Otvoreno pismo Centralnog saveta Srba u Nemačkoj

"Poštovane dame i gospodo, da li članovi jednog naroda smeju da se predstavljaju kao bezosećajne ubitačne zveri? Nema dileme, televizijsko ostvarenje serija "Tatort" (mesto zločina, prim. red.) emitovano 5.02.2012 na Prvom programu nemačke televizije (ARD) i austrijskom ORF 2 prevazišlo je svaku meru.

Sa najvećim brojem mrtvih u tridesetogodišnjem postojanju te serije (čak 16) nasilje je bilo opšte prisutno, kako fizički tako i verbalno. Serija "Tatort" potvrđuje da Srbi u Beču, koji su protagonisti ove kriminilastičke priče, imaju naklonost ka ekscesivnoj brutalnosti. Jedan nemački tv-časopis najavljuje seriju sa sledećom preporukom: "Užas, toliko leševa kao nikad! Najbolje popijte čašu šljivovice!". Jedan drugi tv časopis napominje: "Zastrašujuća studija srpske zajednice u Beču. Opis provocira strahove i potvrđuje predrasude! S pravom? Ili je sve neistina?"

U jednom drugom nemačkom tv-časopisu ova serija je: „Skandal! Ubice su među nama! Osam miliona gledalaca u Nemačkoj i oko jedan milion u Austriji (zvanični medijski podaci od 06.02.2012) dobilo je tako generalnu sliku o jednom narodu, koju Austrijanci zovu "Tschuschen" (omalovažavajući izraz za balkanske narode): da su ženomrsci, homofobi, brutalni i spremni na zločine.

Posle emitovanja tv-serije "Zona separacije", zatim drame „Grbavica", pa trilera „Springbreak in Bosnia", avanturističkog filma „U meti - sam protiv svih", ratnoj drami „Sturm", kao i režijskom prvencu Andželine Džoli na ovogodišnjem filmskom festivalu u Berlinu „U zemlji krvi i meda" nemački gledaoci su, nadajmo se, mogli da gledaju valjda poslednji film u kojem se kao okvir priče uzima rat u Jugoslaviji koja se raspala. I Džon Travolta je trenutno, kako se čuje, u Bosni i Hercegovini i prikuplja materijal za svoj novi film „Sezona ubistva".

Srbi su u ovim produkcijama naoružani i nasilnici a ovi „drugi" uvek nenaoružani i žrtve. Iako je najveći broj građana u Nemačkoj rat u bivšoj J ugoslaviji potisnuo i za njega se više i ne interesuje, iznenađujuća je prisutnost teme u medijima. Da li se radi samo o slučajnosti?

Centralni Savet Srba u Nemačkoj (ZSD) protestuje protiv jednog takvog neadekvatnog i nadasve negativnog predstavljanja srpskog naroda i srpskih migranata u nemačkim medijima.

Zapanjujuće je da se i nakon dvadeset godina od izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji u javnom mnenju nemačkog društva srpski narod još uvek, potpuno normalno, povezuje s pojmovima kao „koncentracioni logor", "osvajački rat" ili „masovna silovanja". Pri tome se filmski stvaraoci, žurnalisti, ali i jednostavni građani služe jednim za ono vreme uobičajenim jezikom ratne propagande, koja je tako pripremala rat, a potom zdušno pratila spiralu nasilja. Ova „verbalna regulativa" za srpski narod očigledno je još uvek na snazi i proizvoljno se u novinarskom izveštavanju vadi iz fioke.

ZSD napominje da istorija o secesionistickim ratovima u bivšoj Jugoslaviji još nije donela konačan sud. Istoričari, sociolozi i psiholozi se još muče sa ovom temom. U regionu postoje najmanje tri verzije, tri istorije o događajima iz prošlosti.

Jednostrana interpretacija uzroka izbijanja tih ratova negira činjenicu da je "pre te prošlosti postojala jedna prošlost". Rat u bivšoj Jugoslaviji se uprošćava. „Zli Srbi" su napali "miroljubive i slobodoumne Slovence, Hrvate i Bošnjake" i hteli da ih pokore. Ovakvo uprošćavanje stoji u sukobu sa činjenicom da je čak 600.000 ratnih izbeglica između 1991. i 1995. potražilo zaštitu u Srbiji (podaci Internacionalnog Crvenog Krsta, Ženeva). Od čega i od koga su ovi ljudi bežali sa ratnih područja Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pita se ZSD?

Naravno od rata. Ali, i od neke od 83 paravojne formacije (izveštaj UN Savet za bezbednost) i njihovih 70.000 dobrovoljaca na svim zaraćenim stranama koji su između 1991. i 1993. vršljali između frontova. Među njima i velik broj stranih plaćenika: radikalnih islamista, nemačkih neonacista ili ruskih nacionalista.

Ove jedinice, često predvođene kriminalcima ("vladarima rata"), instrumentalizovane kroz obaveštajne službe i podržavane od pojedinih vlada, za vreme rata su vredno sarađivale. Zna se da su međusobno delili plen, održavali "trgovinske odnose" a i to, da posle rata sede po istim kafanama i zajedno "piju šljivovicu". Prema tome, režiser se za ulogu „mračnog tipa" mogao poslužiti na svim stranama.

