Nikola Jokić, "Medžik" iz našeg sokaka

U Somboru, na zapadu Bačke, ljudi se više ne pozdravalju sa "dobro jutro". Prvo pitanje je koliko je koševa dao sinoć, niko ne pominje ime, svi znaju da je reč o najpoznatijem Somborcu trenutno, i momku koji preti da postane najbolji košarkaš Srbije.

U tem Somboru uvek je bilo košarkaša. Krenulo je od čuvenog Radivoja Koraća Žućka, koji je odrastao u jednom somborskom šoru. U tom gradu na zapadu Bačke je kao dečak živeo i Dragan Tarlać, zvezda Olimpijakosa, i centar Čikago bulsa. Iz okoline je još jedan NBA centar Željko Rebrača. Ali ovaj kraj nikad nije imao tako uspešnog, a tako neobičnog derana, kako ovde ljudi kažu.

Američki sportski novinari opsednuti su statistikom. A ona kaže da je Nikola Jokić oborio rekord star 40 godina, da u prvoj ili drugoj NBA sezoni ima prosečan skor od 20 poena, 10 skokova i pet asistencija za 36 minuta na parketu. Srpski mediji su dodali da to nisu radili ni Majkl Džordan ni Medžik Džonson. A Posle Jokićevih 40 poena, devet skokova i pet asistencija, našao se u neverovatnom društvu legendi koje su to uspele da urade pre svog 22. rođendana.

To je statistika, a Jokićeva priča, od buckastog momka do jednog od najmlađih i najuspešnijih srpskih košarkaša u NBA, priča o pleju u telu centra, koji se na Ol-staru takmiči u veštinama, to je već mnogo čak i za američke novinare.

Nekad najmlađi srpski centar u NBA ligi Darko Miličić kaže da poređenje Jokića i Divca ne stoji, jer je Divac davao u proseku 11 poena. "On dečko ubija, a da na pričam o meni", kaže uz osmeh Miličić.

"To je neverovatno, čovek pokriva pleja, u smislu upošljavanja igrača, kažnjava sa trojke, iz punog trka ulazi u neke flotere, baca se u stranu... Igra sa velikom lakoćom, i to mene oduševljava, naravno te neke njegove ludačke asistencije koje je imao, misliš čovek od 2.08 nema kontrolu, a on na kraju uradi neko ludilo da svi ostanu zaprepašćeni", opisuje Jokićevu igru nekada drugi pik na draftu.

Jokićev bivši trener Dejan Milojević objašnjava da se Jokić vodi krilaticom Medžika Džonsona: da koš čini srećnim jednog igrača, a asistencija dvojicu. "I ja sam siguran da on više voli da ima 12 asistencija, nego 30 poena", kaže Milojević.

U tem Somboru

Naselje Selenča u Somboru imalo je tu sreću da se u njemu rodio Nikola Jokić. A Nikola Jokić je imao tu sreću da se odmah pored Selenče nalaze takozvane Somborske jame. A tu je teren gde se basket igra možda i najbolje u gradu.

"Tu je Nikola dolazio sa braćom, Strahinjom i Nemanjom, pratio ih, bodrio, bio levo i desno smetalo, pomagao, dohvatao loptu, dok u jednom momentu nije odrastao pa i sa njima zaigrao basket", kaže Srđan Stojkov, košarkaški trener i potpredsednik prvog kluba Nikole Jokića, So-koš Sombor.

Tako je Jokić već kao klinac znao levi i desni dvokorak i niko nije mogao da mu otme loptu. Bio je za glavu viši od svih iz svoje generacije, ali i najbucmastiji na terenu. Neki su duhovito primetili: Nikola je kao mali voleo da jede burek, a danas uradi promenu iza leđa i šalje Amerikance po burek.

„Voleo je bome, i pio je onu koka-kolu puno baš. Nije mogao da trči mnogo, nije bio fizički spreman, ali pronalazio je načina da da koš, igrao je uvek na 'košarku na glavu', bio je plej zarobljen u telu centra", opisuje Nikolin prijatelj i saigrač iz detinjstva Igor Arnaut.

