Danilo Lola Ilić: Postajete bezimeni svojom voljom

Montažer i filmski režiser Danilo Lola Ilić rođen je u Vranju, odrastao u Fažani, srednjoškolac u Puli, student u Beogradu i još veći student u Ohaju. Zbog svega ovoga, a posebno zbog svih ljudi koje je putem upoznao i dokumentovao, sebe smatra građaninom sveta i kaže da nacionalne odrednice doživljava isključivo kao lepotu jednog društva, a ne kao povod za stvaranje razlika i nejednakosti. Sa bogatom filmskom karijerom iza sebe, odbija da bude šraf u filmskoj industriji, ali već decenijama samostalno sprovodi svoje projekte i, najčešće, potpuno sam, što mu omogućava da se približi sagovornicima i subjektima s kojima je Izvođenje radova.

Njegov najnoviji film "Erik" uvršten je u programe filmskih festivala širom sveta, na gotovo svim kontinentima, a uskoro će biti deo Martovskog u Beogradu. Odupire se stereotipnom prikazivanju osoba sa invaliditetom u medijima, prikazujući ih ili sa previše patetike ili kao superheroje. U intervjuu za P-portal, Danilo naglašava ono što mu je bilo važno u pričanju Erikove priče.

„Moj prijatelj Erik je za mene neka vrsta superheroja, osoba koju izuzetno cenim i poštujem. Veoma mi je drago što film „Erik" obilazi svet i što festivali i publika prihvataju ovu priču na vrlo pozitivan način. Erik nije osoba koju obeležava samo to što je osoba sa invaliditetom, kako sam kaže, to je samo uslov. On je osoba koja je mnogo više od toga. Uprkos poteškoćama, on komponuje, peva, izvodi, ona je jedna od retkih ljudi koja očarava šarmom i pozitivnom energijom. Stereotipni prikaz bio bi uvreda za Eriku. Naravno, pokušao sam u filmu da obradim biografske delove, kao i one koji su važni za druge osobe sa invaliditetom, ali „Erik" je film koji bi prvenstveno trebalo da nas motiviše da brinemo jedni o drugima i budemo najbolji što možemo , "kaže Danilo i dodaje da od Erika možemo mnogo toga da naučimo.

Pomenuli ste da još nije poznato da li će film biti uvršten u takmičarski program Martovskog festivala, jer ste "jedini Srbin u tom filmu ". Izvan ovog konkretnog slučaja, koliko su vam važne srpskohrvatske odrednice ?

Martovski festival u Beogradu prikazuje srpske produkcije i koprodukcije, a „Erik" je film koji nije ništa od navedenog i koji će, verovatnije, biti deo festivala Panorama. Ali martovski festival je veoma važan i samo prisustvo njemu je velika stvar. Odrednice srpskohrvatskog nisu mi bitne u svakodnevnom životu, a posebno u stvaranju. Smatram se građaninom sveta i na sve oko sebe gledam na isti način. Svi moramo da učestvujemo u stvaranju boljeg društva ma gde bili ili sa kim delimo geografske širine i dužine. Nažalost, prečesto se nacionalne i druge odrednice koriste za razdvajanje ljudi, umesto da shvate da su običaji i kultura različitih naroda lepota društva, a ne njegov problem.

  Previše pravila nas tera da se povučemo u sebe

Veza između svih vaših filmova - od „ Izobličenja učenika", preko „Memoara slomljenog uma " prikazanog na FEST-u, do gore pomenutog „Erika " - naglasak je na unutrašnjem svetu likova, psihološkoj borbi i misaonim procesima. Kako da pokažemo drugima šta se dešava u nama samima?

