Spektakli od Glazgova do Buenos Ajresa...

Duel Škotske i Slovačke u Glazgovu višestruko je interesantan i značajan. Za početak, ima potencijal da raspetlja Grupu F, daleko najneizvesniju u evropskoj zoni kvalifikacija za Mundijal.

Niko – još jednom, niko – nije fudbalu dao koliko jeste Škotska. Dovoljno je reći da je čitav koncept dodavanja, što je osnovni koncept fudbala, njegova bazična, gradivna materija, nastao u ekipi Kvins park. Fudbal je do tada, dakle do prelaza između šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka, bio baziran na driblingu i „podržavanju" (backing up). Igrač bi uzeo loptu, spustio glavu i zaleteo se prema golu protivnika, dok bi njegovi saigrači trčali iza njega kako bi, eventualno, pokupili odbijenu loptu.

Dodajte ovome (slučajnost morfološkog podudaranja, ništa više) i činjenicu da je Vilijam Mekgregor, čovek koji je izmislio koncept ligaškog takmičenja u fudbalu, takođe Škot, postaje vam jasno koliko je ova zemlja važna. Samim tim, dakle, koliko je velika šteta što toliko retko gledamo Škote na najvećim takmičenjima.

Međutim, ako ekipa Gordona Strahana savlada Slovačku, ima velike šanse da završi kao druga u grupi. Sve manje od toga biće premalo za Škotsku. Poraz, u krajnjoj liniji, sve njihove nade bi učinio maštarijama, jer bi ostavio Slovačku i Sloveniju da se bore za to drugo mesto.
Slovačka, koju predvodi Jan Kozak, veoma je organizovan tim, ni po čemu preterano ingeniozan ali sa jednim veoma ingenioznim fudbalerom, Marekom Hamšikom. Fudbaler Napolija nije najbolje počeo sezonu u inače spektakularnoj ekipi Mauricija Sarija, ali ostaje daleko najdarovitiji fudbaler koga centralna Evropa ima. Ovo će, inače, biti 100. meč za Hamšika u dresu Slovačke.

Pažnje je nedvosmisleno vredan i mladi Milan Škrinijar, centralni bek Intera enormnog talenta.

Škotska, koja se uzda i u ono šta se nadaju da će biti zaglušujuća podrška Hempden parka, biće oslabljena neigranjem Skota Brauna, Stjuarta Armstronga i Meta Ričija.

Nemačka nema pored svog imena ništa osim pobede u Grupi C, ali Severna Irska i dalje, nekako, ima šansu da završi kao prva u grupi. Naravno, za tako nešto joj je potreban trijumf protiv svetskih prvaka, čija dubina kvaliteta (činjenica da su i empirijski dokazali da mogu da sastave nacionalni tim permutacijom bilo kojih od najboljih sedamdesetak igrača koje imaju i da i dalje budu najbolji na planeti) jeste predmet ne samo rasprava već i naučnih studija.

E da, Severnoj Irskoj onda treba i pobeda Azerbejdžana u Kajzerslauternu u poslednjem kolu kvalifikacija. Pa sad...

Nemačka, koja je verovatno jedini nacionalni tim na svetu koji fudbal igra na harmoničnom nivou inače rezervisanom samo za elitne klupske timove (ne samo zbog akumulacije kvaliteta već i stepena mogućnosti za utreniravanje igračkih principa kroz svakodnevni rad), verovatno neće moći da računa na nekoliko veoma važnih igrača. Timo Verner ne igra, baš kao ni Manuel Nojer, Mesut Ozil, Sami Kedira i Mario Gece.

Još jedna utešno-ohrabrujuća činjenica jeste da Severna Irska nije primila gol na Vindzor parku. Dve selekcije su se sastale i na Evropskom prvenstvu prošle godine, kada je Nemačka bila bolja za jedan gol (1:0).

Posebno zanimljiv meč odigraće Danska i Crna Gora, koji će, ostanimo makar sada u domenu realnog, imati eliminacioni karakter u borbi za drugo mesto u Grupi E, s obzirom na to da Poljska ima tri boda više od oba tima, koji imaju po 16 bodova.

Oba sastava su slavila u prethodna tri meča, a posebno je neobično da su do istog broja bodova došli postigavši i primivši isti broj golova (18, odnosno sedam).

Ekipa Ljubiše Tumbakovića je pobedila u prvom meču, tako da ima prednost, ali u poslednjem kolu igra u Varšavi. Stevan Jovetić, koji je na 48 mečeva za nacionalni tim naših suseda postigao 24 gola, jeste, apsolutno, najveća snaga ovog tima za koji igra veliki broj igrača koji su, tražimo pravi izraz ovde i očevidno ne uspevamo, „dovučeni" iz Srbije. To, naravno, svakako ne umanjuje uspeh ovog sastava koji ima lepu priliku da prvu put ode na jedno veliko takmičenje, tačno deceniju otkako je počeo da se takmiči kao zasebni entitet.