Režiser napomenute tv-serije „Tatort-TV", Fabian Eder, posebno ističe da je njegov film „precizno režiran i da je prizeman i zbog toga vrlo realan". Ako je tako, onda je bar mogao da izbegne da svi njegovi srpski protagonisti u seriji u srpskom originalnom tonu imaju upečatljiv hrvatski naglasak.

Smešno za srpske radio-televizijske pretplatnike u Nemačkoj-srpski ratni zločinci s hrvatskim akcentom! Srbe "koji glume sebe" režiser očigledno nije mogao da nađe, pa su tako hrvatski glumci mogli da "vrlo realno" predstavljaju i bez ikakvih predrasuda do mile volje imitiraju Srbe.

Zašto i čemu ovo javno pismo Centralnog Saveta Srba u Nemačkoj? I kakve ono ima veze sa Srbima u Nemačkoj i Austriji? Jedan od najhladnokrvnih i najprimitivnih srpskih protagonista u navedenoj seriji „Tatort" je mladić po imenu Rajko Selić. On "duva" nos bez maramice i briše slinu o nogavicu. Kakav primitivan lik? Samo slučajnost?

Taj mladić je po filmskom scenariju rođen 1985. u Austriji. Njegovi roditelji su "gastarbajteri" i vlasnici malog italijanskog restorana. Na početku rata 1991. Rajko je, dakle imao svega 6 godina. Upućen srpski gledalac se pita, odakle „Rajku" njegove neobične osobine i zašto ne briše svoj nos kao jedan integrisani potomak druge generacije doseljenika sa maramicom, kao ostali svet.

Ili se ovde radi o jednoj još uvek ne otkrivenoj i nedovoljno istraženoj „standardnoj matrici ponašanja srpske subkulture u Beču"?

ZSD se nadalje pita koliko je ovakvih frustriranih mladih Srba iz bivše Jugoslavije devedestih godina odrastalo po Nemačkoj i Austriji? Koliko je njih kao dete ili omladinac nemo posmatralo raspad domovine njihovih roditelja? Da, i domovina Srba se raspadala!

Koliko njih je svoju ličnost moralo da gradi u novoj, drugoj domovini, u okruženju koje srpskom narodu nije bilo naklonjeno? ZSD se pita, kako jedan takav identitet na kraju izgleda i, pre svega, ko ga formira? Kako jedan mlad čovek odrasta kad iznad čitavog njegovog naroda lebdi stigma?

ZSD podseća, da se od početka konflikata na Balkanu na teritorji Nemačke nisu događali nikakvi ozbiljniji obračuni izmađu pojedinih naroda iz bivše Jugoslavije. 600.000 ondašnjih jugoslovenskih „gastarbajtera" izbijanje sukoba i rat su doživeli kao ličnu tragediju i bili u šoku. Skoro 80% njih je imalo nameru da se vrate u tu Jugoslaviju (nemačko reprezentativno ispitivanje, 1987).

Osim retkih izuzetataka, njihov "doprinos ratu" je bila humanitarna pomoć svom narodu u vrednosti od više milijardi evra.

ZSD zbog toga osuđuje stigmatizaciju celokupnog srpskog naroda u Nemačkoj koji je u više od 40 godina migracije stekao i zaslužio dobro ime, kao kolega s posla, komšija, član porodice i, pre svega, kao građanin ove zemlje.

Na nemačkoj televiziji se vrte stereotipi kao „poljski lopovi automobila", „vijetnamski šverceri cigareta", „turske čistačice", „ruska mafija" ili „ukrajinske prostituke". ZSD žali da se među sterotipe uvukao još jedan- „srpski ratni zločinac".

Mi to osuđujemo i skrećemo pažnju na obavezu odgovornih u medijima koja stoji u Nacionalnom integracionom planu Nemačke 2007: "Mediji mogu pridoneti međusobnom razumevanju različitih političkih, socijalnih i etničkih grupacija i pridoneti smanjenju predrasuda". Ovo osnovno načelo je ovde povređeno.

Skoro nijedna druga evropska nacija u poslednje dve decenije nije bila toliko na meti zapadnih medija kao srpska. Sa malim izuzecima, većina medijskih priloga o Srbima i Srbiji je bila negativna i negirajuća, praćena neobaveštenošću i potkrepljena selektivnim i jednostranim zapažanjem.

ZSD zahteva od odgovornih u medijima i od novinara da razviju više senzibilnosti i radoznalosti, a posebno da odstupe od jednostranog obrađivanja i pristupu „balkanskim temama" kako to već čine 20 godina. Od programskih saveta radio-televizije se zahteva da obrate pažnju i da se na njihovim kanalima ne koriste stereotipi.

Jedan austrijski gledalac serije „Tatort" je u jednom od mnogobrojnih internet foruma o seriji shvatio o čemu se radi i mi smo slobodni da ga na kraju citiramo: „Naravno da je rat (u bivšoj Jugoslaviji, prim.red.) ljude ekstremno otupeo.  Otvaranjem granica, brutalnost kao i ekonomske razlike su stigle i do Austrije. S druge strane, kako je ljudima koji su u Beču odrasli i poseduju tipičan spoljni izgled koji je u filmu do povraćanja bio naglašen? Obezkorenjeni, upečatljivog ponašanja u školi i sa katastrofalnim izgledima za posao, mnoge od njih guramo u kocku i kriminal. Ako se ovim ljudima ne ponudi realna životna perspektiva, onda smo krivi što takve subkulture nastaju."