Slijedim neke od svojih postulata, što je moguće iskrenije i prema sebi i prema drugima. Bez ikakvih skrivenih želja i ideja, ali sa stavom da je čovek mentalno biće, često u psihološkoj borbi sa svetom u kojem živi, prepunom ograničenja i ograničenja i modusa koje nameću drugi. Pravila bi trebala postojati, naravno, ali previše pravila i ograničenja dovode do petlje koja nas tera da se povučemo u sebe. Volim da se igram sa tim sitnim tkanjem, volim kad dođe na svetlo, jer to je suština svih nas i sva lepota koju poseduje jedna osoba. Nažalost, on poseduje i drugi, ali to je početak rešavanja problema, ako ih pojedinac ima. Sve to dolazi nekako prirodno, bez ikakve sile.

Pored toga, pridajete veliku važnost lokalnim herojima, ljudima koje svakodnevno srećemo. Kako znate da imate temu za film?

Priča je svuda oko nas, raznolika. I nijedan nije manje važan od drugog. Ona zbog koje će se izviniti zavisi samo od senzibiliteta autora. Volim da kažem da ne biram temu, ali ona bira mene. Nekako je tamo stvoreno i ne daje mi mira dok ne izađe na videlo. Volim da imam posla sa ljudima, društvom. Verujem da možemo živeti u boljem društvu i moje teme su na tom putu. Mnogo je koraka koje treba preduzeti da bi se raspletlo ovo klupko, ali korak po korak.

Obično sami režirate, snimate i montirate. Koje su prednosti takvog rada u odnosu na timski rad, odnosno kako uspevate da radite sa sobom?

Oba pristupa stvaranju su dobra. Više volim ovaj način rada, jer imam mnogo iskreniji odnos sa svojim podanicima. Za teme kojima se bavim ovo je izuzetno važno. Sjajno je imati sjajan tim i raspodeljivati dužnosti i terete, ali taj isti tim može biti smetnja, nisu svi na setu sa istim ciljem. Sve zavisi od toga šta se radi i shodno tome morate pronaći najbolji način da to prijavite kako bi konačni proizvod bio odličan. Ovo je moj recept i idealan je za mene.

Važan trenutak u vašem radu je film „Mapa puna snova" o vizuelnom umetniku Predragu Spasojeviću. Pošto niste imali priliku da ga lično upoznate, kako je izgledala rekonstrukcija njegovog života?

Nažalost, nisam imao priliku da upoznam Predraga, o njemu sam prvi put saznao kroz njegova dela. Bila sam šokirana količinom onoga što je uradio i sve je na zavidnom nivou. Jedan deo njegovih dela takođe je obeležio moje detinjstvo i bilo mi je veoma zanimljivo da ga upoznam kroz priče njegove porodice, prijatelja, poznanika, saradnika. Producent filma je Predragova partnerica Biserka Vranić, što je bila velika i neophodna pomoć u organizovanju i kretanju kroz more priča i likova. Izuzetno mi je drago što je priča o Predragu ovde, za sve nas i one posle nas. On je osebujna i izuzetno topla duša, koja nas je svojim radom oplemenila i ukazala nam na važne ljudske odrednice koje se često zanemaruju. Drago mi je kad čujem da ljudi nakon gledanja filma imaju utisak da poznaju Predraga. Upravo je to bio cilj, jer sam kroz film upoznao i Predraga.

Poznato pitanje iz detinjstva - koga više volite, ali ne mamu ili tatu, već montažu ili režiju, igrani ili dokumentarni film?

Montaža je moja prva ljubav. Volim njegovu beskonačnost i štucanje, kao i proces i sukobe između subjektivnog i ciljnog kada se treba odreći nečega. Volim što mi daje priliku da igram i stvaram kreacije. Rediteljka se kasnije pojavila u mom životu, polako mi se uvlačeći pod kožu i stavio sam je na pijedestal, u skladu sa svojom prvom ljubavi. Oni se, na kraju krajeva, dopunjuju i ne mogu jedno bez drugog. Što se tiče igranog ili dokumentarnog filma, nisam jasno utvrđen. Volim film u svakom pogledu, ali više volim da snimam dokumentarne filmove zbog intimnosti, iskrenosti, jer su likovi ovde i sada i stvarni su i za mene je to neizmerna lepota. Mislim da je dokumentarac nepravedno osuđen da bude u senci igranog filma.

