Inzbruk: Prva šetnja sećanja na Dianu Budisavljević

Polazna tačka šetnje bila je, posle svete Liturgije, ispred Srpske pravoslavne crkve posvećenoj rođenju Svetog Jovana Krstitelja, gde se okupila grupa od oko 30 ljudi. Protojerej Aleksander Stolić, paroh Srpske pravoslavne parohije inzbruške, objasnio je svima da se šetnja sećanja održava u avgustu, pošto je 20. avgusta (1978.) dan upokojenja Diane Budisavljević.

Od crkve se krenulo prema Zapadnom gradskom groblju gde je Diana sahranjena na porodičnom grobu porodice Obekser. Tamo je upaljena sveća i položeno cveće u znak zahvalnosti u ime svih učesnika šetnje. Mr Vladimir Vlajić, jedan od osnivača organizacije „SPOJI" i prvi pripadnik Austrijske službe sećanja u Srbiji, ispričao je najvažnije činjenice iz Dianine biografije i podsetio na zalaganje „SPOJI-a", koji je od 2010. sproveo brojne inicijative i aktivnosti kako bi se očuvalo sećanje na Dianu i njene pomagače.

„Šetnju sećanja na Dianu Budisavljević i njene pomagače smo pokrenuli, kako bismo svake godine u avgustu izrazili večnu zahvalnost njoj i njenim podržavaocima, kao i da ostavimo još jedan trag aktivne i žive kulture sećanja u našem gradu Inzbruku i našoj pokrajini Tirol. Tako želimo da pokažemo koliko nam je važno živo sećanje na Dianu i njene pomagače, koliko je volimo i cenimo, jer je ona zajedno sa svojim podržavaocima tokom Drugog svetskog rata spasila između 7.500 i 12.000 srpske dece od genocida i dvoje hrvatske dece antifašista od političkog revanšizma u logorima smrti fašističkog ustaškog režima u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tako želimo svake godine da održimo sećanje na sve žrtve Drugog svetskog rata, jer je Diana uspela da spasi na hiljade pre svega srpske dece iz tih logora, ali je nad daleko više hiljada srpske, jevrejske i romske dece izvršen genocid i stradalo je bezbroj dece antifašista različitih nacionalnosti u tim logorima, samo zato što su bili drugog porekla ili zato što su se njihovi roditelji suprotstavili ludilu nacista, ustaša i drugih fašističkih grupacija", rekao je mr Vlajić na kraju svog kratkog predavanja.

 Diana Budisavljević, devojački Obekser

Diana Budisavljević rođena je 1891. godine kao Frida Olga Diana Obekser u Inzbruku. Bila je ćerka tirolskog trgovca Maksa Obeksera i Ane Roze. Njen deda Mihael Obekser bio je i osnivač vazdušne banje Igls nadomak Inzbruka. Mladost je provela u Inzbruku, najviše u kući u kojoj je rođena, u „Obekser-Hausu", u ulici Marije Terezije, najpoznatijoj pešačkoj zoni u samom centru glavnog grada pokrajine Tirol.

Završila je osnovnu i srednju školu u Inzbruku, gde je 1910-ih godina radila obuku za medicinsku sestru na inzbruškoj Univerzitetskoj klinici gde je upoznala lekara na hirurškoj klinici, dr Julija Budisavljevića (1882-1981), Srbina poreklom iz Hrvatske, za kojeg se udala 1917. godine. Sele se u Zagreb 1919. godine, gde je njen muž radio kao profesor hirurgije na Medicinskom univerzitetu.

Kada je 6. aprila 1941. godine nacistička Nemačka bez upozorenja bombardovala Beograd i napala Kraljevinu Jugoslaviju, došlo je do raspada kraljevine, čije su teritorije potom podeljene među saveznicima Trećeg rajha. Tako je na teritoriji današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i jednom delu severne Srbije uz pomoć nacionalsocijalista nastala Nezavisna Država Hrvatska pod fašističkim ustaškim režimom. Ta vazalna država po Hitlerovom blagoslovu u delo je sprovela agresivnu rasnu politiku pre svega protiv Srba, Jevreja i Roma. Počeo je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Jasenovac, koncentracioni logor smrti, postao je balkanski Aušvic, a ustaše nisu imale milosti ni prema deci.

Kada je Diana Budisavljević saznala da deca masovno stradaju u koncentracionim logorima, nije se libila da nešto učini. Iako je porodica njenog muža takođe bila u opasnosti od ustaškog režima, organizovala je između 1941. i 1945. zajedno sa mnogim saradnicima, među kojima su bili inženjeri Marko Vidaković i Đuro Vukosavljević, privatnu akciju spašavanja pod nazivom „Akcija Diana Budisavljević".

Akcija je imala za cilj slanje pomoći u logore smrti, kao i oslobađanje i zbrinjavanje zatočene dece i žena, koji su bili pretežno srpskog porekla. Uz pomoć transportnih lista i drugih beleški uspela je sa svojim saradnicima da napravi kartoteku, koja je na kraju rata sadržala podatke od oko 12.000 dece. Po završetku rata, kada je trebalo da preda decu svojim preživelim porodicama, njena akcija je doživela najveći udarac kada su joj komunisti oduzeli kartoteku sa svim podacima.

Zajedno sa svojim mužem se 1972. vraća u Inzbruk, gde je do njene smrti 1978. godine živela takođe u centru na adresi Anihštrase 24. Sahranjena je na Zapadnom gradskom groblju u porodičnoj grobnici pod svodom sa brojem 48.