Blago porodice Bjelanović

U Dalmaciji, Kistanju, selu nedaleko od Knina, postoji farma magaraca, ali i drugih domaćih životinja o kojoj brine četvoro dece koji, zajedno sa svojim roditeljima, pokazuju da je uz dobru organizaciju i slogu i život na selu veliko zadovoljstvo i prednost.

Četvoro maloletne dece porodice Bjelanović u istoimenom kistanjskom zaseoku nisu samo jedina deca u ovom polupustom kraju, već jedinstven primer i pokazatelj života, ljubavi, požrtvovanosti i posvećenosti kakva se danas retko sreće.

Na porodičnom imanju koje broji na desetine grla stoke najviše je krava, magaraca, a li i drugih brojnih vrsta domaćih životinja u jednoj od njihovih svakodnevnih obaveza, čuvanju blaga koji je osnovni izvor prihoda ove šestočlane porodice.

Magarci tu zauzimaju posebno mesto, jer su oni bili najveća želja petnaestogodišnje Sare.

"Ja sam u samom startu htela da imam magarce, makar jednog, da ga češljam, brinem o njemu i eto, ostvarila mi se želja, za Božić sam dobila prvo magare. Sva deca žele neke poklone, ja sam želela magare...bilo je jedno, a sada ih imamo 30, i malih i velikih i svakakvih...", kaže Sara.

Iako im se osobine često ne razlikuju od onih koje su i u ljudskoj prirodi, ljubav koju ova deca gaje prema svojim životinjama, teško je običnim rečima opisati i svako tu ima svoje ljubimce.

"Ima i tvrdoglavi, kao i svaki magarac, lenjih, dobrih, bezobraznih, a li kakvi su da su, ja njih volim...Nekad mi dođe da ih sve prodamo, ali kad vidim ovu zvončicu, pufnastu kako jede, meni je preslatka", kaže Sara.

Njena sestra Jovana voli koze.

"Koze smo najviše zbog mene kupili, ja sam ih čuvala, sada ih imamo deset. Imam svog jarčića, super su, ne moraš oko njih mnogo da se brineš, preslatki su mi mali jarići", kaže Jovana.

Nije to samo pomoć roditeljima, već i mnoge obaveze koje ih čekaju nakon škole i svako ima svoje zaduženje.

"Meni su obaveze da hranim životinje, da pišem domaće...hranim kokoške, guske, zečeve i magare", kaže Ilija.

Najstariji Aleksandar, zadužen je za malo zahtevnije fizičke poslove, odaje nam osmogodišnji Ilija, ali i da priskoči u pomoć kada je životinju u kršu teško pronaći.

Savremene tehnologije kod Bjelanovića se primenjuju na drugačiji način i u praktičnije svrhe.

"Tata kad mu kaže da nađe krave, on upali dron i traži ih. Mi pratimo drona gde on ide i mi ih tako nađemo", kaže Ilija.

Pored školskih i obaveza u domaćinstvu, Bjelanovići stižu još mnogo toga. Ne nedostaje im, kažu, društvo, jer imaju jedni druge, ali, mnoštvo prilika nedeljom i praznicima, kada radost života dele sa drugim ljudima.

"Nedeljom najviše idem u crkvu i tamo vidimo prijatelje...ja i sestra pevamo za pevnicom, braća su nam u oltaru, Ilija i Aca, tata zvoni a mama pomaže u kuhinji kada prave prosfore...posle liturgije, kada su posluženja, onda se vidimo sa prijateljima", kaže Jovana.

A sve to polazi iz kuće. Biti primer zajednici, pružena ruka pomoći svakom kome zatreba, vredan, čestit i požrtvovan, osnovne su vrednosti kojima se oduvek učilo u ovim škrtim i krševitim krajevima Bukovice. Čak i tamo, gde je naroda malo, ovakve porodice su najbolji pokazatelj da ono najvrednije ipak nije nestalo.

"Njihova porodica je pravi primer hrišćanske, iskonske porodice...nažalost, nema puno dece, oni su tu jedini, ali jako su vredni", kaže Mirko Vranješ iz manastira Krka.

"Vidim sebe u ovom poslu i kasnije...upisala sam i ekonomsku školu, mama kaže da nam treba jedan knjigovođa", kaže Sara.

Neka ovakvi ostanu primer mnogima.