Dr Tanja Milosavljević: Šta mi ovo treba!

Tanja je pravi primer jednog odlikaša i njen put predstavlja sasvim sigurno pravi podstrek i primer mladim ljudima da se radom i samo radom može postati uspešan i plemenit čovek.

Kako to da se Vaš životni i profesionalni put vezuje za Francusku ili da budem direktniji otkud Vi u Francuskoj ?

"Čudni su putevi gospodnji, rekla bih na samom početku. Da ne budem skromna, ja sam se od malena, kao vrlo napredno dete, izdvajala u okruženju svojom oštroumnošću, idejama koje možda nisu bile primerene jednoj maloj sredini u kojoj sam ja odrasla (a rođena sam i odrasla u Borinom Vranju).

Sudbina je eto odredila da, kao svršeni student Filozofskog fakulteta u Nišu, sa diplomom profesora srpskog jezika, pre 13 godina dobijem mesto lektora srpskog jezika u Francuskoj na univerzitetu u Marseju. Skoro deset godina iskustva u lektoratu na Katedri za slovenske jezike su mi omogućile da usavršim najpre francuski jezik, potom da dokučim svoj maternji, upoznam najrazličitije ljude, steknem mnogo iskustva u organizatorskim veštinama, mislim prvenstveno na konferencije i seminare, ali i drugih događaja na kojima sam predstavljala, kao pravi ambasador, svoju kulturu i jezik", kaže Tanja Milosavljević.

 Titulu doktora lingvističkih nauka ste stekli upravo u Francuskoj ?

"Kao što sam prethodno rekla, rad u lektoratu je bio apsolutni izazov za mene da nastavim da izučavam srpski jezik. Zahvaljujući jednom drugačijem pristupu jeziku, nastavila sam svoje studije u Francuskoj, najpre u Monpeljeu gde sam magistrirala u oblasti didaktike stranih jezika, a potom se moj univerzitetski put nastavio u Nici četiri godine koliko je trajala izrada moje doktorske disertacije."

 Danas ste na poziciji regionalnog prosvetnog inspektora, pretpostavljamo, zahvaljući upravo doktorskoj disertaciji ?

"Možda nije prikladno da ja odgovorim na ovo pitanje, ali verujem da moja doktorska disertacija ima udela svakako. Moje profesionalno iskustvo je oduvek bilo vezano za prosvetu i u Srbiji i u Francuskoj, mislim da ima taj urođeni pedagoški dar koji mi dodatno pomaže u ovom poslu. Sada sam na poziciji iz koje mogu drugačije da sagledam radni dan jednog profesora, njegove pedagoške metode, administrativne obaveze, i sl. Uz to, moram priznati da je vrlo lepo koračati gradovima u kojima su živeli, školovali se i stvarali Pol Valeri, Sezan, Ogist Renoar ili velikani poput Dodea, Remboa, Egziperija... Vrlo interesantna činjenica je ta da me je život doveo upravo ovde na 200 metara od zamka u kojem je boravio Egziperi u La Molu dok je boravio kod svog dede kao dečak.

 Bavite se i pisanjem (iz proverenih izvora znamo da imate dara i za to), javnim nastupima, prevođenjem, lektorisanjem, skoro ste osnovali platformu za učenje francuskog jezika na daljinu zbog koje ste bili nagrađeni u Francuskoj.

"Da, mogu slobodno da kažem da pišem već deset godina unazad. Kao mladi naučni istraživač, bavim se naučnim temama i publikujem u univerzitetskim časopisima kod nas i u svetu. Moj domen interesovanja je sociolingvistika i usvajanje stranih jezika. Do sada sam objavila oko 30 naučnih radova. Takođe učestvujem na konferencijama koje se tiču nauke o jeziku. Odnedavno se bavim i tematikom Velikog rata i to zahvaljujući našem istoričaru iz Drenovca u Srbiji, Zoranu Radovanoviću sa kojim sam imala čast da potpišem zajedničko francusko izdanje njegove knjige "Srbi na Korzici". Pored toga se bavim lektorisanjem i prevođenjem, to su moje prve ljubavi iz mlađih dana. Upravo sam završila lekturu zbirke pesama "Agape" našeg autora iz Berna - Dragana Vukašinovića; njegov sonetni venac će uskoro ugledati svetlost dan."

 Rekli ste maločas da ste odrasli u Borinom Vranju. Po čemu pamtite detinjstvo?

