Melem za dušu - Hronika svetosavskih akademija u Beču

Da bi bečkim Srbima, ova praznina, u godišnjem ciklusu crkvenog života, na neki način, bila nadoknađena, episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej osmislio je ideju da se odštampa jedna monografija, sa osvrtom na dosadašnje Svetosavske akademije, održane u glavnom gradu alpske republike i kao poklon, podeli vernom narodu.

Upravo ovih dana, sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva episkopa austrijsko-švajcarskog g. Andreja, iz štampe je izašla monografija koja je, u pravom smislu reči, obradovala mnogobrojne vernike, kojima je i namenjena.

Ova lepa knjiga odštampana je u 2000 primeraka i sa ljubavlju se besplatno deli bečkim parohijanima na dar.

Naslov knjige je Melem za dušu - Hronika Svetosavskih akademija u Beču, a izdavači su: Eparhija austrijsko-švajcarska i Interklima-grafika, Vrnjci.

Glavni urednik je Miodrag Mecanović, članovi redakcije su: jerej Filip Milunović, jerej Jovan Govedarica i đakon Miladin Vujković, a recenzent Milan Kostrešević.

Na prvoj stranici, naglašeno je: „Blagočestivom i hristoljubivom pravoslavnom srpskom narodu u Beču na duhovno okrepljenje i molitvenu podršku, u vremenima izolacije izazvane nesrećnom pandemijom. Episkop Andrej sa sveštenstvom".

U uvodnom slovu episkop Andrej ističe: „Objavljivanjem ove dragocene monografije ukazujemo i na jedinstveno bogatstvo duhovnog stvaralaštva Srpske pravoslavne crkvene opštine u Beču, koja je od početka svoga postojanja, pored ispunjavanja nacionalnog i crkvenog naznačenja, uvek disala svetosavskim duhom i kao takva svagda bila brižljiva prema svome vernom narodu i svim blagočestivim žiteljima na prostoru u kome je delovala."

Posle Himne Svetom Savi, pod naslovom „Sveti o svetome", prenete su reči Svetog Nikolaja srpskog, kojima opisuje najvećeg srpskog svetitelja, postavljajući pitanje "Ko je Sveti Sava?". Objavljena je i njegova „Molitva Svetome Savi, na dan Svetoga Save", kao i molitva prepodobnog Justina Ćelijskog „Sveti Savo, zapali u nama sunca neugasiva, sunca svetosavska".

Treba posebno istaći da je u ovoj knjizi prvi put, za javnost, objavljen faksimil rukopisa svetog Nikolaja srpskog, koji se nalazi u Svetom Jevanđelju u Beču.

Početkom 1945. godine, patrijarh srpski Gavrilo Dožić i episkop žički Nikolaj Velimirović, na svome putu za logor Dahau, zadržani su u Beču tri nedelje. Za to vreme, oni su dovođeni nedeljom u bečki hram Svetog Save i tada je vladika Nikolaj, u oltaru, na praznim listovima svetoga Jevanđelja, napisao tri molitve. Jedna od njih je posvećena Svetom Savi i nalazi se kao poseban ukras u knjizi „Melem za dušu".

Završetak molitve glasi:

„Tebi, Učitelju učitelja naših, Care careva naših i Nastavniče duhovnika naših, plemiću Hristov, plemeniti oče Savo, ukrase naš i lepoto istorije naše, evo i mi, sabrani danas u ovome hramu posvećenom Tebi, u ovom velikom i gostoljubivom gradu, nejaki i grešni, siromašni u svemu osim u gresima našim, Tebi evo uzdižemo srca i molimo Ti se: kao dostojni i uvenčani Svetac naš moli sa Prečistom Bogorodicom i svim Svetim Hrista Boga za nas: da se obožimo, složimo i umnožimo. Amin."

U odeljku „Drugi o Svetome Savi", posle pesme Vojislava J. Ilića „Sveti Sava", Ljubomir Durković Jakšić pod naslovom „O počecima svetosavske proslave u školi" opisuje kada i gde se počeo svetkovati Sveti Sava u školama.

U svom sjajnom tekstu „Duh svetosavlja", akademik Dragan Nedeljković primećuje: „Ali kao da se zaboravlja da svetosavsko načelo ne podnosi mirovanje, zaostajanje, začaurenost, tapkanje u mestu" i dodaje da je Saveti Sava „u svome veku bio moderan čovek, smeli predvodnik i preteča."

Rad Gordane Blagojević „Savindan kao simbol nacionalnog i religijskog identiteta Srba u dijaspori" preuzet je iz časopisa „Crkvene studije" i predstavlja rezultat istraživanja obavljenih pri Etnografskom institutu SANU.

Glavni urednik izdanja Miodrag Mecanović, pod naslovom „Svedočenja o proslavi Svetog Save u Beču", opisuje kratki istorijat slavljenja Svetog Save, sa osvrtom na mesta održavanja svetosavskih akademija u Beču.

Najduži odeljak u knjizi predstavlja: „Svetosavske akademije, radost i ponos bečkih Srba", u kome se hronološki, uz obilje fotografija, navode precizni podaci o dosadašnjim svetosavskim akademijama od 1993. godine do 2020. godine.

U tome periodu, na akademijama su učestvovali mnogobrojni ugledni gosti: episkopi, horovi, književnici, dramski umetnici, muzički umetnici, kulturno-umetnička društava, gosti iz diplomatskog kora.

U knjizi su integralno prenete svetosavske besede sledećih autora: Matije Bećkovića, protojereja-stavrofora dr Vladimira Vukašinovića, episkopa austrijsko-švajcarskog Andreja (Ćilerdžića), protojereja-stavrofora Nenada Mihajlovića, jereja Mihaila Smiljanića,protojereja dr Gaje Gajića i Dragana Vukića.

Recenzent knjige Milan Kostrešević u svom pogovoru ističe: „I danas se Srbi pozivaju na Svetog Savu. To je divno, ali koliko je onih koji ga u životu istinski sleduju? Divno je biti potomak Svetog Save po narodnosti, ali je stidno ne biti njegov potomak po jevanđeoskim načelima. Divno je pozivati se na Svetog Savu kao mirotvorca, ali je stidno praviti nemire i stvarati svađe među braćom svojom. Divno je reći „ja sam svetosavac", ali je stidno mrzeti  drugoga i samovoljno procenjivati ko jeste, a ko nije svetosavac."