Dejan Stanković, veliki igrač, vođa na terenu, trener

Crvena zvezda

Deki je sa sedam godina počeo je da igra za Teleoptik. Potom ga je u Radničkom iz Nove Pazove primetio Branko Radović, trener kadeta Crvene zvezde, i preporučio svom kolegi Tomi Milićeviću. Dejan je sa 14 godina prešao u Crvenu zvezdu i prošao kroz njen podmladak. Igrao je u dobrom društvu, tu s bili Nikola Lazetić i Nenad Lalatović, a trenirao ih je legendarni Vladimir Petrović Pižon.

U seniorski tim je prešao sa 16 godina, u sezoni 1994/1995, kod trenera Ljupka Petrovića. Debitovao je na meču sa OFK Beogradom, u kom je Zvezda pobedila sa 2:1.

Svoj prvi gol u crveno-belom dresu postigao je 1995. protiv Budućnosti iz Podgorice i oborio rekord Dragana Džajića, koji je do tada bio najmlađi strelac u klupskoj istoriji. Stanković za crveno-bele u debitantskoj sezoni odigrao sedam utakmica u tada osvojio duplu krunu.

U Kupu pobednika kupova 1996/1997. Crvena zvezda se 1. kolu susrela sa nemačkim Kajzerslauternom. Nemački tim je pobedio sa 1:0 u Gelzenkirhenu. Stanković je revanš 26. septembra 1996. započeo na klupi, a ušao je u igru na početku drugog poluvremena. Prvi i jedini gol u regularnom toku utakmice Stanković je postigao sa oko 20 metara u 54. minutu. Kako je u ukupnom skoru rezultat bio 1:1, igrali su se produžeci, a Stanković je postigao još jedan gol u 6. minutu produžetka iz voleja sa ivice šesnaesterca. Zoran Njeguš i Miodrag Pantelić su postavili konačnih 4:0 za Crvenu zvezdu.

Stanković je 1997. postao najmlađi kapiten Crvene zvede i najbolji fudbaler u domaćem prvenstvu. Postigao je 15 golova na 28 utakmica.

Iz Zvezde u pečalbu, u Lacio na velika vrata

Sjajne partije u dresu Crvene zvezde preporučile su ga treneru Lacija Svenu Jeranu Eriksonu. Tada rekordna suma za naš fudbal od 24 miliona maraka izdvojena je za Dejana Stankovića i on je 1998. godine prešao u Rim. Iste sezone u Lacio su stigli Siniša Mihajlović i Marselo Salas.

Deki se nametnuo treneru Eriksonu već na debiju protiv Pjačence, bio je strelac i tako postao standardni prvotimac. Konkurencija nije bila mala, za isto mesto konkurisali su još Pavel Nedved, Seržo Konseisao i Ivan de la Penja. Sa Lacio je uspeo da osvoji poslednji Kup pobednika kupova 1999. pobedom na Majorkom i Superkup Evrope pobedom nad Mančester junajtedom.

Stanković je na 41 utakmici za Lacio postigao devet golova. Ipak, Lacio je tek sledeće sezone uspeo da osvoji titulu nakon 26 godina čekanja.

Nakon odlaska trenera Eriksona na mesto selektora Engleske početkom 2001. i dolaska novog trenera Dina Zofa, Stankovićeva forma je počela da slabi. Zof je podneo ostavku zbog loših rezultata na početku sezone 2001/2002, a zamenio ga je Alberto Zakeroni. Deki se nametnuo novom treneru postigavši nekoliko važnih golova.

Potom je na klupu Lacija došao Roberto Mančini. Stanković je bio standardan prvotimac, postigao je osam golova na 38 utakmica. Verovatno zbog trenera Mančinija, Stanković umesto u Juventus prelazi u Inter.

Nova stranica blistave karijere: Inter

Dolazak Stankovića i Adrijana je popunio prazninu koja je nastala odlaskom Krespa i  Sedorfa. Prvi meč za Inter, Stanković je odigrao 1. februara 2004. protiv Sijene (4:0), a prvi gol je postigao 21. februara 2004, kada su izgubili od gradskog rivala Milana sa 3:2.

Inter je te sezone završio na 4. mestu i plasirao se u Ligu šampiona. Naredne sezone zauzeli su treće mesto u Italiji uz samo dva poraza, ali i 18 nerešenih rezultata. Osvojili su Kup Italije.

Inter je naredne godine konačno osvojio prvenstvo Italije, pošto je Juventusu oduzeta titula zbog nameštanja utakmica. Klub je opet pobedom nad Romom odbranio i Kup Italije.

Kako je "stara dama" prebačena u Seriju B, a najveći rival Milan je bio kažnjen oduzimanjem osam bodova pre početka prvenstva 2006/07, Inter je bio glavni favorit za osvajanje Skudeta.