Jokićev trener iz detinjstva Isidor Rudić priseća se da je Jokić znao da propušta treninge gde se radila fizička sprema. "Bio je nekad i u kontraritmu, recimo mi smo u napadu, krenuli smo da trčimo, Nikola krene, mi smo već dali koš, on je na pola terena, mi trčimo u napad, on trči u odbranu, tako da je bilo i nekih komičnih situacija."

Međutim, čak i takva građa ovom momku sa brojem 14 nije bila prepreka. Igrao se košarke, poštujući ono pravilo da se neki drugi sportovi igraju rukama i nogama, a da se košarka igra glavom. Kako je vreme prolazilo, tako je bilo i više poena, skokova, asistencija.

"Voleo je da prenese loptu, da šutne trojku, voleo je da asistira, i tada je voleo da asistira, i uvek je tražio neko rešenje, ako je moguće spektakularno. Vadio je neke pasove koje ni mi treneri nismo odobravali, ali jednostavno prolazilo je, ne možeš ništa da mu kažeš", opisuje Isidor Rudić.

Srđan Stojkov kaže da je problem u našoj košarci što treneri, već u ranoj dobi, usmeravaju igrače po principu "ako si visok, bićeš centar". "To je problem koji Nikola nije imao, njemu je ovde bilo dozvoljeno da igra sve."

Džoker sa hipodroma

Nikola Jokić sada je "Medžik" iz somborskog sokaka, promenio je mnogo klubova i mnogo trenera. Ali imao je još jedan sport koji je obožavao, ili bolje reći, to je strast.

"Najpre bih hteo da ispravim, sve novine su pisale da je Nikola jašio konja, Nikola u životu nije jašio konja, on je vozio jednu kasačku trku. Nije mogao da bude džokej, bio je mlad, imao je 10–12 godina", kaže trener kasačkih grla iz Sombora Vladimir Pribić.

Nikola nije mnogo vozio, ali je pomagao vozačima prilikom pripreme konja pre i posle trke. Taj posao je veoma važan, ali "pomagači" nemaju mnogo fotografija. Osim što mu je bio trener, Vladimir je i Nikolin porodični prijatelj. Dešavalo se da ga sa hipodroma vraća na košarku kad bi ovaj hteo da odustane.

"Recimo, trke su u Srbobranu, a utakmica u Novom Sadu, vode sa 20 razlike, on tati kaže: zadnju četvrtinu žurimo na trke, za Srbobran. Kad bi se posvađao sa tatom, kaže da neće da ide na treninge. I onda mu ja pumpam glavu da su veće šanse da bude dobar košarkaš nego da tera konja", kaže Pribić.

Basket na somborskim jamama, hipodrom, prelep grad – nije ga bilo lako naterati da ode iz Sombora. Pritisak je izvršio najstariji brat Strahinja, koji je i sada, zajedno sa bratom Nemanjom, na svakoj Nikolinoj utakmici u NBA ligi.

Nikolin otac Bane kaže da je on, kao najveći i najdeblji dečko na terenu, znao da pogodi iz svih pozicija, i niko nije mogao da mu uzme loptu. "Taj njegov talenat je mene terao da njega teram da postane košarkaš. Sada su ga braća preuzela i mislim da mu je najgore da na kraju utakmice dođe da sa svojom braćom analizira utakmice, oni su nemilosrdni prema njemu i njegovim greškama.

Zanimljivo je da je Strahinja venčani kum Darka Miličića, momka koji je sa 18 godina otišao u NBA ligu, ali koji tada nije imao podršku kakvu sada ima Nikola.

"Da se malo našalim, on treba da bude veoma zahvalan braći, jer su braća njemu kroz život pokazala – kako ne treba, pa je on odlučio da izabere – kako treba. On ostavlja utisak mirnog, povučenog i osećajnog momka, dok su ova dvojica teški mangupi. U tom basketu, pogotovu u NBA, uglavnom ti mangupi opstaju na neki način, tako da ta mangupska škola, koju oni prebacuju na njega, sigurno će mu značiti."

