Зашто су у Србији инвалиди невидљиви

Успеси српских параолимпијаца у Лондону су један корак више у отклањању предрасуда са којима се инвалидне особе у Србији суочавају свакодневно, сложили су се гости емисије Око 11.

Овде можете погледати/преузети емисију "Око 11"

"То је доказ да ми можемо више, знамо више и хоћемо више ако нам се дају исте могућности за рад, образовање, здравствену заштиту и социјалне сервисе", објаснила Лепојка Чаревић Митановски из организације "Из круга" и додала да Србија има потенцијала да у особе са инвалидитетом укључи у друштво као равноправне грађане.

Особе са инвалидитетом у Србији су невидљиве и свака прилика је добра да се у јавности прича о њиховим способностима које су много веће него што обично грађани мисле, сматра Драгиша Дробњак из Савеза слепих Србије.

За Србију кажу да има најбоље законе у области заштите особа са инвалидитетом, али најгору примену. Право и практични живот често су у раскораку због недовољне контроле и кажњавања оних који законе не поштују.

"Ми од 2000. године негујемо партнерски однос са свим организаацијама особа са инвалидитетом и приликом креирања нормативног оквира који је похваљен и од представника Европске комисије и других земаља. Закони су баш због такве сарадње добри", каже Јелена Котевић из Министарства рада, запошљавања и социјалне политике.

Упркос добрим законима у Србији и даље има много проблема, додаје Лепојка Чаревић Митановски.

"У многим деловима земље постоје архитектонске баријере, комуникација није добра, нема приступа образовању, здравственој заштити. Образовни систем још није инклузиван. Осим Закона о спречавању дискриминације, сви остали су готово декларативне природе", објаснила је она и додала да треба проценити да ли је у питању само непоштовање закона или и недостатак новца за спровођење свих предвиђених мера.

Живот са препрекама

Док чекају остваривање права која им припадају, особе са инвалидитетом се свакодневно суочавају са многобројним препрекама које пред њих поставља друштво.

"Када је реч о слепима постављено је много звучних семафора, рељефних стаза и других оријентира, али тога је више у Београду, а много мање по целој Србији и на томе мора много више да се ради него до сада," истиче Драгиша Дробњак и додаје да се и на примеру инклузивног образовања види да су добре намере једно, а пракса друго.

"Много је више слепе и слабовиде деце која иду у редовне школе, али та деца немају адекватну стручну и материјалну подршку. Пројекат бесплатних уџбеника није предвидео и уџбенике за њих", објашњава Дробњак.

Законом је од 2006. године предвиђена и обавеза изградње приступних рампи за све новоизграђене објекте и адаптација постојећих зграда, посебно институција од јавног значаја.

"Министарство рада, запошљавања и социјалне политике се труди да изврши адаптацију неких објеката, али то није могуће свуда урадити. Има зграда које су под заштитом државе као споменици културе или је немогуће направити архитектонска решења за адаптацију", објаснила је Јелена Котевић.

"Са друге стране велика већина новоизграђених објеката није доступно особама са инвалидитетом", додала је Лепојка Чаревић Митановски.

"Не планира се на време и не води се рачуна о потребама особа са инвалидитетом. Када би се то чинило на време било би потребно и мање новца и зато имамо веће проблеме него што бисмо их имали да је другачије", оценио је Драгиша Дробњак и додао да се ни у банкама или супермаркетима не води рачуна о особама са посебним потребама и да недостатак новца није увек изговор.

Са проблемима се свакодневно сусрећу и особе са оштећењем слуха, које не могу саме да подигну новац у банци или оду на лекарски преглед.

Министарство рада, запошљавања и социјалне политике финансира и рад више од четрдесет канцеларија за знаковне преводиоце широм Србије где су глувим и наглувим особама знаковни преводиоци и њихове услуге могу користити инвалидне особе у обављању тих свакодневних активности", рекла је Јелена Котевић.

У припреми је и закон о знаковном језику којим ће бити предвиђена обавеза свих институција да обезбеде знаковног преводиоца.

"И закон о социјалној заштити је добар и предвиђа да се све услуге са републичког спуштају на локални ниво, а да се као пружаоци услуга појављују и организације особа са инвалидитетом које ми финансирамо и са којима сарађујемо", додала је Јелена Котевић.

Посао без препрека

Закони о забрани дискриминације и запошљавању, барем на папиру, омогућили су  једнаке могућности за школовање, запошљавање и учешће у друштвеном животу особама са инвалидитетом. Ипак, обавезу запошљавања инвалидних особа испунило је мање од половине фирми у Србији.

"Не можете да очекујете да то оживи у пракси јер нама образовни систем није био доступан. Особе са инвалидитетом нису конкурентне на тржишту. Уназад пар година ми имамо људе који су завршавали факултете упркос свим препрекама", објаснила је Лепојка Чаревић Митановски.

"Стопа незапослености особа са инвалидитетом је била скоро деведесет одсто пре доношења закона о запошљавању и драстично је смањена, али важно је да се обавезе поштују и да компаније које нису запослиле инвалидне особе "пенале" због тога уплаћују у фонд одакле се новац користи за даље запошљавање особа са инвалидитетом", оценила је Јелена Котевић додавши да је охрабрујуће што инвалидних особа сада има и на неким вишим позицијама одлучивања.

Драгиша Дробњак сматра да би закон о запошљавању морао бити ефикаснији и пружити већу подршку особама са инвалидитетом јер њих послодавци теже запошљавају.

"Слепи и слабовиди који су завршили високо образовање и имају савремена знања и вештине успевају брже да се запосле. То указује на то да особе са инвалидитетом морају да се образују како би могле да буду самосталне у животу", додао је Дробњак.

Свест о потребама и правима особа са инвалидитетом најважнија је у смањењу дискриминације и повећања самопоуздања оних који са препрекама живе свакога дана и који се за своју самосталност боре, сложили су се гости Ока 11.