Momčilo Tapavica, prvi srpski olimpijski šampion

Pjer de Kuberten je bio Francuz, zalagao se za obnavljanje i modernizovanje igara održavanih u antičkoj Grčkoj, ali njegova prevashodna inspiracija bila je sportska doktrina koja je postojala u viktorijanskoj Engleskoj (druga polovina 19. veka).

De Kuberten je gledao britanske mladiće, odgajane u duhu „mišićavog hrišćanstva", kako kroz sport (fudbal, oba ragbija i kriket, pre svega) od sebe grade moralne građane i, govorilo se onda, „stubove najveće imperije u istoriji".

Ono što je bila odlika ovih momaka jeste da su se, osim što su bili visoko obrazovani, veoma često bavili i sa nekoliko sportova istovremeno.

Znajući sve ovo, postaje veoma očigledno koliko je učešće Momčila Tapavice na prvim Olimpijskim igrama prikladno. Veoma uspešni arhitekta u Atini se takmičio u tri discipline, iako je planirao da se nadmeće u četiri (povreda ga je omela da se oproba u atletici).

Na prvim igrama Srbija nije imala svog predstavnika, ali se Tapavica, rođeni Vojvođanin, takmičio za Ugarsku (Austrija i Ugarska, iako, naravno, deo iste imperije, poslale su na igre dve zasebne delegacije).

Olimpijske igre su bile relativno opskuran događaj, a jedini sttrani državnik koji mu je prisustvovao bio je kralj Aleksandar Obrenović, u čijem društvu je bio i major Živojin Mišić.

Ukupno 14 zemalja je poslalo takmičarske timove.

Tapavica je bio treći u tenisu, četvrti u rvanju grčko-rimskim stilom, a šesti u dizanju tegova.

U svojim memoarima, jedan njegov prijatelj kaže da ga je samo povreda sprečila da osvoji još medalja, jer je "precenio svoju snagu".

Posle Igara, Tapavica se više nije bavio sportom. Karijera u arhitekturi, tokom koje je projektovao i zgradu Matice srpske u Novom Sadu, oduzimala mu je previše vremena.

Bez obzira na to, Tapavica ostaje utemeljivač modernog sporta i, uopšte, odnosa prema sportu kojim se danas dičimo u Srbiji.