"Moram zaista da priznam da volim svoje Vranje i uvek mu se vraćam sa mnogo ljubavi. Vranje ima taj prizvuk starih vremena, taj "urođeni" karasevdah o kojem nam je Bora ostavio zapise. Ja nisam imala tu sreću da odrastam kao Ivo Andrić koji je iz dnevne sobe kuće svoje tetke posmatrao most s druge strane reke Drine, ali se detinjstva rado sećam po našem Belom mostu. I dan danas rado odvodim svoje prijatelje tamo i prepričavam im legendu o Stojanu i Ajši.

Kada mislim na Vranje, takođe mi vrlo brzo kroz glavu prođu slike pozorišnih komada koje sam sa jednim posebnom žarom pratila u vranjskom pozorištu i njegovim glumcima (Dragan Živković, Ninoslav Trajković, Radmila Đorđević, Zetica Dejanović i dr.)

 Čime se bavite u slobodno vreme?

"Kako bi rekao Kusturica ukratko - svašta radim (svaštarim ali i preterujem) smeh! U slobodno vreme, čitam. Knjiga je moj najbolji prijatelj. Smatram da se elokventnost stiče isključivo čitanjem. Rečju možete kao sabljom da razdvojite ukus od neukusa, citiraću Kusturicu. Živimo u doba gde svako piše a malo ko čita. Ja sam studirala književnost i srpski jezik gde su čuveni klasici poput Bulgakova, Servantesa, Čehova, Bukovskog, Tolstoja bili obavezno štivo a smatram da su i dan danas neprevaziđeni. Vrlo rado i često im se vratim. Trenutno čitam Kusturičinu knjigu "Šta mi ovo treba" i iskreno, oduševljena sam. Volim takođe da čitam i Bećkovića, Kapora, vladiku Grigorija."

 Kako biste prokomentarisali to što je značajan broj naših mladih uspešnih ljudi upravo kao Vi otišao iz Srbije?

"Ja sam otišla iz Srbije u momentu kada je taj odliv mozgova da se tako izrazim bio zaista veliki. Međutim, koliko pratim u poslednje vreme, dobar broj mladih ljudi se vraća u maticu. Mislim da država sama po sebi treba da ima u vidu da smo mi njena buduća snaga, naši potencijali koji su eto svugde rasuti po svetu i služe drugim kulturama. Zahvaljujući kontaktima koje imam u inostranstvu, vidim da je veći broj mladih spreman da se vrati u Srbiju (među njima bih ubrojala i sebe svakako) što me izuzetno raduje, ali naravno ukoliko bi se stvorili uslovi za to."

 Da li imate neku želju ili su Vam se sve ispunile?

"Skoro sam dobila isto pitanje od prijatelja. Nisam imala konkretan odgovor. Ne bih ni sada znala da vam odgovorim na ovo pitanje. Da, evo, vrlo rado bih popila kafu sa Kusturicom u avgustu mesecu i ćaskala sa njime (smeh). Šalu na stranu, ali jedna takva ljudska velčina može samo da inspiriše. Složila bih se sa Sidranom koji je govorio - koliko još treba da proteče Miljacka da majka rodi takvog umetnika. Čak mi se čini na momente da moj život dosta sliči njegovom samo u jednom drugačijem okruženju. Možda i zbog toga što je ova Vranjanka emotivno vezana za jednog Sarajliju, ne znam ali verujem da bismo imali dosta zajedničkih tema."

 Šta biste poručili mladima danas, odnosno narodu u Srbiji?

"Poručila bih im da se bave sobom, da je rad na sebi izuzetno bitan ukoliko želimo da budemo dobri ljudi, sa vrlinama, ostrašćeni. Poručila bih takođe mladima da se okanu Granda, Zadruge (iskreno nisam pristalica tih modernih formata koje nam servira društvo jer je činjenica da ćete retko tamo naći mladog uspešnog čoveka koji bi bio primer današnjim generacijama a smatram da im je to neophodno). U emisijama na televiziji ćete takođe retko susresti mlade ljude koji treba da služe za primer, već naprotiv učesnike rijalitija. Citiraću Bukovskog koji se čudio pitajući se zašto svako mora da bude neko, kojeg je takođe i Kusturica, vidim, preuzeo."

 Tanja, iza Vas je zaista jedan naporan, ali izuzetno bogat životni i profesionalni put. Da li se nekada pitate "Šta mi je sve ovo trebalo u životu"?

"Da, ako ćemo iskreno, da. Više profesionalne pozicije nose i više odgovornosti, više žrtvovanja. Ja često imam naviku da kazem svojim studentima da je moj život jedno veliko čudo i vrlo sam se poistovetila sa Emirom kada sam tu istu rečenicu pronašla u njegovom romanu. Verovatno mi je za to i zapala za oko knjiga u knjižari i njen naslov "Šta mi ovo treba". Ma sasvim sam sigurna da se sve u životu desava sa razlogom...", kaže Tanja Milosavljević.