Po povratku "orlova" kući: O dobrim plavim dečacima, nekad i sad

Nije stao svet. Biće i novih utakmica, poraza, pobeda i tekstova o njima, lopta je okrugla. Po povratku "orlova" kući nema tog građanina Srbije koji na minut nije bio "pametniji selektor" od selektora i bolji igrač od svakog u našoj reprezentaciji, svi imamo mišljenje na temu Mundijala, reprezentacija, ofsajda i psovki, a novinski i portalski stupci su prepuni analiza da li smo i kako ipak, mogli dalje.

Pre nešto više od 32 godine član srpskog novinarskog Olimpa Bogdan Tirnanić je u tekstu za "NIN" pod naslovom "Dobri plavi dečaci" komentarisao izdanje reprezentacije SFRJ na Mundijalu u Italiji. Tada nas je zaustavila reprezentacija Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva posle izvođenja penala.

"Oslobođeni svake gorčine, pitamo se šta je to u našem mentalitetu, da svoj uspeh merimo tuđim neuspesima, zadovoljavajući se jedino u kolektivnom padu. Strah da možemo postići više (jer nam to pripada) neka je vrsta naše duhovne cerebralne paralize, pa smo, u tom pogledu, makar u fudbalu, suprotnost Kameruncima, koje je nenadna božanska iskra terala da idu što dalje, svesni da im se ovakvo proviđenje neće uskoro ponovo ukazati", napisao je tada Bogdan Tirnanić ("Dobri plavi dečaci", "NIN" 6. jul 1990). 

Ne da bismo od Tirnanića napravili Tarabića ali prilično je komentar blizak sadašnjoj situaciji, zar ne? Tu su i Piksi, i Kamerun, i nezadovoljavajući rezultat. Prva zvezda naše reprezentacije 1990. u Italiji bio je Piksi, uostalom, kao i sada. Identičnom virtuoznošću kojom je izbacio Špance u osmini finala transformisao je Srbiju, stavio roze naočare i ubrizgao serotonin naciji.

Klinci koji su kačili njegove postere, sada su, kao zreli ljudi, delili po društvenim mrežama njegovu pobedničku pozu posle pobede nad Portugalom. U Italiji 1990, Piksi je pogodio stativu u penal seriji protiv Argentine. Ogorčeni navijači i ljuti kritičari rekli bi da je stative i prečke ponovio i sa klupe u Kataru. Ali najlakše je okriviti selektora i zameniti ga drugim.

Vršnjaci Tirnanićeve dijagnoze "plavih" na Mundijalu u Italiji, prošli su detinjstvo, adolescenciju i zašli u zrelu mladost bez argumenata i empirijskih primera koji opovrgavaju ovu tezu. O slavnim danima, novinar Tirke je mogao da sluša od fudbalera Tirketa, svog strica Aleksandra Tirnanića, člana "Montevideo" generacije. Savremenik je, uostalom, polufinala u Čileu 1962. i potonjeg sizifovskog dizanja i padanja.

Od 1990. do 2022, naša zemlja je učestvovala na pet svetskih prvenstava. Smanjivanje teritorije i populacije pratili su i spušteni kriterijumi. Samo da prođemo grupu. Samo da se kvalifikujemo. Samo da... I vazda pokleknemo. 

Selektor te nesuđene "zlatne generacije" iz 1990. Ivica Osim svojevremeno se pitao šta bi bilo sa SFRJ da smo otišli te 1990. u finale ili makar polufinale. Možda ne bi bilo ni rata, maštao je Osim. 

"Reprezentacija je bila daleko, daleko, bolja od zemlje u kojoj smo živeli. Bilo bi utopijski žaliti za tom generacijom igrača, a ne pričati o tome šta se posle dogodilo. Mnogo ljudi je ubijeno. Zemlja je uništena. Ponekad postoje stvari koje su važnije od fudbala", kazao je Osim.

Šta se sve zbilo, znamo dobro. Šest baklji na dresovima tih momaka su se odvojile I pustile da ih vetrovi buđenja nacionalnih svesti razdvajaju.

Na prvom velikom takmičenju od ukidanja sankcija i povratka fudbalera na scenu, Edgar Davids u sudijskoj nadoknadi šalje SRJ kući u četvrtfinalu. Fudbaleri se nisu ukrcali na poželjni voz sa košarkašima, vaterpolistima, odbojkašima i rukometašima. Klimava SCG nije imala šta da traži pored Argentine i Holandije u Nemačkoj, a onda se Republici Srbiji naređaju Australija, Švajcarska 1 i Švajcarska 2.

Fudbalski sastav kao odred nacionalnog spasa i ponosa redovno ne uspeva da ostvari "mir u kući", zato je, verovatno, i došlo do emotivnog i navijačkog zaokreta ka Novaku Đokoviću i drugim sportovima. Fudbal nam ostaje neostvarena želja, ali prvi put imamo tim. Malo li je?

Kad pitaju zašto su sportisti milioneri, odgovor je u tome što bude emocije, veru i nadu kod publike. Kreiraju lepe (a i ružne) uspomene kojih se (ne)rado sećaju. Vršnjaci Tirnanićeve dijagnoze "plavih" na Mundijalu u Italiji prošli su detinjstvo, adolescenciju, zašli u zrelu mladost, a ostali su siromašni za srećne uspomene koje im njihovi ljubimci još nisu podarili u tim nekim novim, društvenim, političkim i na kraju krajeva državnim okvirima. A živi se u smutnim vremenima kad su događaji poput Mundijala neka mera normalnosti i nekadašnjeg srećnijeg života na Planeti. I prevelika su očekivanja.

Ono što je neupitno je da će se rane zaceliti, baterije napuniti i fokus prebaciti na nove uspehe. Naredni izazov je borba za plasman na Evropsko prvenstvo na kom nismo učestvovali od 2000. godine. Favoriti smo u kvalifikacionoj grupi, učešće na Euru je nadohvat ruke. "Orlovi" će se ponovo razmahati, probijajući vazdušne struje do nebeskih visina, a mi treba da ih bodrimo pri svakom klepetu krila.