U Novom Sadu, u juniorima Vojvodine, brat Strahinja je bio psihološki trener. A Nikola se i dalje igrao košarke. Međutim, sada su njegove rezultate već počeli da primećuju.

Košarkaš Mega leksa i bivši Nikolin saigrač Rade Zagorac priseća se da je prvi susret sa njim bio u juniorskoj ligi. "Tad je već izvršeno nekoliko selekcija, već su se iskristalisali, znalo se ko šta i koliko može, jedan dan mi smo završili utakmicu i ja gledam – Jokić Vojvodina, indeks korisnosti 51, onda sam pozvao sve žive iz naše generacije, pitao ko je ovaj dečko, ali niko nije znao", priseća se Zagorac.

Put u Megu 

Srećna okolnost u karijeri Nikole Jokića je što ga je primetio jedan od najboljih košarkaških agenata, Miodrag Miško Ražnatović.

"Ja sam čitao Sportski žurnal, što obično radim nedeljom kad izlaze rezultati nižih juniorskih liga, i primetio da neki igrač u Vojvodini ima izuzetan učinak – 30 poena, 20 skokova. Sledeće nedelje taj ritual se ponovio, ja sam pozvao mog skauta koji bi trebalo da zna svu decu Srbije, međutim, na moje veliko iznenađenje, on nije znao ko je taj momak. Zamolio ga da se raspita da li on te impresivne brojeve pravi zbog fizičke snage ili ranije biloške zrelosti, i dobio odgovor da to nije tačno, da se radi o jednom debeljuci koji sve to radi na neki talenat, pa sam mu tom prilikom rekao: ideš u Novi Sad i ne vraćaj se dok ne potpiše ugovor sa Beobasketom, dakle bukvalno na neviđeno", priseća se Ražnatović.

Jokić je najpre igrao u juniorima Mege, ali je brzo prešao u seniore. U Megi ga je dočekao vojnički režim Dejana Milojevića.

"Jokić je čovek koji voli da se takmiči i ja sam pokušavao da prilagodim vežbe jer za neke stvari je lenj, a za neke nije. Svaku takmičarsku vežbu radio je sa žarom, a vežbe koje su neko suvo ponavljanje, to je 'odrađivao'", kaže Milojević.

Dejan Milojević se priseća da je Nikola pokušavao neka dodavanja koja su u njegovoj glavi bila jasna, ali da je imao tu privilegiju da mu trener toleriše greške.

"Većina trenera bi rekla: nemoj da ti je palo na pamet da ponovo daš takav pas, ali ako prepoznam da je taj pas imao smisla, ja bih rekao: bravo, Joka, probaj to i sledeći put, samo probaj malo bolje. Sada ti pasovi prolaze", kaže uz osmeh Milojević.

Nikola Jokić je proglašen za najkorisnijeg igrača regionalne košarkaške lige. Tada za njega počinju da se raspituju veliki evropski klubovi. Agenti Barselone došli su u Beograd, spremni da ga odvedu u Kataloniju. Ali Jokić je tada odigrao možda i najgoru utakmicu u životu.

"To što je on odigrao, ja nemam reči, ne samo što je sve promašio, nije uhvatio nijednu loptu, to je bio jedan od njegovih nostalgičnih dana, gde on nije hteo ni da trči, ni da se pomera, priča sa svima oko sebe, i utisak je bio baš loš", priseća se Miško Ražnatović.

U tem Denveru

Agenti Barselone odlučili su da pogledaju još neku utakmicu, u međuvremenu su ljudi iz Denvera verovatno videli nešto što drugi nisu, i Nikola Jokić našao se u najjačoj ligi sveta. Sa samo 20 godina.

