Najlepša srpska fudbalska priča, 152. čin

To je, uz sve probleme koje neizostavno vuče za i sa sobom, nešto najlepše što srpski fudbal ima. I ne samo fudbal, zašto ne reći i to? Artikulacija emocija na koju vas očevi, dede, neki prepredeni ujak koji uporno agituje „za one druge", pripremaju otkako se u vama formirala svest. I upravo je u tome stvar. Za razliku od gotovo svih velikih fudbalskih derbija, ovaj naš nije nastao na socijalnim, verskim, političkim ili bilo kakvim drugim podelama kojima se ljudi zamajavaju. Potpuno je ogoljen i počiva samo na emocijama. I takav je svaki put kada se igra. Na Marakani, u Hramu, u „Rupi" ili na „Lavoru". Tako će biti i danas.

Njihovi treneri nikada nisu izgubili duel protiv najvećeg od svih rivala. Miodrag Božović ima jedan remi pored svog imena, Marko Nikolić čak ni toliko. Ovaj drugi je imao težak zadatak po povratku u klub iz koga je otišao kao lider na tabeli. Nakon neobičnog, nestabilnog i, naposletku, fundamentalno neuspešnog mandata Ivana Tomića (ispadanje iz kvalifikacija za Ligu Evrope, nakon fenomenalnih igara crno-belih prošle sezone širom kontinenta i ubeleženog klupskog rekorda od čak sedam pobeda, mora biti ogromno razočaranje), morao je da krene ispočetka. Da pravi selekciju tima, da ga oblikuje i prilagođava - sve u toku sezone. Deluje, u svetlu pobede protiv Rada i, možda najočiglednije, trijumfa protiv Borca, da je na dobrom putu.

Sistem je drugačiji (4-4-2 umesto 4-2-3-1 sa kojim je počeo Tomić, prešašavši sa 4-1-4-1/4-3-3 koji je koristio u prvih šest meseci 2016. godine), kao i mehanizmi kretanja samih igrača. Neki igrači su novi, neki, posebno neki koji su bili na pola koraka do odlaska u inostranstvo, su vraćeni u tim.

Nikolić je trener koji insistira na taktičkoj disciplini i odgovornosti svojih igrača, na shvatanju, prihvatanju i implementiranju zahteva koji su im predstavljeni.

Miodrag Božović sa Crvenom zvezdom dolazi u sličnom raspoloženju, sa istom početnom pozicijom, kao i u svom debitantskom derbiju prošle sezone (3:1 na stadionu Crvene zvezde). Ispod prosečni rezultati u Evropi - uz neprihvatljivo veliki broj primljenih golova - ali sa dobrim rezultatima u Srbiji, pobedama i prednošću na tabeli u odnosu na rivala sa druge strane Topčidera.

Crveno-beli imaju mnogo stranaca u svom timu, zbog čega će posao crnogorskog trenera u neku ruku biti i igra kombinovanja, pošto, čak i sa ionako drastično liberalizovanim pravilima domaćeg šampionata, na teren i u protokol ne mogu svi.

Božović nije mnogo menjao u principima igre koji forsira sa svojim timom, a o njima često voli da govori na konferencijama za medije (na kojima, paradoksalno, mediji ne obraćaju toliko pažnju na fudbalske stvari, koliko se bavi izvlačenjem „saundbajtova" i anegdota). Zvezda igra sa visoko postavljenom poslednjom linijom, sa dosta igrača ispred lopte i sa mnogo fudbalera u završnoj trećini terena. To, a ovo je najprostiji silogizam, ume da bude rizično, jer ostavlja ogroman prostor rivalu koji ovaj može da iskoristi u ofanzivnoj tranziciji.

Ali, kako je to rekao Jozef Sep Herberger, selektor Nemačke i šampion sveta iz 1954. godine, „Igra traje 90 minuta, lopta je okrugla. To su činjenice. Sve ostalo je teorija". Niko zapravo ne može da zna šta će odlučiti ovaj meč. Taktika (dakle, kombinacija stila i oblika tima, odnosno formacije) ili nešto drugo, treće, sedamnaesto? Treneri vole da kažu da se ovakve utakmice odlučuju inspiracijom, dobrim ili lošim danom pojedinca, linije tima, čitavog tima...

Kako god da bude, biće zanimljivo i biće uzbudljivo. Biće napeto i biće veličanstveno. Uvek je tako. Derbi je to...