Vranje i Vranjance nosim u svom srcu

Nevelika obimom, ali puna mirisa, ukusa i boja rodnog Vranja, knjiga Tanje Milosavljević „K'd se otisneš u bel svet" " njena je oda zavičaju.

„Ja sam knjigu pisala sa mnogo ljubavi, ja sam rođena Vranjaka, ne mogu da kažem odnarođena, ne, ali Vranjanka koja se otisnula i otišla sa porodičnog praga i krenula u taj beli svet. Zavičaj je neprolazan motiv za književna dela. On pruža veoma poučan i dobar materijal i sjajna je stvar. Na taj način zavičaj se ne može izgubiti, uvek će ostati sačuvan", kaže Tanja Milosavljević.

Tanja je naučni istraživač, publicista, lektor, prevodilac...Nakon završenog fakulteta, obrazovanje nastavilja u Francuskoj, gde i doktorira. Marselj, Monpelje, Nica - važni su gradovi u Tanjinoj iseljeničkoj biografiji. Danas živi blizu mondenskog letovališta Sen Tropea, i radi kao regionalni prosvetni inspektor. Kaže da je već 16 godina na privremenom radu u Francuskoj, ali da svoje Vranje i Vranjance nosi u srcu. Zato je knjigu iznedrila za samo dva meseca.

„Najpre sam imala želju da podelim sa ljudima šta je ono što može da snađe jednog čoveka jedanput kada krene u svet, vidimo da mladi i u Srbiji i drugde, hrle ka tom Zapadu, a ne znaju šta njih realno tamo čeka. Ja se i u knjizi našalim: mi se svi tamo "najedemo gorak lebac" i stalno maštamo o svojoj zemlji, da joj se jednog dana vratimo, pa makar i sa štapom i povijenim leđima i tako je doista...To je prvi deo knjige, a drugi deo je upravo ljubav, pošto moja knjiga ima podnaslov: Staro, staro mi dajte...Meni nedostaje sve što je staro, nedostaju mi ta vremena, a Vranje je upravo asocijacija na staro, veselo, meraklijsko, sevdah, merak, karasevdah, čuveni Bora Stanković, tako da sam ja knjigu shvatila kao svoj dug prema Vranju, ako mogu tako da se izrazim...".

Bila si hrabra jer si pisala na dijalektu?

„Da, pisala sam na dijalektu,... ja jesam izvorni govornik i vranjanskog dijalekta, ali ja sam relativno rano otišla iz Vranja, ali ja čuvam taj dijalekat, čuvam i mnogo čitam. Postoji mnogo drugih kolega književnika iz Vranja, koji su proteklih godina objavljivali na dijalektu. Ja sam htela da pomešam dijalekat sa nekim internacionalizmima i da to bude u nekom razgovornom stilu, knjiga drži pažnju, nadam se da sam u tome uspela, a ostalo će reći književna kritika", kaže Tanja Milosavljević.

Zahvaljujući Tanjinoj knjizi prošetali smo starim ulicama meraklijskog grada, prešli Beli most, obišli kuću Bore Stankovića, manastir Svetog Nikole, Pržar, Prohor Pčinjski...dok su nas pratili stihovi Vladete Kandića:

„Vranje, moje žuto cveće
tvoja žal za mladost nikad proći neće".