Црква Светог Николе, Кфор је спречио напад на Храм Христа Спаса.

Истовремено, група од око 5.000 студената кренула је пут српског села Чаглавица, свега неколико километара јужно од Приштине.

Како наводи Унмик, полиција је успела да главнину групе заустави пре уласка у Чаглавицу, али је велики број демонстраната успео да околним путевима стигне до одредишта. Маса је полако потискивала полицију, успевши да се пробије до првих кућа у том селу.

Куће су запаљене, а међународне снаге су се колико-толико консолидовале тек пошто су из америчке базе Бондстил, код Урошевца, стигли оклопни транспортери и значајна појачања.

Албанци који су аутобусима и аутомобилима пристизали из Дренице запалили су 17. марта зграду Општине у Косову Пољу, организовали напад на болницу, школу "Свети Сава" и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти.

Спаљене су обе православне цркве у Косову Пољу – Црква Светог Николе, из XIX века, и Црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Порушен је велики број споменика на православном гробљу, што је настављено и након погрома.

Дан други

На Косово је другог дана насиља стигао командант јужног крила НАТО-а, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне.

У знак протеста због убиства једног припадника бивше ОВК, кога је 17. марта усмртио полицајац Унмика, у Пећи су организоване демонстрације на којима се окупило више хиљада људи.

За време тродневних немира, у Пећи су запаљене Црква Светог Претече и Црква Светог Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.

Осамнаестог марта албански екстремисти су извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа. Уз помоћ припадника Унмика, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села.

Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти палили су напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана сви Срби из Обилића су протерани.

Код немачке базе Кфора у Призрену 18. марта дошло је до сукоба Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила Унмика, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.

Улога међународних мисија

Доступни извештаји међународних мисија бацају велику сенку на слику о способности Унмика и Кфора да читавих пет година након доласка у покрајину контролишу тамошње прилике, као и да успешно интервенишу у случају нереда. Према тим документима, особље Унмика и војници НАТО-а највише времена током два критична мартовска дана провели су надајући се како ће рушилачка енергија демонстраната брзо спласнути, те да ће их дивљање демонстраната једноставно заобићи.

За најгоре пропусте Кфора узимају се паљење цркава у јужном делу Митровице, као и уништавање села Свињаре и Бело Поље, пре свега што су војници НАТО-а, из својих свега неколико десетина метара удаљених база, у највећој мери неактивно посматрали дивљање демонстраната.

Немачки недељник Шпигл је војнике из те државе прозвао "зечеви са Косова", пошто су напустили манастирски комплекс када су им Албанци обећали да "им неће ништа". Војници су послушали, а убрзо након њиховог одласка манастир је спаљен.

"Око 200 демонстраната послало је делегацију са белом заставом код Немаца уз обећање да им се неће десити ништа лоше. Ми желимо само да запалимо манастир, рекли су. Заштитници из Кфора су шест монаха и двоје посетилаца ставили у оклопна возила и побегли, возећи их кроз плитку воду Бистрице. Манастир је запаљен", објавио је Шпигл.

У Ђаковици су италијански војници водили прави обрачун са демонстрантима, а у околини Пећи, Унмиков полицајац убио је једног Албанца.

Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације су смениле шефа Унмика Харија Холкерија и на његово место, у мају те године, поставиле Серена Јесена Петерсена.

Прве реакције после два дана насиља

Немачка обавештајна служба (БНД) од самог почетка је тврдила да су демонстрације планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова.

Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Џонсон, непосредно по избијању насиља изјавио је да догађаји на Косову "делују окрестрирано и организовано". "Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу", рекао је тада Џонсон.

Сличне изјаве долазиле су и од тадашњег генералног секретара НАТО-а, Јапа де Хоп Схефера, који је косовске Албанце упозорио да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од међународне заједнице оно што желе.

И командант међународних снага у Босни, генерал Вирџил Пекет, чије су снаге притекле у помоћ колегама на Косову, потврдио је да су нереди "врло добро оркестрирани и организовани", док је командант италијанских снага на западу Косова Алберто Примисери изјавио да су "Албанци имали спремљен план да опустоше Косово".