S obzirom na to da ste studirali u Beogradu i Ohaju, možete li uporediti obrazovni sistem u Srbiji i Sjedinjenim Državama?

Bilo je sjajno i u Beogradu i u Ohaju. Svaka akademija imala je svoje prednosti i nedostatke, ali važno je koliko neko pokušava da izvuče najbolje iz ponuđenog. Ne bih mogao puno da pričam o obrazovnom sistemu, nisam stručnjak za to područje, ali mogu da kažem da je neophodno promeniti zastarele sisteme i uvesti neke nove, preko potrebne inovacije, jer se vremena brzo menjaju i obrazovanje bi trebalo da se menja ne stagnirati.budi metuzalem u društvu.

Pristup studentima umetničkih akademija razlikuje se od pristupa na drugim fakultetima, pre svega radom u malim grupama, za razliku od onih kod kojih je student samo broj u indeksu. Koje su bile prednosti vašeg načina studiranja i šta biste savetovali onima koji nisu u toj situaciji, ali pripadaju „bezimenim"?

Svako stoji iza onoga za šta se obrazuje i za šta na kraju radi. Male grupe na akademijama su prednost kada je obrazovanje u pitanju, s druge strane to je jasan pokazatelj šta društvo misli o umetnicima, što manje to bolje. Niko ne mora biti bezimeni, to ne mora biti samo broj u indeksu ili na Zavodu za zapošljavanje. Na kraju krajeva, akademija ili koledž ne određuju ko smo i šta smo, svi treba da se trude da budu najbolji što mogu i ne daju svoju sudbinu u ruke nekoga drugog. Postajete bezimeni svojom voljom.

Koliko vam je bila važna uloga mentora, u vašem slučaju renomiranog urednika Andrije Zafranovića?

Andrija Zafranović je osoba koja mi je na najbolji način pokazala koja borba nas prati i koju žrtvu moramo podneti da bismo radili ono što volimo. Mislim da smo svi u njegovom razredu u početku bili sumnjičavi, jer je to bilo nekih prošlih vremena, ali istina je da je danas mnogo teže nego nekada. Živimo u konfekcijskom svetu, svako ko iskoči iz tačno satkanih društvenih okvira unapred je osuđen i osuđen na propast. Jedini spas je borba za svoje mesto pod suncem iz peta, a to nije moguće ako ne cenite i volite ono što radite jer time negirate sebe i dopuštate sebi da budete poraženi. Andrija nas je to posredno naučio. Nije nam dozvolio da budemo ništa manje od najboljeg što smo mogli biti.

 Okušali ste se i u radu na muzičkim spotovima, između ostalih za kultni srpski bend Goribor i pesmu „Dugo nisam bio ovde". Zašto volite video zapise i na osnovu čega birate da li ćete raditi na nekome?

Za video „Dugo nisam bio ovde" uradio sam montažu, ostalo je uradio drugi, sjajni tim. Video snimci su meni veoma draga forma, forma u kojoj čovek treba da se izrazi za nekoliko minuta i stvori novi mali svet. Ne radim puno video snimaka, ali posebno mi se sviđa svaki i biram ih prema sopstvenom interesu. Važno je da tekst i muziku razumem i prepoznam kao nešto što mi je blisko, ne moram nužno da slušam vrstu muzike o kojoj se govori u video snimku, ali moram da imam neku vezu sa njom i sa umetnikom . Važno je biti na istoj talasnoj dužini kao i za većinu stvari.

 Frontmen Goribora Aleksandar Stojković ST povukao se sa srpske muzičke scene pre nekoliko godina i preselio u Pulu, gde takođe živite. Da li imate neke informacije o njemu koje možete da podelite sa našim čitaocima?

