Engleska

Zaboravite floskule i klišee o engleskoj kao bastionu i citadeli ravne 4-4-2 formacije, dugih lopti i kick and rush fudbala. Engleska, čiji igrači dolaze iz globalizovane Premijer lige i koji tokom godine rade sa nekim od najboljih (stranih) trenera na svetu, igra vrlo blizu onoga što ćete videti i kod najboljih kontinentalnih selekcija.

Dva su sistema u opticaju, ovaj drugi malo verovatniji - vrlo fluidni 4-3-3 i 4-1-2-1-2 (romb), sa Runijem iza Vardija i Harija Kejna. Romb je u početku viđen kao nezgrapni kompromis da se u timu nađe mesto za Vejna Runija, pored fudbalera Lestera i Totenhema (Kejn i Vardi su postigli golova koliko i čitav tim Mančester Junajteda prošle sezone), ali se pokazao vrlo dobro, posebno u pobedi nad Nemačkom, pa još na stadionu prvaka sveta.

Mana ovog nacionalnog tima nije nevidljiva i vrlo ju je lako uočiti, a tako i iskoristiti. Centralni bekovi. Kris Smoling je napredovao mnogo, ali je i dalje sklon onoj vrsti grešaka zbog koje mnogi (mnogi sa uticajem i razumnom količinom znanja) govore kako Junajted uopšte i nema centralnog beka. Geri Kejhil je imao slabu sezonu, Džon Stouns ništa bolju. Činjenica da su ovo svi centralni bekovi koje je Hodžson poveo samo dodatno pojačava bojazan za tim čiji igrači nose tri lava na grudima.

Dele Ali je jedan od igrača koji bi mogao da eksplodira na turniru, a biće zanimljivo na koji način će Hodžson koristiti Džeka Vilšira, fudbalera ogromnog potencijala ali i velikih nedaća sa povredama.

Rahim Sterling, u formaciji bez krila ili na sličan način ustrojenih bočnih napadačkih igrača, imaće mnogo problema da se nametne. On, takođe, na šampionat dolazi nakon ispod optimalne sezone.

Engleska je bila treća na trećem šampionatu Evrope 1968. godine, dok je 1996. godine, kod kuće (Football's coming home je išla pesma...) ispala u polufinalu.