U početku, plan je bio da Jokić najpre samo radi na svom telu. Ali on je igrao sve bolje i bolje, i veoma neobično. Igra centra, ali ne zakucava, više voli da doda loptu nego da da koš.

NBA skaut Marin Sedlaček smatra da je Jokić dobar primer košarke od pre 30 godina, kada su igrači sa ovih prostora počeli da odlaze u NBA.

"Nijedan od njih nije morao da bude ukalupljen određenim kriterijumima da bi došao u NBA, i oni su nosili određenu dozu kreativnosti. Takođe, uvek treba da se postavi pitanje kako bi se on snašao recimo u Njujork niksima, kako bi se snašao u Lejkersima, da li bi to bio taj Nikola Jokić ili bi od njega pravili nekog klasičnog centra. Ovde je primaran razlog njegovog razvoja taj što ga trener voli", kaže Sedlaček.

Darko Miličić je bio najmlađi srpski centar u američkoj ligi. Otišao je sa 18 godina

"Privikavao sam se 10 godina, i nakon 10 godina se nisam privikao. Što se tiče Jokića, sigurno mu je mnogo pomoglo što su braća sa njim. Ali treba da protekne cela sezona, da on igra u ovom ritmu, da vidi kako će fizički to podneti. Ljudi misle on se igra, igra se on sigurno, i uživa u tome, ali se i troši. Ta NBA mašinerija ne prašta, imaš 82 utakmice u sezoni, na kraju, ako uđeš u plej-of, igraš od 90 do 120 utakmica", priča Miličić.

Novi Divac ili srpski Pau Gasol?

Jokić je tek odskora počeo da igra za reprezentaciju Srbije. Bio je najkorisniji igrač kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre. A u Riju mu nije lako pao poraz od Amerikanaca u finalu.

"Moraš da imaš karakter, ne voli niko da gubi od tih vrhunskih igrača, sigurno se nervirao, ja sam bio tu, i malo sam smirivao atmosferu, jer su Ameri Ameri", kaže pomoćni trener reprezentacije Miroslav Muta Nikolić.

"Ako se Jokić vodi devizom da asistencija čini srećnim dvojicu igrača, da li srpska reprezentacija dobija novu energiju? Da li je reprezentacija dobila novog Divca? I treba da protekne cela sezona u ovom ritmu igre, da vidi kako će to fizički podneti, ljudi svi misle lako, on se igra, igra se on sigurno, i uživa u tome sigurno, ali opet kažem on se tu troši, što ljudi ne vide, ali opet fizičko trošenje je veliko. Da li je Nikola Jokić srpski Pau Gasol?"

"Divac je isto pametna glava, i on je imao spore noge kao Jokić, ali korstio je glavu i za košarku i atmosferu. Mislim da je Jokić u prednosti, bar što se tiče glave, mislim da je ozbiljniji", kaže Muta Nikolić.

Darko Miličić veruje da poređenje Jokića i Divca ne stoji. "Bilo je poređenje svih nas u NBA, pa gde se on tu nalazi, mislim da ne može da se poredi s Divcem, Divac je imao 11 poena u proseku, a on dečko ubija, a da na pričam o meni", kaže Miličić.

Nikola Jokić je iz Sombora teško otišao čak i za Novi Sad. A letos je zajedno sa Somborcima proslavljao što je taj bački grad, posle mnogo vremena, dobio olimpijsku medalju. Jokić ne prestaje da priča da će se jednog dana vratiti u Bačku.

Za sada ima fondaciju "Nikola Jokić i prijatelji", koja pomaže razvoj sporta u Somboru, popravlja koševe, sređuje terene za basket. Prvi klub Nikole Jokića, So koš, povukao je dres sa brojem 14, Nikola je redovno najbolji sportista grada. Poslednja informacija iz Sombora je da je Nikola kupio konja.

I možda je sve ovo sticaj srećnih okolnosti. A možda je Nikola Jokić primer da kalupi više ne prolaze, da dete može da se igra i do 15. godine, i da onda postane vrhunski sportista. A možda ima nešto i u tem Somboru.