Dve karijere Nebojše Neše Ilića

Novi Sad, novembar 1992. godine. Kapiten Crvene zvezde Nebojša Ilić ubacuje Vojvodini čak 71 poen!

"Imao sam taj 'vic napad', jer mogu za minut da dam 15 poena", priseća se Neša.

"Neša je bio na terenu prava ala, to je jedan od najboljih strelaca svih vremena. Ja bih ga uporedio sa najboljima koje smo imali. Da ne napominjem imena, ima ih puno, zaista. Ovo područje je dalo puno dobrih igrača i šutera. On je bio jedan šuter neverovatan", smatra legendarni košarkaški stručnjak Vladislav Lale Lučić.

Kasnije te sezone predvodi crveno-bele do titule državnog prvaka na koju se čekalo 21 godinu! Ispostaviće se da je to bio jedini klupski trofej koji je Neša osvojio u karijeri...

"Ovde u Zvezdi je maltene sve ka meni bilo usmereno. Imao sam slobodu maksimalnu. Lale Lučić, da ga ne pitate, verovatno je 380 glavobolja imao sa mnom svakodnevno, ali jednostavno. Doneli smo te titule koje su se jako dugo čekale, sa Sašom Obradovićem, tu je jako dobrih igrača bilo, ali ja sam bio taj napadač koji je davao neku notu, ali naravno, oni su mene krpili u odbrani maksimalno", priča Ilić.

"Njegova uloga u timu je bila značajna, značajna pogotovo u tom periodu kad je Zvezda bila otpisana od svih. Kad niko nije verovao da Crvena zvezda može da napravi to što je napravila, te godine '93, a on se trudio da donese veliki doprinos na terenu, i van terena što je bilo isto jako važno. To je bilo ono vreme sankcija, nemaštine, gde je on imao uvek šalu, uvek lepu reč za svakog igrača."

Podatak da mu je ta titula sa Zvezdom 1993. jedina u karijeri deluje još neverovatnije ako se pogleda ko je bio Neša Ilić u mlađim kategorijama. U generaciji jugoslovenskih košarkaša koja je u italijanskom Bormiju 1987. godine osvojila titulu juniorskog prvaka sveta, igrale su košarkaške legende poput Divca, Rađe, Đorđevića i Kukoča, ali je najbolji strelac bio upravo Ilić.

"U generaciji toj iz Bormija '87, on je bio jedan od najboljih strelaca. On je bio igrač sa fantastičnim potencijalom, ništa manje od Saše Đorđevića, Kukoča... I onda je nešto u karijeri učinio, mislim da nije on to ozbiljno shvatio. Ovi su drugi to shvatili kao jedan dobar posao, od koga može da se obezbedi. A on to nije", smatra Lučić.

Mesec dana pre tog istorijskog nastupa tima tada mladog trenera Svetislava Pešića u Bormiju, kao vođa tog tima Ilić dobija poziv selektora seniorske selekcije Krešimira Ćosića za Evropsko prvenstvo u Grčkoj. Međutim, od nastupa u Atini i medalje odvaja ga neverovatan splet okolnosti...

"Trebalo je da budem u 12 i to nije neka novost. Možda jeste za ljude koji toliko ne prate i ne znaju. Pasoši su tada svi bili u klubovima. To je ipak bila stara Jugoslavija, nije se putovalo. I tri-četiri dana pred put meni pošalju pasoš iz Beograda i pasoš nije stigao na odredište i to je, da kažemo, bizarna neka stvar", otkriva harizmatični Ilić.

Naredni, a ispostaviće se i poslednji poziv za A tim velike Jugoslavije, Neša je dobio od Dude Ivkovića '88. godine, za pripreme za Olimpijske igre u Seulu, ali on tada čini u to vreme nezamislivu stvar...

"Završavamo pripreme i Duda Ivković me ne skida za neku utakmicu. I ja mrtav hladan, onako kao klinac, dođem i kažem: 'Pa ja, ako se ne budem skidao sledeću, možda i odem kući.' Čovek samo što nije pao u nesvest. Drugo, Dudi nisi mogao sad da se obratiš tako, a ne u ono vreme. I normalno, on me ne pusti sutradan na tu utakmicu, koja je opet bila pripremna za prvenstvo. I ja sutradan, posle utakmice spakovan na recepciji, pozdravim se sa svima i odem za Beograd! To su ne kardinalne greške... U to vreme da neko napusti reprezentaciju, to je bilo neobjašnjivo."

