Kad su Englezi salutirali Hitleru

Više od jednog veka fudbal je sastavni deo života u Engleskoj. U kolevci fudbala ovaj sport je uvek bio više od igre. Do sada je bilo toliko nezaboravnih utakmica i legendarnih momenata koji su uklesani u kolektivnu svest ostrvljana.

Kao najradosniji datum uzima se 30. jul 1966. godine, kada je Engleska nasred Vemblija postala prvak sveta. Najtužniji dani su verovatno svi porazi Engleza na velikim takmičenjima, posebno kada su eliminisani na penale od Nemaca. Za najtragičnije dane smatraju se 29. maj 1985. godine i 15. april 1989. godine, kada su se dogogile dve velike tragedije, na Hejselu i Hilsborou.

Ipak, postoji dan koji bi svi Englezi rado izbrisali iz svoje, ne samo fudbalske, već čitave istorije. Taj dan je 14. maj 1938. godine, dan kada su engleski fudbaleri na Olimpijskom stadionu u Berlinu nacističkim pozdravom salutirali Adolfu Hitleru i Trećem rajhu. Događaj koji bi najradije zaboravili nije bilo samo poniženje fudbalera, već i čitave nacije koja se tih dana povijala pred Hitlerom.

Pre Drugog svetskog rata Englezi su sebe smatrali apsolutnim svetskim šampionima, tako da „Gordi Albion" nije ni učestvovao na svetskim prvenstvima 1930, 1934. i 1938. godine, smatrajući da su iznad tog takmičenja. Mnogi u Evropi i svetu delili su to mišljenje. Svako gostovanje engleske reprezentacije ili timova iz te zemlje bilo je stvar prestiža.

Tako je 1938. godine reprezentacija Engleske došla u Nemačku da odigra prijateljski meč sa reprezentacijom te zemlje. U to vreme Adolf Hilter je već pet godina i zvanično bio prvi čovek Nemačke, koja je samo dva meseca ranije anektirala Austriju.

U uzavreloj Evropi činilo se da bi jedna prijateljska utakmica mogla malo da smiri strasti kod velikih sila Starog kontinenta. To je ujedno bila i poslednja provera Nemačke pred odlazak na Svetsko prvenstvo koje se u junu 1938. godine održavalo u Francuskoj. Nemačka je uoči meča sa Engleskom bila pojačana upravo austrijskim fudbalerima, jer je nakon anšulsa, ta zemlja prestala da postoji u Fifinom registru, tako da su se sjajni reprezentativci pridružili proširenoj državi.

Štaviše, Nemci su kao znak dobre volje Englezima ponudili mesto na Mundijalu u Francuskoj koje je ostalo upražnjeno nakon nestanka Austrije sa fudbalske (i svetske) mape, ali ostrvljani su to odbili. Utakmica je odigrana pod uslovom da Nemci u svojoj reprezentaciji nemaju igrače koji su prethodno nastupali za Austriju. Ipak, Nemačka je u tim ipak stavila jednog Austrijanca, Hansa Pesera, koji je „Gordom Albionu" dao jedan od tri gola.

Utakmica je bila prijateljskog karaktera, ali je nacističkoj vladi u Nemačkoj trebalo da posluži u propagandne svrhe, da stanovništvu digne moral i pokaže moć Trećeg rajha. Za utakmicu, reprezentacija Nemačke se posebno spremala dve nedelje, dok su Englezi sa došli sa igračima sa mnogo manje internacionalnog iskustva.

Pre početka utakmice u svlačionicu reprezentacije Engleske došao je britanski diplomata, zajedno sa sekretarom Fudbalskog saveza Engleske Stenlijem Rousom, i tražili su od igrača da u toku intoniranja nemačke himne podignu uspravnu ruku u nacistički pozdrav i tako odaju počast domaćinu. Engleski fudbaleri su se navodno pobunili protiv direktive, ali su na kraju ipak pristali da izvrše ono što im je naređeno.

Kada su istrčali na Olimpijski stadidon u Berlinu koji je bio dupke pun sa 110.000 gledalaca i okićen u zastavama sa kukastim krstevima (svastikama), igrače su iz lože pozdravile vođe Trećeg rajha - Herman Gering, Jozef Gebels, Rudolf Hes, ministar spoljnih poslova Fon Ribentrop, kao i mnogi drugi visoki zvaničnici. Utakmici i pored najava nije prisustvovao Adolf Hiler.

Kada je počelo intoniranje nemačke himne, engleski fudbaleri su, po dogovoru, podigli ruke i uputili nacistički pozdrav na opšte oduševljenje publike na stadionu. Javnost Velikoj Britaniji bila je ogorčena postupkom, a neki mediji su čak preneli da su fudbaleri „Gordog Albiona" nacistički pozdrav pokazali sa zapanjujućom odlučnošću.

