Шта о Србима у Османлијском царству откривају турски архиви

Реч је о документима из 15, 16. и 17. века који сведоче о животу у Србији и на Балкану под Османским царством, а који су постали доступни нашим стручњацима, након што су крајем 2015. године директор Архива Србије др Мирослав Перишић и генерални директор Дирекције државних архива Турске Угор Уна потписали протокол о сарадњи.

Тај уговор је, напомиње Ениса Аломеровић Хубанић, омогућио нашим истраживачима приступ турским архивима и могућност истраживања у престоници Србије. Са том мисијом је у истанбулском архиву боравила протекле две године два пута.

"Први пут смо пренели око 15.000, а у децембру прошле године у Београд смо донели још 7.000 докумената у дигиталном облику. Они се сада налази у Архиву Србије и у току је њихово сређивање и обрада како би постали доступни истраживачима", каже Аломеровић Хубанићева, једна од ретких познавалаца османског језика код нас, на којем су написани ти документи.

"Научно бављење историјом Османског царства, које је у вишевековном додиру са историјом Србије, Балкана и балканских народа, просто је немогуће без писаних трагова. Наша намера је да преузмемо што већи број докумената који се тичу Србије", истиче Аломеровић Хубанићева.

Објашњава да је архивска грађа у Османском архиву раздвојена на појединачна документа и на дефтере који представљају богат и разноврстан извор за нашу историографију.

Сведочења о Београду као трговинском центру

Истиче да вилајетски пописи, спискови пореза и закупа, платни спискови, благајничке књиге, тимарски спискови, помажу да се добије слика о животу грађана, трговаца, занатлија и сељака, о економији, трговини, саобраћају...

Као занимљив наводи документ из 1526. године о постојању моста на Сави и његовој поправци, затим о пловидби Дунавом различитих типова бродова од којих је сваки имао намену.

"У документима постоје уверљиви докази да је турска морнарица пролазила Дунавом и да се делила на ратну и трговачку флоту. Истраживање о намирницама, војној опреми, дрвима за огрев које је превозила морнарица сведоче да је Београд био трговински центар. Бродови су се разликовали по броју једара на прамцу. Имали су једно или два једра и у зависности од тога су се називали лака или тешка галија. Имамо документа о наплати пореза у београдском пристаништу или рачуне о обнови београдског насипа", објашњава Аломеровић Хубанићева.

Посебно скреће пажњу на значај дефтера – пописних књига за градове као што су: Београд, Смедерево, Ужице, Пирот, Ниш, Крушевац, Чачак, Врање, Лесковац и многа друга места и насеља која су давно нестала или су некада постојала под другим називом.

"Дефтери су статистички материјали. Одају структуру, број, садржај становништва. Карактеристично за турске дефтере је да се становништво пописивало са становишта давања дажбина. Пописна јединица је било домаћинство, а не појединац", појашњава Аломеровић Хубанићева.

Пописивања су, додаје, спровођена приликом сваке промене султана, затим приликом освајања нових територија; нека су становишта да се попис вршио сваких 30-40 година, али постоје дефтери чије су године настанка ову тезу оповргле, јер је размак између њих износио четири до пет година.

Напомиње да дефтери посредно могу послужити да се добију приближно тачни подаци о структури, броју и саставу становништва, о топонимима, економском положају становништва, а важан су извор и за антропонимију и мноштво других тема.

Наредба Сулејмана Величанственог о Смедеревском санџаку

С друге стране, султанска писма, фермани, берати и друга документа са највишег нивоа власти дају одређене податке о спољној и уопште политичкој историји Османлијског царства.

Аломеровић Хубанић тако скреће пажњу на документ из 1560. године који је потписао Сулејман Величанствени.

"Био је то ферман, односно наредба Сулејмана Величанственог да свако ко мимо закона убира порез у Смедеревском санџаку буде кажњен. Наредба се односила и на Санџак бега и говори о изузетно уређеном систему у којем се поштовао закон и хијерархија", примећује.

За њу нема дилеме да су очекивања јавности у Србији од тога шта ће ново о овом историјском периоду нашим историчарима и истраживачима рећи османски извори, огромна.

То је разумљиво, каже, с обзиром на то да приступ турским архивима до сада није био лак, да мало истраживача зна османски, и да се очекује би се сада могло доћи до неких нових података битних за нашу историографију.

"Сви се питају да ли ћемо открити нову историју нашег средњег века. Ово што смо до сада видели наводи ме на закључак да наш народ има бројне предрасуде о периоду који је Србија провела под Османским царством. Слика је једноставно светлија него што смо претпостављали", закључује Аломеровић Хубанићева.