Aleksandar je moj nedavno poznanik i moj sugrađanin, verujem da je u Puli dobro, ali za sve ostale podatke o njemu i njegovom trenutnom radu ipak ćete morati da pitate Aleksandra.

   Muzika kao beg iz surove svakodnevice

 Bavili ste se i temom muzike u filmu „Prašina svakodnevnog života" (2011), nazvanom prema citatu Pabla Pikasa. Kakav odgovor ste tražili u tom filmu i da li mislite da je scena sada u boljem položaju, nakon deset godina?

Film „Prašina svakodnevnog života" pokušao je da napravi svojevrsni osvrt na pulsku muzičku scenu nekada i sada. Kada sam bio srednjoškolac, u prvoj polovini 90-ih, u tim strašnim vremenima, u Puli je bilo puno bendova, gotovo da nije bilo podruma, garaže ili potkrovlja u kojima nisu svirali. Muzika u to vreme bila je jedino što nas je odvajalo od surove svakodnevnice u kojoj živimo. Posle srednje škole nisam bio mnogo godina u Puli i bilo je zanimljivo videti gde je muzika bila u to vreme, u mirno doba. Na filmu sam radio zajedno sa muzičarom Markom Jovanovićem , film je iznedrio i dotakao se mnogih drugih društveno relevantnih pitanja za 2011. i danas. Ništa se posebno nije promenilo. Nezavisna muzika nestaje, uglavnom je prigušena, kao i film.

U Hrvatskoj i Srbiji položaj slobodnjaka je aktuelniji nego ikad, zbog najave oporezivanja i izmena Zakona o radu, kao i zbog zakonske definicije digitalnih nomada. Budući da godinama radite kao slobodnjak, kakav je vaš stav o ovoj temi?

Mora se stvoriti. Mora se boriti za svoja prava, jer ako se ne borimo, ona nestaju. Ne mislim samo na slobodnjake, već na sve ljude koji žive od svog rada. Okolnosti nikada nisu idealne i uvek su daleko od onoga što mogu biti. Treba naći načina da se promene na bolje, da se svi u društvu osećaju bolje i da svi imaju priliku da napreduju, a ne samo nekoliko.

 Inspiracija se ne može kupiti

Iako ste poreklom iz Srbije, od deteta živite u Hrvatskoj. Koliko je važan vaš nacionalni identitet i koliko trenutni dnevno-politički događaji utiču na vas?

Verujem da je nacionalni identitet nešto što društvo čini lepšim i raznovrsnijim. Smeta mi kada se raznolikost, bilo nacionalna, rasna, polna ili na neki drugi način, podmuklo koristi za stvaranje podela među ljudima. Julije Cezar je rekao „Divide et impera" (Podeli i vladaj), ovde ne treba ništa dodavati. Naopako je i beskorisno. Svi moramo stvoriti bolje društvo u onim kapacitetima u kojima možemo, jer to niko neće učiniti za nas. Ne bavim se politikom i ne sledim je.

Kako je pandemija uticala na vaš rad, kako u kontekstu filmske industrije, tako i u smislu inspiracije?

Ne mogu da govorim u kontekstu domaće ili strane filmske industrije, jer nemam dovoljno informacija o njima. Nezavisna umetnost sigurno najviše pati, ali to nije ništa novo. Ni kriza nije nova, jer kriza na ovom području nije strana, nije od juče, već dugo traje u raznim oblicima. U prethodnom sistemu nije bilo moguće kupiti ovo ili ono, sada se to može kupiti, ali mi nemamo ništa. Sve je manje-više isto, samo se retorika menja. Nekako ne mogu ni da zamislim kakav bi bio život da se sutra probudim bezbrižno, ne znam da li bih mogao da se snađem. Ali najvažnije je da ne treba stati, ne treba odustati, treba se konsolidovati i krenuti dalje jači i pametniji. Inspiracija kada neko ima - ima, kad nema - nema. Ne može se kupiti i nije uslovljeno materijalnim moćima. Nemam problema sa istim.