Na kraju, Engleska je trijumfovala rezultatom 6:3, i to bez većih problema. Moral Nemaca ipak nije bio uzdrman. Više od 110.000 ljudi je videlo uživo, a cela Evropa videla na fotografijama potez engleskih igrača. Među fudbalerima koji su igrali utakmicu 14. maja nalazio se i Stenli Metjuz, koji je jedini nakon rata napravio veliku karijeru.

Poniženje koje je naciji priredila reprezentacija, samo dan kasnije uspela je navodno da ispravi ekipa Aston vile. Ekipa iz Birmingema u to vreme bila je najpopularnija u Evropi. Dan nakon utakmice Nemačke i Engleske, „panceri" su igrali prijateljski meč sa Aston vilom. Ovoga puta Nemačka je bila jača za austrijske fudbalere koji su nakon aneksije pripojeni „pancerima".

Fudbalere Aston vile predvodio je legendarni trener Džimi Hogan, nekadašnji selektor Austrije, zbog koga je Vila i dobila poziv da krene na nemačku turneju po Berlinu, Diseldorfu i Štutgartu gde se sastala sa kombinovanim nemačko-austrijskim timom, ujedinjenim u istu reprezentaciju.

U ime dobrih odnosa od engleskog kluba je već u Berlinu, dan nakon utakmice sa Engleskom, traženo da nacističkim pozdravom ukažu čast domaćinu. Igrači iz Birmingema nisu marili za diplomatske igre, tako da su bez razmišljanja odbili vladine instrukcije. Uz sve to, Aston vila je nemačku reprezentaciju pojačanu austrijskim igračima, dobila rezultatom 3:2.

Nemačka javnost navodno je bila ogorčena, ne toliko zbog poraza koliko zbog, kako su smatrali, nepoštovanja države i Firera.

Dva dana kasnije, na meču u Diseldorfu, Aston vila je imala šansu da na „popravnom" iskaže poštovanje prema Trećem rajhu i Adolfu Hileru. Pritisak na ekipu iz Velike Britanije bio je veliki, ali oni su navodno ponovo odoleli.

Kako je u jednoj knjizi opisao tadašnji napadač tima iz Birmingema Erik Haton, „kada smo igrali dan posle utakmice sa Engleskom, mi smo bili Aston vila".

„Naš menadžer Džimi Hogan rekao nam je: 'Svi od nas očekuju nacistički pozdrav.' Momak iz FA (Fudbalske asocijacije Engleske) zadužen za engleski tim došao je do našeg menadžera i rekao mu: 'Pričali smo o tome i mislimo da bi najbolje bilo da tvoji igrači pokažu prijateljski gest - nacistički pozdrav.' Nakon toga smo održali sastanak, a Džordž Kamings i Alek Mesije rekli su da je nacistički pozdrav neprihvatljiv, tako da u Berlinu to nismo prihvatili", priseća se Haton.

I na utakmici u Štutgartu fudbaleri Aston vile imali su pritisak da podignu ruku. Tada su, u skladu sa ranijim dogovorom, fudbaleri Aston vile salutirali, ali su kasnije došli do centra terena i podigli ruku sa dva uzdignuta prsta (engleski pozdrav koji u zavisnosti od načina na koji se pokaže može značiti i uvredu za onog kome je upućen). Navijači na stadionu su videli samo podignute ruke, pa su oduševljeno pozdravili lukav gest fudbalera Vile.

„Klicali su kao ludi. Nisu ni slutili šta smo im pokazali", priseća se Haton.

Ipak, ova verzija događaja ozbiljno se dovodi u pitanje. Iz tog vremena sačuvano je malo fotografija, a na jednoj od retkih slika videli su se fudbaleri Vile kako sa polupodignutom rukom salutiraju domaćinu.

Mnogi istoričari tvrde da su fudbaleri Aston vile, kao i reprezentativci Engleske pre toga, bili primorani da salutiraju nacističkoj Nemačkoj na način na koji je to od njih traženo. Ono što su uspeli da zaobiđu, to je salutiranje pre i posle utakmice kako je predviđeno protokolom, dok je istinita i priča o engleskom pozdravu sa dva prsta nemačkoj publici.

U Velikoj Britaniji i dalje se veruje da su fudbaleri Astov vile jedini koji su uspeli da se odupru pritisku nemačke javnosti i britanske vlade, da nacističkim pozdravom odaju poštovanje Hitlerovoj Nemačkoj.