Mali, malecni korak napred

V.D. selektora Radovan Ćurčić nije imao kompletnu ekipu ni na jednom treningu što je otežalo rad. Ćurčić je pred odlazak sa ove pozicije (na kraju druge utakmice rekao igračima: Želim vam da pobedite u te sledeće tri utakmice) morao da se prilagodi i razmišlja pre svega o svežini.

Paradoksalno ali odluka selektora Jermenije Vardana Minasjana da izvede gotovo U21 ekipu pojačala je pritisak na reprezentaciju Srbije. Jer ih je dovela pred svršen čin.

U ma kom sastavu da igra A reprezentacije Srbije-ne sme dozvoliti "klincima" da im drže loptu kao što su to u velikom delu utakmice radili Jermeni.

Koliko god bili sjajni momci ( pa i vrhunski fudbaleri) Radosav Petrović, Zdravko Kuzmanović i Miloš Ninković nisu uspeli da se nametnu igračima od čijih prezimena se zapamti jedino "...jan" na kraju. I to bez Mktarijana, najboljeg među njima.

Kao posledica takve igre debitant Lazar Marković, tri dana pre svog 18-og rođendana, nije mogao ništa više od popunjavanja tima. Dečak koji još ide u srednju školu ( i to redovno-ipak može!) za sada ne može sam da igra u špicu. On još nije dovoljno fizički jak da zadrži loptu. Ali Lazar je dooobar igrač. Trenutno, prirodnije je da ima pored sebe još jednog napadača, ili da napada sa boka. Lazar mora da prima loptu ispred sebe.

Srbija je oba gola dala posle individualnih akcija. Što zapravo nije problem kada imate Maradonu iz 1986. ili originalnog Ronalda iz 2002. I to je razlika između prve i druge utakmice. Protiv Kipra se kolektivno napadalo. Obe šanse Miralema Sulejmanija bile delo tima a ne solo prodora ili slobonog udarca, kako su golovi padali u susretu sa Jermenijom.

Istini za volju, Srbija je i u utakmici sa Kiprom, bez obzira na trojicu debitanata i jednog momka koji je prvi put igrao dan ranije, trebalo da bude pobednik. To jest, remi je ispod neophodnog. Ekipa je imala trojicu brucoša u tri linije i to na najvažnijim mestima-centralnog beka, ofanzivnog veznog igrača i špica međutim to i nije veliko opravdanje.

Strah se uvukao u reprezentaciju pa onaj koga je Honduras ujedao, taj se i Kipra plaši. Mladi igrači su uneli novu energiju ali se od njih nije očekivalo da nose teret tih utakmica. Nije daleko od istine pomisao da je tim, možda samo podsvesno, pre svega mislio da ne izgubi.

U ovim mečevima nametali su se pojedinci a ne tim. Svako je želeo da se nađe među igračima koji će igrati sa Španijom, Švedskom i Francuskom pred EVRO 2012 i naravno u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Nažalost, niko od "starijih" nije iskočio i nema fudbalera u vezi sa čijim pozivanjem su postojale nedoumice a da je pokazao da je trebalo da bude pozvan. Ti nastupi nisu bili ništa više od prosečnih.

Sledećim akcijama neće pomoći što je Ivanović igrao desnog beka u prvoj utakmici, što je odigrao dva kompletna meča za dva dana a Kuzmanović samo 12 minuta manje...

Da sve bude još teže igrači nametali su se javnosti i saigračima a ne sledećem selektoru. Ali sa obzirom na sve pominjane nestalnosti u vezi sa nacionalnim timom, trebalo bi tražiti pozitivne strane.

Posle četiri utakmice bez pobede i tri poraza zaredom odigrane su utakmice bez poraza i bez primljenog gola. Novajlije su svakako pokazale da nisu neopravdano pozvani, da nisu ništa lošiji od grupe. Već na narednim utakmicama od njih će se očekivati najmanje ono što su pružili sada. Za razliku od nekih svojih zemljaka reprezentacija nije ostavila ništa na Kipru-čak je malo i ponela. Ali valjda ovaj tim ima veću ambiciju od toga.