Posle osvajanja već pomenute titule sa Zvezdom, Ilić '93. odlazi u Španiju i u ekipi Kaseresa provodi dve godine.

"Neša je bio spreman da igra u Realu, u Barseloni, a ne da igra u nekom Kaseresu. Mislim da je njegova ljubav prema onom drugom životu, koji se vodi van sporta, i ljubav prema košarci... Nije on nešto folirao i odsustvovao, jednostavno takav je bio", kaže Lučić.

Zašto čovek takvog šuterskog talenta nije napravio bolju karijeru?

"Ja sam, pod znacima navoda, živeo taj neki pubertetski život. Završava se trening, ja sam već posle pet minuta bio u gradu, u kafiću, sa društvom... To su te neke bubice koje su te vukle non-stop, ali su te odvajale od sporta", iskren je Neša.

Njegov saradnik iz reprezentacije Jovica Antonić ima nešto drugačiji pogled na ceo "slučaj Neše Ilića". 

"On je skroman, on je neko ko puno radi i ko daje pun doprinos, ali nema tu neku vrstu marketinga koja je danas bitna, a i onda je bilo bitno da bi se otišlo korak više."

"Igrački je mogao da postigne mnogo više. Mislim da je mnogo više voleo da sedi kod 'Cvetića', ili da ode u drugi kafić, da izlazi noću. Neša ne pije, ne puši, to verovatno znate, on je bio pravi sportista i dan-danas se očuvao", smatra Lučić.

"Jednostavno, košarka mi je jeste bila u prvom planu, ali to nisam pokazivao i nisam se ponašao tako, već sam to shvatao kao neki hobi, kao neku igru. To su mi i treneri govorili, 'ti nisi trenirao, već si se igrao košarke', i jednostavno, tako sam i shvatao", ističe Neša.

Godine 2001, Neša Ilić prestaje da se igra košarku i postaje funkcioner u Crvenoj zvezdi.

"Ne volim ja da kažem funkcioner. Ove godine ja sam zvanično kao neki sportski direktor, a i dalje sam tim menadžer. To je sve, ja uvek kažem da se sve to stavlja u drugi plan – imaš igrače, imaš trenera, imaš predsednika, a ti pokušavaš da budeš nekako servis. Tako je isto i u reprezentaciji."

"Imate drugog Nešu Ilića, što je možda nespojivo sa ovim privatnim, koji u nekom poslu koji radimo četiri godine jedan vrlo precizan saradnik, čovek koji sve ono što dobije kao zadatke ispuni i kroz iskustvo koje ima pet-šest godina kao tim menadžer reprezentacije, neko ko je bukvalno bez i jedne jedine greške (u kojoj ga često lovimo, ali ne možemo da ga ulovimo), organizacijske stvari koje su vrlo bitne za funkcionisanje reprezentacije, radi fenomenalno", dodaje pomoćni trener "orlova" Antonić.

"Ne bi on džabe godinama bio u reprezentaciji, ne bi bio u Zvezdi ovo što jeste. Nezamisliva je klupa Zvezde ili reprezentacije da ne vidite jednog lepog ćelavog dečka, koji je, kad je igrao kod mene, imao lepu kosu", uz osmeh poručuje Lučić.

Koja je tačno Nešina uloga i šta su mu zaduženja u Zvezdi i reprezentaciji?

"Radni dan je 24 sata, uglavnom si uz telefon. Kao kad ređaš kockice – ređamo ih stalno i održavamo ih. Znači, od najmanje sitnice do najozbiljnih stvari. Tu smo za taj servis, tako ga ja nazovem", objašnjava Ilić.

"Druga stvar u kojoj je on jako bitan jeste to što on ima jedan specifičan, blizak drugarsko-poslovni odnos sa igračima, i neko je ko njima leži, ko im odgovara, ko im prija. Tako da je to čovek koji vrlo utiče na tu atmosferu, u smislu pozitive i načina koji smo mi napravili čitavu tu priču", otkriva Joca Antonić.

Za razliku od igračkih dana kada su ekipe radile za njega, sada Nebojša Ilić vraća taj dug i radi za druge. I bar prema broju trofeja i medalja, ima mnogo više uspeha...