Pojačan Zlatanom Ibrahimovićem, Inter je bio ubedljiv i postavio je novi rekord u italijanskom fudbalu sa 17 uzastopnih pobeda. Stanković je na 45 utakmica postigao 16 golova. Novi ugovor sa Interom je potpisao 2. februara 2007, po kom bi Stanković ostao u klubu do 2010.

Inter je po drugi put odbranio titulu u sezoni 2007/2008. Odlaskom trenera Roberta Mančinija i dolaskom novog trenera Žozea Morinja, nastavak Stankovićeve karijere u Interu je bio pod znakom pitanja. Iako je Morinjo na početku sezone najavljivao da ne računa na njega, Stanković je ostao standardan igrač.

Povreda u dresu reprezentacije 2008. godine odvojila ga je od terena više od devet meseci. Na teren se vratio 28. septembra u derbiju protiv Milana.

Sezone 2009/10, pod vođstvom trenera Morinja, Stanković je osvojio Ligu šampiona.
Sa Interom je sporazumno raskinuo ugovor u avgustu 2013. godine i time završio svoju profesionalnu karijeru.

Reprezentacija SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, Srbije

Selektor Jugoslavije Slobodan Santrač pozvao je Stankovića, kao debitanta, za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je postigao dva gola za pobedu od 3:1. Uz saigrača iz Crvene zvezde Pericu Ognjenovića, Stanković je bio jedini igrač iz nacionalnog prvenstva.

Odigrao je tri utakmice na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, a u utakmici protiv Nemačke je zasmetao nemačkom golmanu Andreasu Kepkeu, pa se centaršut Predraga Mijatovića pretvorio u vodeći gol za Jugoslaviju (utakmica je završena 2:2).

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj, Dejan Stanković se uklopio u sivilo tima koji je zauzeo razočaravajuće poslednje mesto. Nakon prvenstva, novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je, nakon razlaza Srbije i Crne Gore, postao prvi kapiten Srbije.

Prvi put je bio kapiten u meču sa Republikom Češkom 31. avgusta 2006, koji je bio oproštajni za njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda. Srbija je kao gost pobedila sa 3:1.

Svoju 75. utkamicu u dresu reprezentacije neće pamtiti po lepom: 11. decembra 2008, meč sa Francuzima (1:2) Stanković je završio nakon samo pet minuta igre, zbog povrede ligamenata kolena zadobijene u duelu sa Anrijem. Na teren se vratio tek krajem septembra naredne godine.

Deki je za reprezentaciju igrao na tri Svetska prvenstva: 1998, 2006. i 2010. godine. Nastupao je i na Evropskom prvenstvu 2000. godine, kada je Jugoslavija zaustavljena u četvrtfinalu.

Za reprezentaciju je odigrao ukupno 103 utakmice (rekord) i postigao 15 golova. Od reprezentacije se oprostio 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija – Japan odigrana u Novom Sadu.

Trofeji koje je Stanković osvoji sa tri kluba za koja je igrao

Lista trofeja i individualnih priznanja koje je Dejan Stanković osvojio kao igrač.

Crvena zvezda
– Prvenstvo Jugoslavije 1994/95.
– Kup Jugoslavije: 1994/95, 1995/96, 1996/97.

Lacio
– Prvenstvo Italije (1): 1999/00.
– Kup Italije: 1999/00.
– Superkup Italije: 1998, 2000.
– Kup pobednika kupova: 1998/99.
– UEFA Superkup: 1999.

Inter
– Prvenstvo Italije: 2005/06 (za "zelenim stolom"), 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10.
– Kup Italije: 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2010/11.
- Superkup Italije: 2005, 2006, 2008, 2010.
– Liga šampiona: 2009/10.
– Svetsko prvenstvo za klubove: 2010.
– UEFA Superkup: finale 2010.

Individualne nagrade
Za najboljeg fudbalera u izboru Fudbalskog saveza Srbije porglašen je 2006. i 2010. godine.

Trenerska karijera: "vruća" stolica beogradskih crveno-belih

Ovih dana preuzeo je kormilo Crvene zvezde. Na taj način vratio se u klub u kome je stasao kao igrač i odakle se otisnuo u evropske visine. Trenersku palicu preuzima od Vladana Milojevića, koji je lestvicu podigao izuzetno visoko.

Pred Stankovićem je veliki izazov: ima nešto više od dva meseca da se pripremi za debi u prvenstvu, a potom i da se dokaže u polusezoni u koju crveno-beli ulaze kao lideri prvenstva sa 11 bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Partizan.

Uporedo sa tim predstoji komponovanje tima za narednu sezonu i borba za Evropu. Navijači Zvezde su naviknuti da crveno-bele vide u ligaškom delu evropskih takmičenja, tako da će sve sem toga biti neuspeh.

Ostaje da se vidi kako će Deki uspeti da se izbori sa pritiskom i kako će to preneti na igrače.