Благоја Георгиевски, маг македонске кошарке, већи од Пере Антића и Наумовског

Прича о Грку и Буштуру, легендарном тренеру Работничког Лазару Лечићу и његовом најбољем играчу Благоју Георгиевском, суштински прича је о кошарци у Скопљу и Македонији од седамдесетих година па надаље.

Благоја Георгиевски је у четвртак погинуо у саобраћајној несрећи у Скопљу.

Утакмице Работничког, причају сведоци помало склони претеривању, у време Грка и Буштура трајале су "сатима". Лале Лечић је причао да се, суштински, играло док Работнички не победи. Актери тих утакмица пак имали су сасвим другачије објашњење – Лечић је домарима "наредио" да искључе струју сваки пут када би противничка екипа ушла у какву озбиљнију серију.

Без премца главни играч у тој екипи био је Благоја Георгиевски, једини македонски кошаркаш у репрезентацији Југославије и човек који је 1975. године, тврде сведоци, одиграо паклену сезону. Работнички је, на крају, био пети испред Босне и загребачке Локомотиве која је убрзо затим променила име у Цибона. Са свега једним поразом у 26 утакмица, првак Југославије био је Задар Креше Чосића и Пина Ђерђе.

Ипак, Мирко Новосел га је те године изоставио из репрезентације. Реално, конкуренција на његовом месту је била жестока, али упућени тврде да је иза одлуке, тада свежег селектора, стајао један од најнеобичнијих догађаја у историји југословенске кошарке.

Репрезентативног дреса коштало га је закуцавање које на југословенским теренима до тада није виђено. Као плејмејкер екипе, повукао је контранапад и снажно закуцао.

Публика је, наводно, остала запањена, а Лазар Лечић се, према сведочењима, ваљао од смеха на клупи домаће екипе. Георгиевски је закуцао на један од помоћних кошева, постављених уз бочне стране терена.

После је причао да га је на такав потез наговорио Лечић, највероватније јер му је било досадно. Иако је на неко време испао из репрезентације, Георгиевски је наредне године водио Работнички до највећег успеха у историји, полуфинала Купа победника купова.

Екипи Лалета Лечића је у двомечу против Кинцана из Милана фалило осам поена да уђе у финале у којем су Миланези победили француски АСПО Турс.

Буштур је, те године, одвео Работнички и до финала Купа Југославије. У утакмици у Титовом Ужицу победио је тада величанствени београдски Раднички са 89-75, за који су играли Драгослав Ражнатовић, Милун Маровић, Мирољуб Дамњановић, Срећко Јарић и Драган Вучинић.

Старији кошаркаши кажу да су на том турниру створена пријатељства која су надживела деценије и распад државе.

Работнички је, потом, само једном играо финале Купа и то 1983. године, када је поражен од Цибоне у Босанском Броду.

Георгиевски је са репрезентацијом Југославије на Олимпијским играма у Монтреалу освојио сребрну медаљу. Био је у саставу екипе која је на Европском првенству 1971. године била друга.

По окончању каријере, био је тренер, селектор и спортски функционер.

Остаће запамћен као један од најбољих одбрамбених играча свог времена и пријатељ свима који су икада закорачили на кошаркашки терен у Скопљу.