Mančester je danas plav!

Nije viđeno ništa neočekivano u 172. derbiju Mančestera. Ali nije bilo očekivano da ono što je viđeno bude toliko izraženo. Siti je kontrolisao posed (posed lopte je oruđe, ne cilj sam po sebi u idejama Pepa Gvardiole), kontrolisao je teritoriju. U onim retkim trenucima bez lopte, visoki presing Sitija i, iznad svega, besprekoran kontrapresing doneli su ovom timu apsolutnu dominaciju. Kada je tako, kada vaš rival provede prvo poluvreme jureći za loptom, u jednom trenutku će početi da pravi greške u odbrani. A Siti je to iskoristio, dva puta...

Prvo je Kevin de Brujne postigao gol nakon jednog nekarakteristično direktnog napada, da bi zatim, belgijski fudbaler pogodio stativu. Lopta je stigla do Ijeanača koji je stajao sam na petercu (još jednom – sam na petercu tokom kontinuiranog napada rivala, što mora da se posebno dopalo Morinju) i loptu gurnuo u mrežu.

Onda se dogodio trenutak koji je, očigledno ne prelomio sam meč, ali preokrenuo njegov momentum. Klaudio Bravo je u finišu prvog poluvremena ispustio loptu prilikom jednog centaršuta sa pozicije blizu centru igrališta, a ona je pala na uvek dobro našpanovano stopalo Zlatana Ibrahimovića – 1:2 i osmeh Aleksa Fergusona na tribinama stadiona koji još dugo neće preboleti njegov odlazak.

Morinjo je na poluvremenu zamenio Lingarda i Mktarijana, koji su igrali na boku "trojke" u 4-2-3-1 sistemu, koji igra otkako je stigao na Old Traford. Ander Erera je otišao desno, Markus Rašford levo. Gvardiola je brzo odgovorio, ubacivši Fernanda umesto Ijeanača. De Brujne, koji je do tada blistao u ulozi "slobodne osmice" (možda nešto više o tome u narednim danima), otišao je u prvu liniju defanzivnog bloka.

Bravo, koji je bio sjajan do greške i primljenog gola, pokazao je jasne znake nesigurnosti, praveći greške kakve golman koji, uz Manuela Nojera, najbolje igra fudbal na svetu - ne bi smeo. Junajted je pritiskao i tražio izjednačenje, ali je to radio, rekli bi treneri u mlađim kategorijama, stihijski, sa previše igrača koji igraju uz poslednju liniju rivala, tražeći centaršut. U tim trenucima Junajted je zaličio na onaj iz perioda Luja van Gala, kada je takođe "lopta na Felainija i napad na drugu loptu sa što više igrača" bio omiljeni 'plan B' pristup u finišima mečeva sa rezultatom ispod optimalnog.

U međuvremenu je u igru konačno ušao u mladi Leroj Sane, pokazao da će Siti od njega imati dosta koristi, a njegov pas je bio onaj koji je, uz izrazito inteligentno kretanje, doveo Kevina de Brujnea u situaciju da ponovo pogodi stativu.

Morinjo, u nekoj vrsti umerenog očaja, u poslednjoj trećini drugog poluvremena počinje da igra sa tri centralna beka (nešto slično kao beznadežna Belgija u meču sa Italijom na Evropskom prvenstvu), sve kako bi što više igrača nagurao u kazneni prostor Sitija i oko njega. Gvardiola ponovo prepoznaje pretnju i podiže ruku sa raširenim prstima – pet u poslednjoj liniji Sitija, dodatno osnaženoj ulaskom Pabla Sabalete, koji je odmenio povređenog De Brujnea. Promena rezultata nije bilo.

Bio je ovo impresivan meč dva tima koji pokazuje da je Mančester, više nego London, Madrid (prevelika je finansijska, ako ništa drugo, razlika između Reala i Atletika) ili Milano, postao prestonica najvećeg gradskog derbija na svetu. Uskoro, uz rad dvojice impresivnih trenera, optočen i napojen finansijskom moći samih klubova, možda i prestonica najboljeg evropskog fudbala.