Danska, pod vođstvom Norvežanina Agea Hareidea, igra značajno bolje kako vreme prolazi. U svojim redovima ima nekoliko veoma zanimljivih mladih igrača, kao što su Kasper Dolberg, Pione Sisto, Andreas Kristensen i Jusuf Poulsen. Naravno, predvodi ih Kristijan Eriksen, igrač koji uz Kejna i Dele Alija nosi Poketinov Totenhem u sistemu 3-4-2-1.

Ali meč dana, odnosno večeri, igra se sa druge strane Atlantika. Tražeći svaku moguću pomoć koju mogu da sakupe posle jednog tužnog kvalifikacionog ciklusa, Argentina je odlučila da meč sa Peruom ne igra na Monumentalu (stadionu River plejta gde su tribine udaljene od terena), već na „Bombonjeri", nadaleko poznatom domu Boke juniors gde se tribine praktično nadvijaju nad stadionom u jednom amalgamu klaustrofobičnog i veličanstvenog.

Jer, vidite, Argentina može da propusti Svetsko prvenstvo prvi put nakon 48 godina. To je bilo sramotno i te 1969. godine. U eri Lionela Mesija, to bi bilo... Bilo bi... Tek ovde ne uspevamo da pronađemo pravu reč, sintagmu.

Argentina je peta u KONMEBOL kvalifikacijama, što im garantuje plej-of meč sa Novim Zelandom. Urugvaj, koji je drugi, beži im samo dva boda, ali Ekvador, koji je osmi, ima samo četiri boda manje.

Realistično gledano, četiri boda iz meča sa Peruom i iz duela na visinama Kita protiv Ekvadora bila bi dovoljna za automatski plasman. Ali ništa nije realno kada igra ova Argentina. Ako ćemo „realno", ona je svoj plasman morala da osigura odavno.

Ali Peru je „oteo" Mundijal Argentini 1970. godine, koji je na spektakularan način osvojio Brazil. Peru je, potom, predvođen legendarnim Teofilom Kubiljasom, sam bio učesnik svetskih prvenstava i, štaviše, značajan činilac tih takmičenja.

Danas, Peru vodi Argentinac Rikardo Kareka, koji je tri puta bio šampion svoje zemlje dok je radio u Velez sarsfildu, klubu u kojem je pedesetih nastao argentinski anti-futbol, kada je trener bio Viktorio Spineto.

Horhe Sampaoli, koji je napustio Sevilju kako bi spasao Argentinu, nakon veoma uspešnog vođenja Čilea i Universidad de Čilea, poznat je kao trener u kalupu mnogih sledbenika Marsela Bijelse. Mnogo visokog presinga, vertikalnog fudbala, komplikovanih napadačkih obrazaca i mnogo, mnogo trčanja. Sjajno za gledanje – kada funkcioniše. A Argentini fali vreme...

Sampaoli je najavio da je pokušao da igra 2-3-2-3 formaciju (misleći, pre svega, na ofanzivni oblik bazičnog 4-3-3 sistema), ali da će ostati pri 4-2-3-1 formaciji jer želi Mesija što bliže golu i što češće sa loptom u napadačkoj trećini terena. Ima smisla, naravno.

Ali, kako opet sam Sampaoli ističe, problem Argentine, koja od 1993. godine nije osvojila nijedan trofej u seniorskoj konkurenciji, a igrala je tri uzastopna finala (Svetskog prvenstva i dva turnira Kopa Amerika), mentalne je prirode.

Sampaoli je na prve dve takmičarske utakmice, nakon što je zamenio Edgarda Bausu, igrao sa tri igrača u poslednjoj liniji (na jednoj je čak koristio Di Mariju kao krilnog beka). Dibala je igrao pored Mesija u šokantnom remiju sa Venecuelom u Buenos Ajresu, a upravo je fudbaler Juventusa rekao da je „teško igrati sa Mesijem".

Zašto? Pa upravo zato što njegov abnormalni talenat ume da asimilije sve druge manje talente na terenu, kao što najveće nebesko telo svojom gravitacijom gospodari svojim delom Vaseljene. Naći pravi način da se olobodi Mesijev potencijal, ali i potencijal svih drugih igrača, ključ je za ovaj i svaki drugi tim Argentine.

Argentina je i ranije bila u sličnim situacijama u kvalifikacijama i uspevala je uvek da se izvuče. Sampaoli mora da pronađe način da to uradi ponovo, a da onda, u narednim mesecima, kroz rad pronađe prave mehanizme koji će učiniti da Argentina više ne bude „veličanstveni gubitnik"...