"Đurđevdanak hajdučki sastanak..."

Veče uoči Đurđevdana stara majka stavlja u lonac razne prolećne travke. Svaka travka, prema verovanju i svom imenu, predstavlja neko znamenje. 

 Dren: da deca budu zdrava kao dren;  zdravac: da je puno zdravlja u kući; grabež: da se momci grabe za devojke;  Travke u loncu naliva svežom vodom i stavlja pod ružu u bašti. U lonac sa travkama stavlja se i čuvarkuća, prvo obojeno jaje za Uskrs.

Pripremljenom vodom se deca ujutro umivaju da bi bila zdrava i rumena kao crveno jaje. Rosa sa ružinog lista kaplje na zelene travke da dopuni njihov miris i okvasi ružinom rosom nežna dečja lica. Na Đurđevdan se ustaje rano i odlazi na uranak, negde van naselja, na planinski vis ili livadu uz reku ili potok. Bere se razno bilje, pletu venci, igra, peva i ako je moguće okupa u reci. Đurđevdanski venčići se, potom, stavljaju na kapiju ili ulaz u kuću da štite od uroka. Dok ukućani na livadama, u igri i veselju provode ovaj prolećni praznik, domaćica sprema ručak koji će svi zajedno pojesti u polju.

Sveti Georgije je rođen u Kapadokiji, u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Pošto su mu oca ubili progonitelji hrišćana, porodica se preselila u Palestinu, rodni kraj majke Svetog Georgija i mesto gde je Hristos živeo i propovedao. Izrastao je u pravog hrišćanina i stupio u vojsku.

Bio je plemenit, pošten, hrabar i izuzetno lep mladić. Sa dvadeset godina postao je tribun u službi cara Dioklecijana, velikog progonitelja hrišćana. Kada je car Dioklecijan otpočeo još jedan u nizu krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je izašao pred cara i javno priznao da je hrišćanin. Ubrzo potom bio je utamničen i podvrgnut najstrašnijim mukama. Đorđe je hrabro podnosio mučenja, neprestano se molivši Bogu, koji ga je isceljivao. Vera i božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane.

Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Svi su poslati na gubilište, a carica Aleksandra je izdahnula usput, na klupi gde je zastala da se odmori. Sveti Georgije je posečen 23, aprila (6. maj) 303. godine.

Na ikonama se predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko njegovog imena, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simbolično prestavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti svetog Georgija, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji.